STENO BELEŠKE, 1. dan, 2. deo

Stefanović Borislav

Mislim da je nekorektno ovo što kažete, da smo mi sve prodali direktnom pogodbom. I kažete preko 380 hiljada ljudi je ostalo bez posla. Tačno, ali kažite gde. U privatnom sektoru. Kažite građanima da to nema veze sa zakonom o radu, nego da to ima veze sa lošom privrednom situacijom, ekonomskom krizom i onim za šta je DS bila odgovorna, za šta je platila cenu na izborima.

Do juče ste govorili da smo krivi za 500.000, pa 400.000, pa sada 380.000. Možda ćemo na kraju biti krivi i za 200.000, a možda ćemo biti i za milion. To kod vas ide nekom neverovatnom progresijom.

Nemojte vi nama da pričate – sada se obraćam lideru većine, koga ne smem da gledam – nemojte nam pričati o rasprodajama, stranci za čije je vreme bila jedna sporna privatizacija, i to Sartid, vi koji ćete prodati EPS, Srbijagas, Telekom, Lutriju i Aerodrom. Vi nama pričate o omči. Pričaju o omči ljudi, poštovani građani, koji nisu plaćali penzije, dečije dodatke, porodiljske dodatke, ništa živo nisu plaćali 2000. godine kada su poslednji put bili na vlasti, osim u ove poslednje dve godine kada je nastala potpuna ekonomska katastrofa i dovođenje Srbije na rub bankrota.

Inače, te 2012. godine plate su bile 12 puta veće nego 2000. godine, kada ste vi bili na vlasti. To je ta rupa u vašem pamćenju. Kada ste hteli ljude da polivate toplom vodom, a ne hladnom, da vas podsetim.

Moram da kažem, vi samo nama odgovorite da li je tačno i time završavam. Da li je tačno, iz stvari koje smo taksativno nabrojali… (Predsedavajući: Vreme.) …da se sužavaju i smanjuju radnička prava, da se ukida sve ono što smo rekli da se ukida? Lepo smo vas pitali. Nema potrebe da vičete ovde na poslanike. Hvala.

Babić Zoran

Ne mogu da govorim o rupama u pamćenju. Ovo bi moglo da se nazove krater u pamćenju. Znate, ti ljudi koji su tako do 2000. godine vodili Srbiju do tog preporoda koji je počeo paljenjem ove zgrade, sede ovde u ovoj Narodnoj skupštini. Grlili ste se sa njima, ljubili ste se sa njima, igrali ste košarku, mirili ste se sa njima, izjednačavali ste žrtve. Kako su onda bili dobri? Kako su onda bili prihvatljivi? Trebali su vam.

Ne možete deliti ljude na onda kada vam trebaju onda su dobri, onda ćemo igrati košarku, onda ćemo se miriti, a onda kada nisu sa nama onda su ponovo to zlo iz 90-ih godina. Nemojte da budete licemerni, nemojte deliti ljude na onda kada vam trebaju i onda kada vam ne trebaju.

Ne pravimo koalicije i nismo pravili koalicije na moranju, na zavrtanju ruku, pravili smo koalicije na politici, na budućnosti, na reformama našeg društva. Pravili smo koalicije na potrebi da naše društvo iskorači iz učmalosti, iz toga da se javna sredstva koriste za povećanje penzija, plata, nerealnog, nepotrebnog, osim za dobijanje izbora.

Nemojte se pozivati na rupe. Ja smem da pogledam svakoga u oči, ne znam zašto vi ne smete nikoga ili ne smete bar građane Srbije. Otvoreno da vam kažem, nepotrebno je da se pozivate na te kratere u pamćenju, loše ćete proći, zaista.

Veselinović Janko

Poštovani predsedavajući, obraćam se vama, a vezano za član 106. Ovde imamo raspravu koja u delovima nema nikakve veze sa tačkom dnevnog reda. Ovde ispred Skupštine se okupljaju ljudi koji su došli da protestuju vezano za…

Stefanović Borislav

Možete da me ignorišete neko vreme, ali ne možete sve vreme. Član 107. Dozvolili ste da prethodni govornik, ne mislim na gospodina Veselinovića, koga ne gledam u oči zato što mi vi ne dozvoljavate jer kažete da mu se onda obraćam, je l' tako? (Predsedavajući: Po Poslovniku nemate pravo da se obraćate drugom poslaniku u ovoj sali.) Objasnite kolegi da je to razlog što ga ne gledam u oči, inače uživam da ga gledam u oči.

Druga stvar, kada je spomenuo krater u pamćenju izrekao je pretnju na koju vi niste reagovali. Rekao je „nećete dobro proći“ i ovako je uradio prstom, a vi niste reagovali. Ne znam kako to drugačije da razumem. Ne znam kako da razumem da čovek kaže da smo mi, pazite ovo, mi smo nameštali omču građanima Srbije. Da li znate kakva je to optužba? I to time što smo im digli plate i penzije. Zamislite vi to.

Čovek kaže „palili ste Skupštinu“, a vi u koaliciji sa Velimirom Ilićem. Da li vi stvarno mislite da ovo niko ne sluša, da se ljudi ne sećaju pet minuta šta je bilo? Pa vi ste s Velimirom Ilićem u koaliciji. Pitajte Velju da li je palio ovu skupštinu.

(Predsedavajući: Gospodine Stefanoviću, javili ste se po replici. Prvi put ste se sada javili po povredi Poslovnika, molim vas, zaključite izlaganje.)

Jeste i ukazao sam vam da je trebalo da reagujete dva puta. Molim vas, dva puta je trebalo da reagujete.

Veselinović Janko

Poštovani predsedavajući, javljam se po članu 108. koji se tiče vođenja reda na sednici. U prethodnom periodu dozvolili ste šefu poslaničke grupe SNS i ministru da pričaju o stvarima koje nemaju veze sa današnjom sednicom i sa dnevnim redom, o paljenju Skupštine koje se dešavalo 2000. godine, kako kaže šef poslaničke grupe i kako je govorio gospodin Vulin – o pljačkaškim privatizacijama.

Da li je nama zabranjeno da kažemo da je pljačkaška privatizacija bila u vreme Mire Marković, čiji je član bio gospodin Vulin? Da li je nama zabranjeno da kažemo da se ispred Skupštine ipak okupljaju neki ljudi i da ovo nije 2000. nego je 2014. godina iz nekih drugih razloga?

Babić Zoran

Zahvaljujem, gospodine predsedavajući. Gospodo ministri, koleginice i kolege narodni poslanici, sada mi je zaista jasno što su neke ljude u ovoj sali nazvali demokratskim mudžahedinima. (Predsedavajući: Gospodine Babiću, molim vas.) Jasno mi je da smo dobro živi i dobro opstali ukoliko su ekonomski stručnjaci poput Šutanovca i Dulića vodili fiskalnu monetarnu politiku naše države.

Postojeći zakon o radu usvojen je 2005. godine. Nedugo posle toga, dve – dve i po godine nakon toga Srbija se strmoglavila u svetsku ekonomsku krizu. U svetsku ekonomsku krizu smo ušli bez ikakvog plana, bez ikakve strategije, osim zbunjujućih, neodgovornih izjava DS i Bojana Pajtića, bilo na republičkom, bilo na pokrajinskom nivou, neodgovornih izjava tipa da nas kriza neće ni dotaći ili da je kriza šansa za Srbiju.

Nije se desilo ni jedno ni drugo, niti je Srbija iskoristila šansu u krizi, niti je kriza bila šansa, niti nas kriza nije dotakla. Mi smo u krizi duboko zato što smo se u krizi ponašali kao drogirani bokser sa spuštenim gardom, bez ikakve strategije, bez ikakvog izlaza, bez ikakvog odgovora na svetsku ekonomsku krizu.

Vatru smo umesto vodom gasili benzinom. Na pad privrednih aktivnosti reakcija Vlade Republike Srbije bila je rast penzija i rast plata u javnom sektoru. Sve se to dešavalo samo zarad pukog običnog opstanka na vlasti, samo da bi se neka vlada formirala, samo da bi neka politička stranka opstala.

Kako drugačije objasniti činjenicu da su u Srbiji penzije porasle od 2007. do 2013. godine za 72%, da su u Srbiji u javnim preduzećima plate od 2007. do 2013. godine narasle za 68%, a u istom tom periodu imali smo stagnaciju privrednih aktivnosti.Gde je tu logika? Gde je tu matematika? Gde su razlozi za takvo povećanje? I tu leži činjenica o onoj omči oko vrata koju ste postavili svima nama, kao društvu, kao državi, kao Vladi Republike Srbije.

Kada s jedne strane imate neodgovornu vladu, sa druge strane pad privrednih aktivnosti, sa treće strane loš zakon o radu, dolazimo do činjenice da je u periodu važenja ovog zakona o radu 354.000 ljudi ostalo bez posla, od čega 318.000 ljudi u realnom, privatnom sektoru. Više od 90% ljudi koji su radili u privredi, u ekonomski realnom sektoru su ostali bez posla sa ovakvim zakonom o radu.

Ovakav zakon o radu, iako vrlo rigidan kada je u pitanju i dobijanje posla, rigidan i kada je u pitanju gubitak posla, nije uspeo da zaštiti radna mesta, osim što je zaštitio radna mesta u javnom sektoru.

Međutim, država ne sme i ne može da bude najveći poslodavac. Država mora da bude efikasna, državna uprava manja, ekonomičnija, i u službi i privrede i građana Republike Srbije, ali svakako ne najveći poslodavac. Najveći poslodavac mora da bude privatni sektor.

Poražavajuće je da je u periodu važenja ovog zakona 102.000 ljudi prestalo da aktivno traži posao, 102.000 ljudi smatra da ovakvim zakonom o radu ne može da dođe do posla. Šta će vam zakon ukoliko u njega ljudi u Srbiji ne veruju? Šta će vam zakon ako je 102.000 ljudi prestalo da traži posao zato što zna i pretpostavlja da se posao u Srbiji nalazio samo pod političkim pokroviteljstvom ili preko poznanstva ili nekih drugih veza?

Naravno da je bilo neophodno da se takav zakon o radu menja. Zbog toga smo hrabro ušli u promenu Zakona o radu. Zbog toga smo građanima Srbije u izbornoj kampanji obećali reformu našeg društva, između ostalog i reformu Zakona o radu. Zbog toga smo predložili zakon o radu koji je tržišno orijentisan i koji stvara povoljan investicioni ambijent, a bez dobrog investicionog ambijenta nema investicija. Bez investicija nema radnih mesta.

Nije poenta da jedan zakon zadrži postojeća radna mesta. Ne, poenta jednog zakona, dobrog zakona o radu je da otvori nova radna mesta, a to možemo samo uz stvaranje povoljnog investicionog ambijenta. Zbog toga je ovaj zakon jedan u nizu zakona koje je neophodno promeniti kako bi Srbija postala plodno tlo za otvaranje novih radnih mesta.

Zbog toga smo predložili izmene i dopune Zakona o radu, za koji smo dobili podršku i međunarodne zajednice, dobili smo podršku EU. Zbog toga mi zaista nisu jasne kritike onih koji baštine tapiju na evropsku perspektivu, na evropsku budućnost Srbije, a kritikuju ovakav predlog zakona koji nas približava evropskoj porodici naroda.

Pažljivo sam slušao debatu koja je bila u našem društvu. Ne proteklih dana, ne proteklih meseci, protekle dve godine se raspravlja i govori o potrebi promene Zakona o radu. Kažu – nije bilo javne rasprave. Radnu grupu koja je sačinila ovaj zakon o radu činili su predstavnici i reprezentativnog sindikata, činili su i predstavnici poslodavaca, Unije poslodavaca, i Privredna komora Srbije, i predstavnici Nacionalne službe za zapošljavanje, i ministarstava rada i finansija, državne uprave i privrede. Ovako široka lepeza predstavnika i državne uprave i sindikata i poslodavaca garantuje i stručnost i transparentnost u radu.

Uostalom, protekle dve godine, koliko se u našem društvu vodi debata o Zakonu o radu, mislim da su i ptice na grani naučile šta znači prošireno dejstvo kolektivnog ugovora.

Međutim, ukoliko ste mislili da će javna rasprava značiti da sa predlogom zakona odemo na jednu adresu u Krunskoj ulici i pitamo vas šta vi mislite o ovom zakonu o radu, iako znamo da sa druge strane tih vrata u Krunskoj ulici sede ljudi koji su 10-12 godina vodili ovu državu i koji su doprineli da 354.000 ljudi ostane bez posla, izvinite, nećemo vas pitati. Jer ono što ste znali, ono što ste umeli, pokazali ste u tih 12 godina koliko ste vodili ovu državu.

Ako ste mislili da ćemo pokucati na vrata na jednoj adresi u Krunskoj ulici gde sede ljudi koji su podržali 2001. godine jedan zakon o radu koji je bio liberalniji od ovog zakona i bio je dobar, a sada po cenu nemira na ulicama, po cenu ukrajinskog scenarija, po cenu razbijenih glava, po cenu sitnih političkih poena prizivaju nemire u Srbiji zato što im ne odgovara zakon za koji je i tadašnja ministarka rada gospođa Gordana Matković rekla da će konačno svi radnici imati iste šanse.

Da li vam je i ta izjava neprimerena? Da li vam je i taj telegram poverenja koji stiže sa svih strana na adresu Vlade Republike Srbije, na adresu premijera, gospodina Vučića, na adresu, uostalom i vas, gospodine Vulin. Kada je podrška, onda smeta, a kada se priziva ukrajinski scenario, kad se priziva nestabilnost na našim ulicama, onda je to legitimno. Nisam znao da je legitimno i da je demokratija kada samo jedna strana govori a druga strana ćuti, jer vidim da nekim frontmenima te priče, tog shvatanja demokratije smeta kada ustanem i govorim o onome šta je istina, istinu koja je dovela neodgovorna vlada DS.

Na Zakon o radu niko nema ekskluzivno pravo. Na Zakon o radu nemaju ekskluzivno pravo samo sindikati. Poštujem vrednosti sindikalnog udruživanja. Neophodno je, potrebno je boriti se za radnička prava. Dobro je da se ta radnička prava štite, gaje, neguju. Protiv sam kada se te sindikalne aktivnosti kroz korupciju pojedinaca omalovaže, uprljaju, zaprljaju. I toga je bilo i toga nažalost ima sada u Srbiji, ali nemaju samo sindikati ekskluzivno pravo na Zakon o radu.

Na Zakon o radu imaju pravo i oni mladi ljudi koji u ovom trenutku, sada, završavaju škole, fakultete, zanate, koji ne gledaju preko granice, već gledaju u nas, gledaju u Vladu Republike Srbije, gledaju u parlament, gledaju u Zakon o radu kao u način kako će lakše doći do posla, a ne u partijsku knjižicu, a ne u poznanstvo u državnoj upravi, već gledaju na svoje znanje i na to što umeju i na Zakon o radu koji će im omogućiti da se lakše zaposle, lakše da stvaraju svoje kompanije, da otvaraju svoje firme, da oni zapošljavaju ljude u Srbiji.

Na Zakon o radu ima pravo i armija ljudi koji su ostali bez posla. Ko njih predstavlja? Gde se čuje njihov glas? Gde se čuje glas onih ljudi koji tiho, skromno, a imaju po 50-ak ili 60-ak godina i kažu – a kome ja trebam; gradio sam firmu koju su neki tamo momci preprodali, rasprodali, oteli i ostavili bez posla? Kome ja trebam? Koliko je takvih ljudi u Srbiji? Za četiri godine ste ih stvorili 354.000. Ovaj zakon je njihov zakon, a obaveza Vlade Republike Srbije, obaveza države je da objedini, da stavi kapu na sve te interese, na sve te ljude. Pravo na zakon o radu imaju i poslodavci.

I nisu svi poslodavci loši i zli, kao što nisu ni svi radnici loši. Postoje ljudi u Srbiji koji se muče, koji rade, koji stvaraju svoje firme, druga ili treća generacija, i oni kroz ovaj zakon o radu žele da prošire svoj biznis, da zaposle više ljudi i ovaj zakon im to omogućava.

Ovaj zakon nije stvoren po meti pojedinaca iako bi neki voleli da ga predstave kao tajkunski. Zašto ne reći da su u korist zaposlenih izmenjena 22 člana ili 19% zakona je u korist zaposlenih? Da je u korist poslodavaca izmenjeno 20 članova ili 17,2%? Da je u korist i poslodavca i zaposlenog izmenjen 21 član ili 18%? Da je preostalim izmenama i dopunama vršeno pravnotehničko usklađivanje i terminološko preciziranje od ukupno 53 člana ili 45,7%?

Zbog tih jednakih aršina, zbog tog jednakog ophođenja i prema poslodavcima, i prema zaposlenima, i prema mladima, i prema nezaposlenima, prema svim onim ljudima koji žele normalnu, uređenu i pristojnu državu, SNS će u danu za glasanje glasati o Predlogu zakona o izmenama i dopunama Zakona o radu. Mnogo je razloga, u pojedinostima će pričati u detaljima i moje kolege iz poslaničke grupe.

Ovaj zakon mogućnost zloupotrebe izbacuje ili je svodi na minimum. Otpremnina zbog tehnološkog viška, i lepo je govorio malopre ministar Vulin, koliko je primera ljudi koji su isključivo pod političkim pokroviteljstvom uzimali otpremnine u javnom preduzeću, pa pređu malo u agenciju, pa iz agencije u ministarstvo, pa iz ministarstva u neku lokalnu samoupravu. Biznis su napravili od toga. Ko je to smeo? Ko je to mogao? Sigurno ne običan čovek, ali pod političkim pokroviteljstvom tako nešto moglo je da se radi. Ovim i ovakvim zakonom stavlja se tačka na takve malverzacije.

Promena prebivališta – da li je moguće da se neko zaposli u državnoj upravi, a onda posle samo nekoliko meseci fiktivno promeni prebivalište, a onda kao što je i ova Narodna skupština plaćala neke puteve do Vranja i nazad koji se nisu pomakli u stvari iz kruga dvojke? Imamo li mi toliko novca za razbacivanje? Možemo li tako neodgovorno da se ponašamo prema novcu svih građana Republike Srbije? Ne, ne možemo. Sada ona adresa na kojoj si prijavljen u trenutku kada si se kvalifikovao za posao i dobio posao, to ti je, prijatelju, adresa za koju će ti se plaćati putni troškovi.

Takođe, definisana je obaveza čuvanja ugovora o radu u mestu rada zaposlenog, da ne bude da se dešava da radi u Vrnjačkoj Banji, a ugovor je u Subotici. Dok kontrola dođe do Subotice, taj ugovor se ili izmeni ili se rodi ili se napravi ili ne znam šta. Na taj način hoćemo da sve one malverzacije koje su moguće i koje su se i dešavale sa postojećim zakonom o radu sprečimo.

Ono što je takođe napravilo neku vrstu debate zbog koje se nije stvorio konačni dogovor sa sindikatima je to što ovim zakonom više nema niko apsolutnu zaštitu. Uostalom, i u našem društvu, sa onom nultom tolerancijom za kriminal i korupciju, sa nultom tolerancijom za sve što je nepravilno i loše, zašto je loše da niko nema apsolutnu zaštitu? Šta to znači? Da li to znači da svih 26 sindikata u MUP Srbije ili 28 u ŽTP nemaju radnu obavezu? Ali imaju obavezu da prime platu? Nemaju radnu obavezu, ne moraju da dolaze na posao, a mogu da prime platu. E, ne može, to može samo za reprezentativne sindikate.

Naravno da zaštita važi za sindikalne aktivnosti i naravno da zaštita važi za ono što je iz domena rada sindikata, ali ne može sindikalnom zaštitom da se sakrije neko ko nepošteno radi svoj posao. Ne može da se sindikalnom zaštitom zaštiti neko ko ne dolazi na posao, ko ne radi, ko uništava dobro te firme. To ne postoji nigde u svetu. Zašto je problem nešto tako uvesti i u naše društvo?

Ovim će se onemogućiti zloupotreba prava od strane šireg kruga lica da se osniva veliki broj sindikata i da svi njihovi predstavnici imaju plaćena odsustva, pa po samom zakonu i potpunu zaštitu od otkaza, što predstavlja veliko opterećenje za poslodavca, a išlo je na štetu drugih zaposlenih.

Mislim da je ovaj zakon o izmenama i dopunama Zakona o radu zakon koji će stvoriti red u oblasti radnog zakonodavstva, zakon koji će stvoriti jedan bolji investicioni ambijent u Republici Srbiji, zakon koji će otvoriti više radnih mesta u Srbiji, a cilj je ne samo sačuvati ovo malo radnih mesta. Cilj je stvoriti i otvoriti nova radna mesta.

Na kraju ću se samo u nekoliko rečenica okrenuti prema efektima samog zakona o radu i onih čuvenih 0,4%, iako je bilo zahteva mnogih investitora i međunarodnih organizacija da se i ukine. Međutim, rešenje koje je u ovom predloženom zakonu o izmenama i dopunama Zakona o radu je deo ekonomske logike. Normalno je da stariji i iskusniji radnik ima veću cenu na tržištu nego mlađi radnik ili pripravnik.

Normalno je da stariji radnik sa više iskustva ima veću platu nego što ima mlađi radnik. Ali nije normalno da već sa tim disbalansom u plati, koji je posledica iskustva i za koji niko nema ništa protiv, dodatno starijim radnicima sa 0,4% po godini staža povećavamo plate. Šta je sa mladim ljudima? Kada će na taj način mladi ljudi moći da dođu do izražaja…

Babić Zoran

Evo završavam, i zbog toga mislim da ovaj Zakon o radu targetira i ima za cilj sve socijalne kategorije zaposlenih, ali i nezaposlenih, i zbog toga ćemo sa zadovoljstvo glasati o ovom zakonu o izmenama i dopunama Zakona o radu.

Petronijević Milisav

Poštovana predsednice, ministre, narodni poslanici, poslanička grupa SPS će podržati predložene izmene i dopune Zakona o radu i Zakona o PIO, posmatrajući to kao deo paketa reformskih zakona od kojih smo neke već doneli, kod poreskih olakšica prilikom zapošljavanja, kroz poreski postupak i poresku administraciju i, naravno, oni koji slede u narednom periodu, a koji imaju za cilj da omoguće takav ambijent u Srbiji, za poslovanje, za privrednu aktivnost, da počne da se zapošljava narod u Srbiji, a danas je problem broj jedan, zadatak broj jedan i rezultat najveći – zaposliti čoveka u Srbiji. U Srbiji ljudima treba posao.

Upravo iz tih razloga što i ovaj zakon o izmenama i dopunama Zakona o radu daje svoj doprinos tom paketu reformskih zakona, koji nemaju za cilj samo reforme, jer nije reforma cilj, ona je sredstvo da bi se došlo do takvog jednog ambijenta da bi se zaustavio ekonomski sunovrat i da bi se oporavila privreda, odnosno zaposlili ljudi. Tek tada možemo da pričamo o svim drugim pitanjima.

Pre nego što sam počeo da govorim o ovome, propustio sam samo kratko da kažem onima koji se interesuju za zdravlje socijalista, samo da odgovorim – hvala na pitanju, dobro smo, jedino što odgovorno pristupamo svemu, i onome što smo radili i onome šta radimo, i to su građani najbolje, kao najbolji i vrhovni sudija cenili i ovde imamo samo odgovoran pristup i ništa više, nikakvu praznu priču.

U vreme kada je u Srbiji teška ekonomska situacija, koja je jedan od naših i najtežih i najvećih problema, pre svega teško stanje u kojem se nalazi privreda i građani, pričati o 90-im godinama, pokazuje da onaj kome je prošlost jedina budućnost nema budućnosti. Mi u tome ne želimo da učestvujemo.

Zašto sam ovo pomenuo kao tešku ekonomsku situaciju? Zato što je direktno vezana za sve ovo dalje što se događa i ono što želi ova vlada, zato što je ekonomski oporavak nacionalni prioritet vremena u kojem živimo, zato što svi ostali zavise od toga, pa i socijalna prava i sva druga prava, da li smo sposobni da obezbedimo ekonomski opstanak naše zemlje. Upravo iz tih razloga sam to pomenuo.

Ovaj zakon, Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o radu, čija su rešenja u skladu sa evropskim radnim standardima, sa evropskim radnim i socijalnim zakonodavstvom, ali koji ima za cilj da stvori uslove i situaciju u kojima će biti podstaknuto investiranje u srpsku privredu i razvoj srpske privrede, bez toga nema posla. Kada nema posla nema priče o bilo kakvim pravima.

Sve zavisi od ovoga i zato mi podržavamo Vladu u tom naporu, u tom prioritetu i daćemo sopstveni doprinos da se posvetimo tim pitanjima, nađemo najbolja rešenja u vezi s tim, jer pitanje je svih pitanja budućnosti Srbije u stvari da se podstakne razvoj privrede, a to je neodvojivo od podsticanja investiranja u srpsku privredu, dakle, nema novih radnih mesta, nema izlaska iz krize ukoliko u narednom periodu ne budemo stvorili situaciju u kojoj će doći do ozbiljnog rada i investiranja. Mi tu vidimo doprinos ovog zakona o izmenama i dopunama Zakona o radu.

Završiću samo s tim, kad govorimo o socijalnim pravima, mi smo SPS i nijednog trenutka ne zapostavljamo ta prava, ali smo realni i odgovorni. Ako ekonomske mogućnosti dozvoljavaju borićemo se za socijalna prava u najvećem obimu, ali ako toga nema onda je to prazna priča a mi u praznim pričama ne želimo da učestvujemo.

Dakle, samo rastom investiranja u srpsku privredu možemo kao posledicu imati rast društvenog proizvoda i porast opšteg društvenog bogatstva. Samo u takvim okolnostima možemo ostvariti i onaj cilj koji je cilj i ove vlade i SPS, a to je da se podigne standard građana, a pre svega da se podigne standard onih koji žive od svog rada i da stvorimo situaciju u kojoj ćemo, kada radimo dobiti zaradu od koje možemo da živimo i mi i naše porodice.

Ako to sve nemamo u vidu, a posmatramo Zakon o izmenama i dopunama Zakona o radu ne želeći da se upustimo da želimo ovo, da stvorimo mogućnost, onda nećemo imati vajde, a pogotovo neće ni Srbija imati vajde. Srbija ima problem danas i danas takav problem mora da se rešava odmah. Dakle, iz tih razloga mi ćemo dati podršku. Ono što želimo da stavimo do znanja za šta se zalažemo na tom putu kako da se stabilizuje ekonomska situacija i privreda u Srbiji, to su dve stvari koje želim da ovde istaknem.

Prva je da se i zakonima i Zakonom o radu, što se sada takođe čini, stvore takvi uslovi u kojima će svet rada i svet kapitala svoje međusobne odnose usklađivati kroz dogovore i sporazume, a ne kroz konflikt. To je direktan zadatak i ove vlasti – podsticanje funkcionisanja sistema kolektivnih ugovora u Srbiji. Bez toga teško da možemo da izađemo na pravi način iz situacije. Zato smatramo da treba Srbija na taj način da se razvija, da se u socijalno-ekonomskoj sferi svet rada i svet kapitala o svim ključnim pitanjima dogovaraju.

Odmah da kažem, nije se lako dogovoriti. Još uvek, nažalost, u Srbiji mi poslodavca posmatramo kao neprijatelja, a poslodavac radnika kao trošak, a ne kao investiciju koja mu doprinosi profitu. Profit ne donosi samo uloženi kapital, nego i živi radnik. Jeste teško, ali nema druge, i tu se mora uložiti veliki napor u podsticanju kolektivnog ugovaranja, jer ako postoji neravnoteža između sveta rada i sveta kapitala, posledica je opšta, šteta je opšta po državu.

Naravno, to podrazumeva i kompetentne i autentične sindikate i udruženja poslodavaca. Ja želim ovde da pokrenem jedno pitanje pred Ministarstvom, odnosno Vladom, da se odmah iza ovoga pozabavi ili predlogom propisa ili šta je potrebno da se jednom u Srbiji utvrdi autentično ko ima reprezentativnost i na koji način. Ovako se, stalnim postavljanjem tih pitanja, dovodi to u pitanje, a bez autentičnog, kompetentnog, reprezentativnog ni sindikata ni poslodavca nema uslova za ostvarivanje tog dogovora.

Samo još par rečenica kada je u pitanju kolektivni ugovor i zašto insistiram. Zato što pored pravnog, to ima i ekonomski i socijalni značaj. Ekonomski značaj zato što uređuje zarade, između ostalog, pored svih drugih uslova. Znači, stvar je dogovora, stvar je pregovora, nije jednostrani akt koji se nekom sviđa ili ne sviđa itd. Sa druge strane, socijalni značaj je veoma važan, pogotovu za prošireno dejstvo kolektivnog ugovora, što veoma doprinosi ujednačavanju uslova u grani, uslova rada, uslova plata itd.

Moram da skrenem pažnju da je kolektivno pregovaranje prilika da se zadovolje osnovni ciljevi državne politike, zato što obezbeđuje stabilnost društvenog razvoja, socijalnu sigurnost i uravnoteženje zajedničkih interesa.

Drugo na čemu insistiramo, na šta ukazujemo, to je socijalni dijalog. Veoma uvažavam što je Vlada imala puno strpljenja da se kompromisom, dijalogom dođe do najboljeg rešenja. Pozivamo Vladu da nastavi, jer je Srbiji potreban ne bilo kakav nego i trajan i ravnopravan i institucionalni i kako god hoćete socijalni dijalog. Bez njega u stanju kakvo je sada, ruinirane ekonomije, razorenog i osiromašenog društva, socijalni dijalog je najbolji način da zemlja izađe iz zone visokog socijalnog i političkog rizika. Zato nema alternativu.

Dosta je bilo priče o konkretnim rešenjima vezano za izmene Zakona o radu. Zadržaću se samo na dva pitanja. Kad bude bilo pojedinačno, imaćemo prilike da pričamo o detaljima.

Dakle, treba reći da pored usklađivanja ovog zakona sa međunarodnim standardima i konvencijama i MOR-a i EU, mi moramo malo da i sebe menjamo. Ako želimo tamo, moramo da prihvatamo onda ta pravila i tržišne privrede i Evrope, inače ostaćemo potpuno van svega toga.

Po meni, potpunija je zaštita zaposlenih nego što je bila. Ono što je veoma važno a ne zadire u prava radnika, to je smanjivanje nepotrebne procedure administriranja.

Ono što takođe mislim da je važno, odnosi se na vršenje nadzora, ovlašćenja inspekcije rada i kaznene odredbe. Zašto? Mi imamo jednu situaciju u Srbiji da sadašnji zakon o radu ima dosta primera koji se ne sprovode do kraja, i to kod radnika, kod zaposlenih izaziva nezadovoljstvo i nepoverenje. Mislim da je tu država obavezna da stane na stranu, naravno, i savesnog poslodavca koji ispunjava sve svoje obaveze, ali i svakog savesnog radnika, do kraja da ga zaštiti, i tu nemamo nikakvu dilemu.

Dva pitanja za koja mislim da su, pojednostavljeno, veoma važna kada je u pitanju rad uopšte, to je posao i zarada, uz uvažavanje svih drugih prava. Ništa ne dovodim u pitanje.

Kada je posao u pitanju, ovaj zakon o radu ne zapošljava, ali stvara ambijent i stvara uslove da može olakšano da se zaposli. To je nama bitno i to je naš doprinos onom delu svih reformi, odnosno čitavog paketa, da stvorimo takvo okruženje, takve uslove da nam investitori dođu, da budemo konkurentniji od drugih. Neće oni da dođu zato što smo lepi, nego zato što imaju uslove da uspešno posluju. Tu je, po meni, značajno pitanje, značajan pomak kada su u pitanju izmene Zakona o radu. Dakle, ne zapošljava, ali stvara osnov, uslove za olakšano zapošljavanje, a time i za suzbijanje zapošljavanja na crno itd.

Ono što je takođe bitno to je pitanje zarada. Ja moram da kažem da, kada je u pitanju zarada, tu bih se samo kratko zadržao na dve stvari. Jedna je, kada je u pitanju minimalna cena rada, mislim da je dobro što su veoma precizni kriterijumi navedeni, šta sve mora da se ima u vidu da bi se one odredile. To nije na štetu ničiju.

Ono što sam siguran i što mislim, Vlada ne treba da propisuje zarade u Srbiji, ali Vlada mora da odredi donji prag egzistencijalnih potreba i da kaže – ispod toga niko ne sme. Naravno, poštujući ovu proceduru, Socijalno-ekonomski savet, pa ako Socijalno-ekonomski savet u roku od 15 dana ne donese tu odluku, onda Vlada. Mislim da je tu u stvari, kada su u pitanju zarade, najveća odgovornost Vlade, da veoma utiče koji je to donji prag egzistencijalnih i socijalnih potreba radnika i njegove porodice. Mislim da je to dobro rešenje.

Šta želim još da kažem kada je u pitanju zarada? Mi imamo veoma mnogo primera. Čitali smo da se u Srbiji ne isplaćuju zarade na vreme. Negde su čak pominjali neke silne mesece. Negde su pominjali firme koje za to vreme dok ne isplaćuju zarade imaju i te kakve jahte, avione, kamione, planinarenje, ne znam šta sve ostalo itd.

Bio sam sklon tome, i dalje razmišljam o tome, da se neisplaćivanje zarada smatra krivičnim delom, neplaćanje poreza krivičnim delom. Zašto to kažem? Vlasnik zarade je zaposleni. To je zarađeno. Znači, nije neko pravo koje će tek da ostvari, i kada je zarađena, niko ne može da raspolaže njom osim zaposlenih.

Izvolite, neka kolektivnim ugovorima utvrde dinamiku i način i sve ono ostalo, ali vas podsećam da Zakon o radu, postojeći, koji se ne menja, mislim da je član 110, veoma precizno kaže – najmanje jednom mesečno i najkasnije do kraja sledećeg meseca. Ono što nažalost nije ni bilo, niti je sada, sankcija za to. Zato mislim da treba još jednom da razmotrite tu mogućnost. Mi imamo sankciju u kaznenim odredbama ako ne ispostavi obračun, ako ne isplati u novcu, ali nemamo sankciju ako ne isplati uopšte.

Inače, jako podržavam i mislim da je veoma važna i ključna izmena u ovom delu to da je obračun zarada u stvari izvršna ispravna i sa kojom može da naplati, što je svakako jedno od rešenja u ovom delu.

Samo ću kratko da se osvrnem, pošto nema već vremena, moje kolege će nastaviti tamo gde ja stadoh, kada je u pitanju otpuštanje, kao što ovaj zakon ne zapošljava nego stvara uslove za zapošljavanje, tako i ne otpušta. Ali kada je otpuštanje u pitanju, ja mislim da bi pošteno bilo da kažemo da je jedan napredak urađen. Zašto? Zato što prvo nije onako rigidno odmah otpuštanje, već je uvedeno višestepeno, mogućnost koju može da iskoristi poslodavac.

Meni najbitnije jeste da mora da se poštuje procedura, argumenti, dokazi. Šta hoću da kažem? Ne treba da sprečavamo poslodavca da otpusti zaposlenog ako ne radi kako treba, ali ne smemo ni da sprečimo zaposlenog da se odbrani ako to tako nije. Cela priča je završena oko toga. Ovde je zato bitno – argumenti, dokazi. Ako ne, ima posledica, počev od pravnih posledica nezakonitog otkaza, a nezakonit otkaz je jedno od najvećih kršenja prava radnika. Plati za sve ono što nisi uradio.

Završiću sa jednom rečenicom kada su kaznene odredbe u pitanju. Da li su velike ili nisu? Ja i dalje mislim da treba da postoji ona odredba vezana za neredovno isplaćivanje zarada. Kada se priča o kaznenim odredbama, da li su visoke ili nisu, ja moram da vas podsetim, to sam i neki dan pričao kada je bio poreski postupak, kaznu ne plaća niko ko sprovodi zakon. Dakle, onaj ko poštuje zakon, nema nikakvu kaznu. Ko plaća kaznu? Onaj ko ne poštuje. Ako ne poštuje, plati, i još više. Hvala lepo.

Fremond Arpad

Poštovani predsedavajući, gospodine ministre, poštovano predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, stavove poslaničke grupe Saveza vojvođanskih Mađara o izmenama i dopunama Zakona o penzijskom i invalidskom osiguranju čuli ste od poslanice Elvire Kovač.

U svom izlaganju u okviru ovog zakona želim da se fokusiram na penzijsko i invalidsko osiguranje poljoprivrednih proizvođača. Poslanička grupa Saveza vojvođanskih Mađara se ne samo u prošlom, nego i u pretprošlom sazivu Narodne skupštine Republike Srbije bavila ovom temom, problemom koji imaju poljoprivredni proizvođači zbog nerealnih zahteva za plaćanje doprinosa za penzijsko i invalidsko osiguranje.

Izuzetno smo zadovoljni, pošto će se jedan deo problema ovom prilikom, izmenama i dopunama Zakona o penzijskom i invalidskom osiguranju, rešiti, a to je da ubuduće doprinose za PIO neće morati da uplati svaki član gazdinstva, nego će to biti obavezno samo za nosioca poljoprivrednog gazdinstva.

Kakva je bila praksa dosada? Krajem 2010. godine usvojene su izmene i dopune Zakona o penzijskom i invalidskom osiguranju, kojima se promenila definicija članova poljoprivrednog domaćinstva – član poljoprivrednog domaćinstva, porodičnog poljoprivrednog gazdinstva, odnosno mešovitog domaćinstva u smislu ovog zakona je lice koje živi i radi na poljoprivrednom domaćinstvu, porodičnom poljoprivrednom gazdinstvu, odnosno u mešovitom domaćinstvu.

Najveći problem sa ovom definicijom je bio da nisu postojali jasni kriterijumi na osnovu kojih se moglo utvrditi da li neko radi u poljoprivrednom domaćinstvu ili je samo član porodice. Nije bilo odgovora na to kako se postupa ukoliko neko samo živi na toj adresi ali se ne bavi poljoprivredom.

Nažalost, Penzijsko-invalidski fond je postupio tako da je tražio od svakog člana porodice da uplati penzijsko i invalidsko osiguranje ako je lice nezaposleno i ima poljoprivredno zemljište u svom vlasništvu. Bez obzira na to da li je neko izdao u zakup poljoprivredno zemljište, da li radi u poljoprivredi ili ne, svako je morao na godišnjem nivou da uplati 32.000 dinara za zdravstveno osiguranje, a 64.000 dinara za PIO. Zbog toga su mnogi poljoprivrednici ostali dužni prema državi, pošto nisu u prilici da uplate ova sredstva jer gazduju na manjim površinama ili su izdali u zakup poljoprivredno zemljište, znači ne rade u poljoprivredi, samo su vlasnici zemljišta.

Izuzetno je važno da ubuduće Fond neće moći da traži od svakog člana domaćinstva da uplate doprinose. Smatramo da je to ogromna olakšica za naše poljoprivrednike.

Međutim, postoji i drugi deo problema koji treba da rešio. Ovaj problem možemo da rešimo preko Zakona o doprinosima za obavezno socijalno osiguranje i svi smo dužni da se bavimo ovom problematikom. Ono što stvara teškoće za naše poljoprivrednike je da ovih 96.000 dinara na godišnjem nivou treba da uplate. Poljoprivrednik koji gazduje npr. na 150 hektara i taj koji gazduje na 1,5 hektara – isti je iznos i za jednog i za drugog proizvođača.

Moram da kažem da to stvara ogromne probleme na terenu. Svi smo svesni da te naknade poljoprivredni proizvođači moraju da plate, naravno, ako imaju od čega. Šta se zapravo dešava? Poljoprivrednici koji gazduju na manjim površinama nemaju sredstava da plaćaju osiguranja i zbog toga su dužni. Oni poljoprivredni proizvođači, najsitniji, kojih ima najviše u Srbiji, ne mogu, nemaju od čega da plate te iznose i, nažalost, od mnogih se traži više od milion dinara na ime duga, zajedno sa kamatama.

Problem je u tome da je država, odnosno Poreska uprava počela od njih, u zavisnosti od veličine duga prema državi, da oduzima poljoprivredno zemljište. U svim opštinama u Srbiji ima više stotina ovakvih slučajeva. Kod svih njih je problem isti – plaćali su PIO, ali kad za to više nije bilo sredstava, nisu mogli više da plaćaju, pa im je država i dalje pisala i slala račune i opomene sa sve većim kamatama i neverovatnim iznosima. Svi oni veruju da neće ostati bez zemlje bez koje je preživljavanje mnogih i njihovih porodica nezamislivo.

Mi poslanici SVM se protivimo ovakvom ponašanju Poreske uprave prema građanima Republike Srbije. Siguran sam da postoji i neki drugi način naplate dugova, samo treba da izađemo u susret poljoprivrednicima i zajedno treba da rešimo problem.

Nije normalno da proizvođači koji gazduju na manjim površinama moraju da plate ogromne iznose za PIO na godišnjem nivou. Svi smo svesni da oni proizvođači koji imaju 0,5 hektara jednostavno ne mogu da uplate na godišnjem nivou 96.000 dinara pošto nemaju toliko prihoda. Zbog toga, ono što je važno u ovom trenutku je da Ministarstvo finansija prestane, preko Poreske uprave, sa oduzimanjem poljoprivrednog zemljišta.

Zbog svega ovog smo inicirali da u skorije vreme dođe i do izmene Zakona o doprinosima za obavezno socijalno osiguranje, kroz koje ćemo rešiti ovaj problem i da manji poljoprivredni proizvođači ipak neće morati da plate ove ogromne iznose na godišnjem nivou. Svakako mora da dođe do razgovora između PIO fonda, Poreske uprave, Ministarstva poljoprivrede i životne sredine, Ministarstva za rad, boračka i socijalna pitanja, Ministarstva zdravlja i Ministarstva finansija.

Mi poslanici SVM smo spremni da damo konkretne predloge. Imamo konkretan plan za rešenje ovog problema. Važno je da poljoprivrednici koji gazduju na manjoj površini PIO uplate srazmerno prihodima i veličini zemljišta. Prihode lako možemo da izračunamo. Važno je samo da u raznim ministarstvima shvate ozbiljno ovaj problem.

Ne radi se o tome da ne želimo da poljoprivrednici plaćaju osiguranje, samo predlažemo da oni poljoprivrednici koji gazduju na manjim površinama plate manje doprinose.

Na kraju, još jednom želim da ponovim da će poslanička grupa SVM u danu za glasanje podržati zakon o izmenama i dopunama Zakona o PIO, jer donosi olakšice za porodična poljoprivredna gazdinstva. Nadamo se da ćemo u skorije vreme u potpunosti rešiti problem koji imaju poljoprivrednici koji gazduju na manjim površinama. Hvala.

Živković Zoran

Hvala. Ovaj zakon je bolji od postojećeg, ali minimalno bolji. To se ne meri ni procentima, nego možda promilima. Ali bez obzira na to, bio bih spreman da podržim svako poboljšanje, makar i to minimalno, da procedura u kojoj se donosi ovaj zakon, da metodologija donošenja ovog zakona nije bahata i neprimerena ni vremenu, ni prostoru u kojem živimo.

Cela procedura je dalja degradacija i socijalnog dijaloga i parlamenta kao najviše institucije i odnosa prema zaposlenima i odnosa prema vlasnicima kapitala.

Mnogi se pozivaju, neki verovatno zbog nečiste savesti, na Zorana Đinđića kada govore o mnogim izmenama, o mnogim reformama, pa se to i ovde desilo sa ovim zakonom. Podsetiću, taj zakon koji je donet 2001. godine, poznat kao Đinđićev zakon, donet je uz opštu saglasnost i sindikata i predstavnika kapitala i Vlade, nakon javne rasprave koja je trajala skoro šest meseci.

Ne sećam se da je tada bio Socijalno-ekonomski savet, ali neka forma tog međuresornog i tog razgovora partnera je postojao. Taj zakon je inače poštovao tada sve preporuke Međunarodne organizacije rada, što nikako nije slučaj sa ovim zakonom. Tako da, naravno, neću podržati ovaj predlog zakona.

Ovaj zakon se, pre svega, bavi stanjem u javnom sektoru, pravima zaposlenih u javnom sektoru. Bez obzira što ima opšte važenje, znamo da je osnovni problem Srbije u javnom sektoru, gde ima previše zaposlenih, sa lošom kvalifikacionom strukturom, sa lošim navikama, sa lošim načinom kako su dovedeni na ta radna mesta i zato me čudi zašto pre ovog zakona nije prvo donet novi zakon ili izmene Zakona o državnim službenicima, jer tu je problem u ovoj državi.

Ovaj zakon neće doneti nikakve investicije, neće smanjiti sivu ekonomiju, neće učiniti mogućnost starijim licima da se zaposle većom, niti će doneti veću mogućnost mladima da se zaposle. Žao mi je zbog toga. Ko god da donese zakon ili set zakona koji bi učinio nešto od svega toga što su lepe želje, bio bih zadovoljan i ponosan što sam član parlamenta koji to donosi, ali nažalost to nije tačno.

Šta je problem u Srbiji? Problem su investicije. Da li je samo ovaj zakon o radu problem za investitore? Naravno da nije. Radna snaga u Srbiji je najjeftinija u regionu, definitivno je jeftinija i od rumunske. Srbija je najsiromašnije tržište u regionu, i sve su to razlozi što nas investitori obilaze.

Pored toga, mi imamo sporu birokratiju, koja je svetski šampion u nekim oblastima. Sama ministarka Udovički kaže da smo svetski šampioni sa 180 dana čekanja, recimo, na građevinsku dozvolu. Imamo korumpiranu administraciju, od portira do Kabineta predsednika države, naravno preko lokalnih samouprava, državnih institucija, ministarstava.

Imamo opštu nesigurnost i visok kriminal, bez obzira na statistiku, ovakvu ili onakvu. Ujutru kad upalite televizor, nije pitanje da li je neko ubijen, nego je pitanje u kom delu grada Beograda je neko ubijen noćas. To teško da može da privuče investitore.

Konačno, ovde imamo i neravnopravan odnos države prema investitorima. Neki investitori moraju da prođu prašumu, džunglu propisa koji su ponekad i suprotstavljeni jedan drugome, a za neke druge investitore ne važi ništa zato što su pravoslavna braća, zato što su lični prijatelji ovog ili onog funkcionera, za njih je otvorena mogućnost da se donese leks specijalis kad treba da se gradi nešto na vodi, kad treba da se pokloni neko javno preduzeće, kao što je bio slučaj sa NIS-om, kao što će biti slučaj sa EPS-om. Bojim se, i to su razlozi zašto ovde nema pravih i ozbiljnih investitora.

Konačno, kad dolaze investitori u ovu državu, nisu sigurni, kada razgovaraju sa ministrima, da li možda neko od tih ministara ima lažnu diplomu, da li ima lažni doktorat ili je možda neko od ministara u sumnjivim odnosima, da li je ili nije bio saradnik nekog kriminalnog klana. To su razlozi zbog čega nema investicija u Srbiji. Ovaj zakon je bolji nego što je bio najgori zakon koji su doneli Koštunica i Tadić zajedno, ali je nedovoljno dobar da bi se glasalo za njega. Hvala.

Babić Zoran

Gospodine predsedavajući, član 107, prekršeno je dostojanstvo Narodne skupštine.

Znam da Ustav definiše imunitet narodnog poslanika za izgovoreno, ali ipak morate da vodite računa da za izgovorenu neistinu ne može neko da se skriva iza imuniteta koji kao narodni poslanik ima. Ovde je izgovoreno mnogo neistina u malo vremena.

Prvo, da je taj zakon u 2001. godini donet bez socijalnih nemira, da ih nije bilo. Ne znam da li je prethodni govornik prespavao ili je bio negde po svetu ili je radio neki drugi posao. Uglavnom, ono što istorija kaže to je da su 2001. godine, kada je Skupština Srbije usvajala novi zakon o radu, napolju protestovali sindikati, za njega su glasali čak i poslanici DSS iako nisu podržali zakon u načelu, da su pre toga Zoran Đinđić i resorni ministar Dragan Milovanović mesecima pregovarali sa sindikatima, putovali po gradovima Srbije da objasne zašto su promene potrebne. Pisano je devet verzija predloga, usvojene su sugestije Međunarodne organizacije rada, ali je ipak zakon u skupštinsku proceduru ušao praćen pretnjom sindikata da će organizovati generalni štrajk. To je istina, gospodine predsedavajući, na koju morate da ukažete svakom ko se ove govornice lati.

S druge strane, malo je licemerno da čovek koji je bio premijer ove države, čiji su članovi ispijali viski i kupali se u bazenu u Šilerovoj ulici, premijer koji je trpeo i gledao kako se stvara zemunski i surčinski klan, sada insinuira da neki članovi Vlade tobože imaju veze sa kriminalom. Da, imamo, ali tako što se protiv kriminala i korupcije borimo, tako što te koji se bave kriminalom i korupcijom stavljamo na optuženičku klupu, tamo gde im je mesto, a ne družimo se sa njima, gospodine Živkoviću.

Vulin Aleksandar

Ovo je još jedna diskusija u kojoj je Zakon o radu kolateralna šteta, onako usput. To je kakav-takav povod da se dođe do govornice, a onda se kaže sve što nema nikakve veze sa Zakonom o radu, ne da se nijedna primedba na Zakon o radu. Ali to smo već navikli u ovoj skupštini da slušamo.

Ono što želim da kažem, verovali ili ne, svet sluša šta mi ovde govorimo i kada čuje da se o našoj državi govori da je korumpirana od portira do predsednika Republike, onda stvarno ne privlačite investitore, onda sa takvim ocenama stvarno možete da oterate nekog i da ne uradite apsolutno ništa drugačije.

Da li je tako strašno što neko hoće da dođe da izgradi „Beograd na vodi“? Šta, ne valjaju tri miliona evra? Da li je to neka sramota? Da li treba da se stidimo toga? Ili što smo dobili milijardu evra od tih istih prijatelja koje smo zaslužili ničim, zaslužili radom Aleksandra Vučića i ničim drugim?

Dobijamo milijardu evra, odnosno milijardu dolara po najpovoljnijim mogućim uslovima i najbolje bi bilo da ih izvređamo nekako, da ih oteramo, ako je ikako moguće. Najbolje bi bilo da im kažemo još neku uvredu i da kažu – dobro, zašto se mi ovde petljamo s našim novcem koji je dobrodošao bilo gde u svetu, a Srbija ima toliko para da joj ne treba ni ta milijarda evra, ništa joj ne treba. Niko nama ne treba.

I 2001. i svake druge prve, kao i sada 2014. godine, kada hoćete nešto da promenite, imate strašan otpor. Ovo je sada prevazišlo Zakon o radu. Sada se kaže da treba da se povuče i Zakon o radu, i Zakon o penzijama, i Zakon o stečaju, i Zakon o privatizaciji. Sve treba da se povuče, sve treba da se vrati nazad, inače će sve biti ugušeno u protestima i štrajkovima, inače ćemo dobiti Bosnu, Ukrajinu, ko zna čime se preti.

Ne razumem zašto teramo prijatelje. Ako dođe neko i da ti milijardu evra, zašto moraš da ga vređaš? Ako dođe neko ko hoće da uloži tri milijarde evra, što moraš da ga vređaš? Zato što nije došao kod tebe? Ono što zaista nije jasno, ovo je sad lična ocena, nije politička, u politici kad postanete premijer dostigli ste nešto gde možete da uradite sve za šta ste se zalagali. Ako tad niste uspeli, onda je veliko pitanje čemu sve ovo. Hvala.

Živković Zoran

Hvala. Sada mi je žao što sam dao kompliment da je ovaj zakon nešto malo bolji nego prethodni. Nisam znao da ću da izazovem glasan govor ministra, koji se verovatno lepo oseća u ovom zdanju i u ovo doba godine, pošto je jul mesec uveliko.

To da vi dajete savete šta je neko mogao da radi kao premijer, to ćete da dajete kad dođete do te funkcije. Do tada vi fircate gde je neko štepovao. Vi ste pripravnik u poslu. Mogli biste da pokažete malo više poštovanja prema ovom parlamentu, pa i meni kao poslaniku u ovom parlamentu.

Nisam ja vređao nikoga, a posebno ne ljude koji nam nisu dali milijardu evra, nego su nam dali kredit od milijardu dolara. Što je sasvim u redu, glasao sam za taj zakon. Prema tome, primedba je potpuno besmislena i verovatno je posledica meseca u kom se nalazimo, odnosno jula, ali to nije ni one tri milijarde, to nije ni fabrika čipova, to nije ni Mubadala, to nije ništa drugo.

Nisam srećan zbog toga, meni je žao što taj san iz 1001 noći nije dosanjan ali, verujte mi, nemam nikakvu želju da Srbiji bude bilo šta gore nego što je već danas, a danas je katastrofa.

Samo želim da vam kažem da ako vi, vlast u kojoj ste bili vi, SPS, JUL i SRS u devedesetim, ako trajno niste rasterali svakoga da pomisli da dođe u Srbiju, onda Srbija ima nade i dalje. Vi ste uništili Srbiju u devedesetim godinama. Ovo u zadnjih deset godina su posledice, jer su vam tu pomogli Tadić i Koštunica, ali pravu štetu, osnovnu štetu, ste vi napravili.

Vulin Aleksandar

Znate kako, najneuspešniji srpski premijer sigurno ima pravo da bude ljut. To je sasvim u redu. Uostalom, koliko ste bili uspešni govori to da ste izgubili odmah prve izbore na kojima ste bili pitani. Čim ste prvi put pitali građane kako ste radili kao premijer otišli ste u opoziciju, iz koje se do danas niste izvukli.

Tako da, toliko o vašem velikom uspehu, šta ste radili svih tih godina i ko je uništio Srbiju. Srbiju ste uništili tako što ste privatizovali sve čega ste se dohvatili. Sve ovo što sada gledate i što radite je posledica upravo tih godina u kojima ste privatizovali apsolutno sve čega ste se dohvatili.

Siguran sam da će kolega Rističević to mnogo elokventnije od mene objasniti. Tu se slažem.

Đukanović Vladimir

Hvala, uvaženi predsedavajući. Povređen je član 107, gde mi imamo poslanika koji, valjda što je jako toplo, aludira da se ministar ovde ponaša kako se ponaša. To je zaista uvredljivo i prema samom ministru i prema ovom domu.

To što je neko spletom tragičnih okolnosti bio premijer, nažalost, ove države, svojevremeno i Kaligula je bio senator. Tako da ti ljudi koji su nekada agitovali za neverovatan zakon o radu iz 2001. godine, koji je bio anticivilizacijski, gde je mogao poslodavac da vas najuri sa posla bez ikakvog obrazloženja, danas daju sebi za pravo da ovako vređaju i ministre i sve poslanike ovde. Takvim zakonom su doprineli urušavanju srpske privede. Molim vas da ubuduće takvog poslanika, koji se tako obraća ministru, opomenete. Hvala.

Krlić Mirko

Gospodine predsedavajući, povređen je član 108. Dužni ste da se starate o radu Skupštine i o jednakosti svih poslanika u sali. Mi smo na početku izlaganja opozicije čuli da se ništa ne čuje. Čuli smo da ministar treba da ponovi svoj ekspoze, zatim smo čuli da ministar viče, sada da govori preglasno.

Moramo se dogovoriti. Predlažem da se ovo reši tako što će se opoziciji podeliti slušalice koje inače služe za prevod, pa će verovatno biti usklađen i jedinstven ton. Ili da se dogovorimo da ministri dolaze pola sata pre, pa da usklade svoj govor kako bi se opozicija dogovorila kada čuje a kada ne.

Ono što je sigurno, njih 12 godina niti čuje niti vidi ovaj narod, zato su u tolikom broju u Skupštini. Hvala.

Rističević Marijan

Dame i gospodo narodni poslanici, gospodine ministre, poštovani predsedavajući, zakon o radu – zakon o rabu, zakon o radu ili bolje reći zakon o jadu, čemeru, bedi, siromaštvu, zakon o penzijama kojih nema, zakon o stanjima koja smo zatekli 2012. godine.

Moje srce i um je na strani radnika. Ali ne na strani ububreženih vođa sindikata, već radnika, jadnika i gladnika.

Bio sam radnik u IMT-u pet-šest godina, putovao preko 50 km, menjao tri prevoza do posla i nazad, ali to su bila sretna vremena kada ste mogli ponosno da kažete da ste radnik, da ste građevinac, da ste metalac, da ste tekstilac.

Svi smo krajem tih devedesetih godina želeli demokratiju, išli po ulicama za nekima ovde sa desne strane i kad su se oni dokopali vlasti narod je ostao na ulici, a umesto obećane demokratije dobili smo…

Rističević Marijan

Gospodine predsedavajući, to je trebalo reći prethodnim govornicima, koji nisu bili u dnevnom redu ni ovoliko koliko sam ja. Dozvolite, imam pravo na svoj uvod.

Radi se o Zakonu o radu, radi se o penzionom osiguranju, radi se o seljacima i radnicima. Radnici i seljaci su, braća po muci, braća po znoju, braća po žuljevima, danas u istom čabru.

Nekada su radnici živeli malo bolje od seljaka, većina seljaka ne zna šta je penzija, a na dnevnom redu je Zakon o penzionom osiguranju. Seljaci ne znaju šta je zimovanje, letovanje, bolovanje, 99% seljaka nije videlo more, a onaj 1% što je videlo more služilo je mornaricu. Seljaci su bez penzija u većini slučajeva, oni dirinče od svoje devete, desete godine sve do smrti. Pita li neko za prava tih seljaka, tih radnika, tih jadnika, tih gladnika bez ikakvih prava, bez prava na dostojanstvenu starost, bez prava na penziju?

Da li razgovaramo samo o jednim radnicima koji su radili u fabrici, a ne razgovaramo o drugim radnicima koji su živeli i radili na selu, koji su ostali bez ikakvih prava, bez prava na dostojanstvenu starost, bez prava na solidnu penziju, bez ikakvih prava da u svom životu vide letovanje, da budu na bolovanju, nisu mogli da ugase kravu, nisu mogli da ugase njivu. Od 365 dana oni su 365 dana bili na poslu. Niko im nije platio prekovremene sate. Dakle, pričamo li malo i o njima ili pričamo samo o onima koje predstavljaju ububrežene vođe sindikata koji su skupo plaćeni za svoj nerad?

Dučić je rekao – najveća nesreća je istovremeno biti star, bolestan i siromašan. To je danas srpsko selo, siromašni starci sa radnim vekom od 60, 70, 80 godina, koji ne čekaju penziju, penziju nemaju, a videćete da je i ovaj zakon veoma drastičan po njih, već da makar još jednom vide oči i lica svojih najmilijih rasutih po gradovima koji tumaraju bez posla koji su izgubili po starom zakonu o radu, po starom zakonu o jadu, bedi, siromaštvu, zakonu o otpuštanju.

Pitanje je imaju li oni svoja prava, prava na dostojanstvenu starost posle tako dugog radnog veka koji traje 50, 60,70, 80 godina. Oni retki koji su ostvarili pravo na penziju imaju je u visini džeparca za osnovnu školu, 10.000 dinara, manje od socijalne pomoći.

Šta je poruka, šta je bila poruka, šta je ostala poruka? Bolje biti socijalni slučaj nego seljak. Još uvek je bolje patiti za selom nego patiti na selu. U prvima je selo umrlo, drugi su za selo umrli. Sa sela vode dva jednosmerna pravca, ni jedan ne vodi do penzije, do privilegija. Jedan pravac vodi u svet, a drugi vodi na onaj svet, bez penzije.

Kada bez penzije umre poslednja baba sa maramom na glavi i kutlačom u ruci, kada bez penzije umre poslednji deda sa motikom na selu, umreće Srbija. Gotovo, ende, prazne se teritorije. Prosečna starost je 59 godina na selu, svi smo zreli za penziju. Ima sela u kojima ne da nema penzija, već nema ni psa da zalaje, nema ni poštara na koga bi zalajao; ili nema stanovnika ili nemaju čime da ga hrane.

U ispražnjenim srpskim selima umesto poštara špartaju lisice, vukovi i divlje zveri. To više nije pitanje zakona o radu, zakona o penzijama, to je pitanje suvereniteta, integriteta, bezbednosti, opstanka Srbije. Zar se nismo opametili, zar nismo već videli kako naše ispražnjene teritorije drugi kolevkama osvajaju? Ima sela bez i jedne penzije, pusta sela i opela.

Ne treba meni niko drugi da kaže o pravu radnika, ja sam to bio. Ovde nema njihovih predstavnika, bar onih koji su radili u proizvodnji, i ako ih ima, oni su u minimalnom broju. Kao i kod seljaka, krivica nije do profesora, doktora, pravnika na koje su preneli svoj suverenitet, krivica je do njih samih, kao i kod seljaka, nisu im krivi ni advokati ni profesori ni doktori. Vidim da ih ovde pored mene nema. Želeo bih da ih bude, da se lakše izborimo i za naša, seljačka, i za njihova prava.

Vidim ja, ne treba to da mi kažu velemajstori tranzicije, instalateri divljeg, predatorskog kapitalizma, vidim ja ostatak nekada ponosne radničke klase kako u mraku tumaraju do posla, kako se u mraku uveče vraćaju sa posla, praznih džepova i stomaka svakoga dana, kako uveče odvode decu ranije na spavanje da ne bi večerala, kako ih, ako večeraju, ujutru kasnije bude da ne bi doručkovala. Sa bednim platama, dnevnicama, pravima, da bi njihove gazde imali što više, da lete svojim avionima, čarterima, plove jahtama i grickaju jastoga na Maldivima, penju se po Himalajima. Još nisam video seljaka ne da ima jahtu i da se penje na Himalaje, nisam video seljaka i radnika koji imaju čamac na Dunavu i penju se na Frušku goru da se odmore.

Neretko, sa tajkunima letuju i njihovi prijatelji, vlasnici partija koji su im omogućili ovakvu preraspodelu društvenog bogatstva u privatizaciji, bolje reći grabizaciji. Sve što je bilo naše, postalo je njihovo. Dok su radnike ostavili bez prava, bez posla, bez imovine, dok su ugasili 400.000 radnih mesta prebacujući radnike sa prihodovne na rashodovnu stranu, izbacuju ih iz privatnog lanca, na njih tako jadne i otpuštene podizali su kredite prolongirajući nevolje za budućnost. Danas je ono što je bilo sutra i sada su one godine koje su 2012. bile buduće, sada su one godine u kojima smo zatečeni u kući golih zidova, razgrađenog dvorišta. A došli računi na naplatu, došlo vreme – vrati koko što si pozobala.

Da znate, reforme će biti bolne. Merdevinama uspeha ne možete se popeti sa rukama u džepovima, merdevine uspeha su bivše vlade doživljavale kao lift. Gospodo seljaci i radnici, mučenici, moje srce i um su sa vama, ali vidim vaše vođe kako se zajedno sa krivcima udružuju. Udružili se krivac i žrtva. Ne verujete valjda da će vas do boljeg sutra odvesti oni koji su vas opljačkali juče? A moj kolega je, kome ću samo odgovoriti, najbolji dokaz za to – ko ti date vinograde, Živorade? Hvala.

Homen Slobodan

Hvala. Poštovani predsedavajući, poštovani ministri, dame i gospodo narodni poslanici, ono oko čega smatram da ne treba da se spori ni opozicija sa pozicijom jeste dužnost donošenja reformskih zakona. Sigurno da Zakon o radu jeste jedan od takvih zakona.

Ono što je meni nesporno, bez obzira što ću dosta kritikovati donošenje ovog zakona, jeste da ovaj zakon ima određena solidna rešenja. S druge strane, postavlja se pitanje ako želite za ozbiljne reformske zakone da postignete konsenzus u društvu, smatram da to treba da radite i sa opozicionim političkim strankama, bez obzira što je neko pričao u parlamentu, od kolega poslanika, ko ima koliko mandata, neki narod jeste glasao za poziciju, neki narod je glasao i za opoziciju.

Moja glavna zamerka jeste ne u nedostatku javne rasprave koja je vođena i oko koje se sporimo sa sindikatima, sa raznim udruženjima poslodavaca itd., nego je problem da je ova Narodna skupština, ponoviću, i opozicija i pozicija, imala jedan dan da razmotri zakon. Vrlo dobro znamo da Vlada može uvek nakon javne rasprave da izmeni određene stavke zakona, jer je jedina ovlašćena da predloži zakon Narodnoj skupštini. Bojim se da za ova 24 časa nismo imali dovoljno vremena, znači svih 250 poslanika, da jasno izanaliziramo i damo amandmane.

Posledica jeste da je moja poslanička grupa za ovo kratko vreme uspela da uloži 26 amandmana. Ti amandmani su pisani s namerom da mi podržimo ovaj zakon, ne da budemo apriori protiv i ne da glasamo protiv. Nadam se da će biti razumevanja, da tu ima zaista dobrih amandmana i da ćemo omogućiti da zajedno, pogotovo kada je u pitanju ovako važan zakon, dođemo do rešenja koje je dobro za sve nas, naravno, svesni činjenice da i sindikati i poslodavci nikada neće biti zadovoljni samim tekstom zakona, jer svima nama je jasno da je ovaj zakon opet doveo do određenog kompromisa, ali kada su ovakvi zakoni u pitanju mislim da je to bilo očekivano i što mora da se desi, da dođe do kompromisa.

Ono što je moja glavna zamerka, i to je nešto što ste vi naveli u obrazloženju donošenja ovog zakona, a to je da će ovaj zakon da se donosi u cilju unapređenja domaćih i stranih investicija u privredi, da se smanji rad na crno, da se poveća zaposlenost. Ne mislim da Zakon o radu može niti da dovede investicije niti da može da poveća zaposlenost. Čak, ovaj zakon o radu, bez obzira šta ko mislio o načinu njegovog sprovođenja, može samo da poveća nezaposlenost, što sa jedne strane, iz perspektive poslodavaca, može biti i opravdano, ali s druge strane, naravno, ne treba na ovaj način objašnjavati svrhu donošenja zakona.

Ono što želim da vam sugerišem je da ako je ovaj zakon prvi korak, da postoje određene druge stvari koje treba da uradite da bi ovaj zakon imao smisla. Znači, da promenite određene druge zakone koji će omogućiti dolazak investicija. Bez obzira šta je radila bivša vlada u zadnjih deset godina ili šta će se dešavati u budućnosti, neke stvari moraju da se preduzmu.

Zašto vam ovo pričam? Činjenica je da je od početka godine rast BDP 0,1%, on je u decembru projektovan 1%. Činjenica je da mi ne možemo, očigledno iz sopstvenih sredstava ova država ne može da napravi velike investicije, niti ko od domaćih privrednika, niti država ima kapacitete da pomogne privredu, nema novca u budžetu. Sa druge strane, činjenica je da je priliv stranih investicija od početka godine negde oko 200 miliona evra, a da je nama potrebno godišnje dve i po do tri milijarde da bi budžet mogao da funkcioniše.

Činjenica je da su povećani tekući budžetski rashodi za neku 21 milijardu. Znači da je država skuplja nego što je bila. Šta uraditi da se ovaj tok spreči, da ovaj zakon o radu ima smisla i da dođu neki investitori? Neće oni doći zbog njega. Možda zbog njega neki neće otići, ali novi neće doći.

Pre svega, treba ozbiljno da razmotrite, nakon ovog zakona o radu, pitanje visine PDV – da li on odgovara investitorima, da li je na osnovu njega neko spreman da ulaže u zemlju. Šta je sa porezom na dobit? Podsetiću vas, vaša vlada je povećala porez na dobit. Ne vidim rezultate od povećanja poreza na dobit. Smanjuju se uplate u budžet, smanjuju se strane investicije.

Dalje, porez na imovinu za firme, o tome treba da razmislite. Razne takse, naknade za građevinsko zemljište, to su stvari zbog kojih će investitori doći, to su stvari zbog kojih će neko uložiti novac u našu zemlju, iz čega će imati prihod i budžet. Tek kada budu pronašli interes, zaposliće neke ljude i onda možemo da pričamo o pozitivnim ili negativnim učincima zakona o radu.

Ovo su stvari koje su preduslovi i bez kojih mislim da će ovaj zakon ostati mrtvo slovo na papiru. Nije sporno da vladajuća većina ima većinu, nije sporno da će biti izglasan, ali se bojim šta će biti ako se za šest meseci ili godinu-dve postavi pitanje efekta zakona. Mi ćemo ga postaviti u ovom parlamentu, da vidimo da li je povećana zaposlenost; a to ste obećavali, a to se ne radi kroz ovaj zakon. A šta ćemo ako za godinu dana poraste broj nezaposlenih, što je sada vrlo izgledno? Biće krivica, naravno, na vladajućoj koaliciji i na Vladi, koja je predložila ovakav zakon.

Da se vratim na sam zakon o radu. Već sam vam rekao da postoji 26 naših amandmana. Spremni smo da glasamo za zakon ako bude bilo spremnosti da se oni usvoje. Ono na čemu posebno insistiramo jeste pitanje tzv. vulnerabilnih grupa, odnosno ljudi koji imaju posebnu potrebu za zaštitom od strane zakona. Znači, insistiramo na zaštiti trudnica, majki, invalida, dece sa posebnim potrebama.

Navešću vam samo jedan amandman, za koji mislim da zaista treba da razmislite, koji je vrlo značajan, a to je pravo na produženo odsustvo sa posla za roditelje, majku ili oca, ko god se brine o detetu, za onu decu koja imaju teški stepen psihofizičke ometenosti.

Standard u Hrvatskoj je na primer negde osam godina, u Sloveniji je devet, kod nas u Srbiji je pet godina. Povećavanjem na osam ili devet godina, mislim da je to prvo mali broj dece, to neće biti veliki problem za budžet, a mislim da su roditelji koji imaju takve probleme i koji poznaju roditelje sa decom sa takvim potrebama svesni činjenice da vi ne možete da radite i da se brinete o detetu, a posebno imajući u vidu da je taj neki uzrast za decu sa takvim posebnim potrebama vrlo značajan. To je period u kom vi možete da radite sa decom, da ih učite, da pokušate da ih osposobite za samostalan život, jer jednog dana roditelja neće biti, a mala je verovatnoća da će se deci, odnosno tada već i odraslim ljudima, rešiti takvi problemi.

Znači, postoji niz stvari koji mogu u ovom zakonu da se usvoje koji neće suštinski uticati na budžet, a mislim da mogu da budu da budu korisne za građane Srbije i, naravno, korisne i za samu Vladu, koja će usvojiti i prihvatiti ovakve amandmane.

Na kraju, zaista želimo i smatramo da treba sprovesti reforme, da treba podržati sve što je proevropsko i sve što će doneti neki bolji život građanima, ali smatram da reforme treba sprovoditi u celini. Ne treba pridavati preterano značaj nijednom zakonu, jer na ovaj način ići će korak po korak, pogotovo ako oni nisu usaglašeni i izostajaće ono što je najvažniji rezultat, a to je bolji životni standard građana. Hvala.

Vulin Aleksandar

Vidite, ne bih se javljao, ali dali ste konkretan predlog, što je retko.

Vidite, ovo su izmene i dopune zakona, nije novi zakon. Ne možemo amandmanima menjati član koji nije menjan. Dakle, konkretno vaš predlog, ne možemo sada da menjamo, a mi ćemo do kraja godine doneti zakon o finansijskoj podršci porodicama sa decom i mislim da je pre tu mesto za takvu meru nego u zakonu o radnim odnosima.

U svakom slučaju, ima još nekoliko konkretnih zakona koje mislim da treba da donesemo do kraja godine gde će mere o kojima ste vi govorili naći svoj prostor i svoje mesto. Tako da inicijativa ima smisla, nesporna je, samo zakonski nije moguće to sada uraditi u Zakonu o radu.

Kada već pričamo o reformama, smatram da je radno zakonodavstvo potrebno očistiti od svega što nema konkretne veze sa radnim odnosima, a da treba napraviti čitav set drugih zakona koji regulišu socijalno zakonodavstvo i brojne druge stvari.

Batić Olgica

Poštovani predsedavajući, uvaženi ministre, kolege i koleginice, konačno danas raspravljamo i izmenama i dopunama Zakona o radu i dugo očekivanoj polemici uopšte radnog zakonodavstva i njegovog usklađivanja sa tekovinama EU. Javnosti radi, ovo nije nov zakon o radu, ovo su izmene i dopune Zakona o radu i u tom smislu usklađivanje istog sa radnopravnim zakonodavstvom ili neusklađivanje sa radnopravnim zakonodavstvom EU zavisi od ugla gledanja.

Činjenica je da je raspad srpske ekonomije, a znamo kako se srpska ekonomija urušavala, za posledicu imala i raspad svih onih radnih navika. Činjenica je da sadašnje generacije apsolutno nemaju nikakav radni entuzijazam, a takav je i njihov radni učinak, a nemaju, čini mi se, ni radnu kulturu kao što su imali naši preci.

Dokaz da smo po tom pitanju takođe poprilično kao društvo potonuli je i da su sve ređi oni pojedinci koji časno, pošteno i odgovorno obavljaju svoj posao, koji zapravo svoj rad posmatraju kroz prizmu dugovečnosti i koji su takoreći spremni da se radno žrtvuju, zarad boljeg sutra danas i za manju platu ako treba, a sve zarad dobrobiti i njima ali i mnogim drugima.

S druge strane, to je uvek strana poslodavca, opet stoje činjenice koje nama kao društvu nikako ne idu u prilog. Činjenica je da su mnogi poslodavci napustili onu staru, opštepoznatu, domaćinsku kulturu, koja je toliko vekova negovana u našem srpskom društvu. Činjenica je da isti imaju mnogo niži nivo poštovanja ličnosti prema onima koji rade za njih, a to su srpski radnici.

Tako smo vremenom ulazili u jedan začarani krug iz kog je veoma teško izaći, a naravno da nikada nije dobro niti poželjno ono društvo u kom zaposleni puno toga zameraju poslodavcima, kao ni obrnuti sled događaja, kada poslodavci puno toga zameraju zaposlenima.

Da se razumemo, Srbija je davno prestala da bude samoupravno društvo. Srbija je danas kapitalističko društvo i to onakvo društvo u kom onaj ko je zapravo vođa posla odlučuje o tome ko će za njega da radi i on je taj koji bira zaposlene.

Konačno je došlo vreme da se shvati da samo fleksibilnost u zapošljavanju i ista takva fleksibilnost u otpuštanju omogućava i podstiče mobilnost na tržištu rada i da takva mobilnost zaposlenih može ostvariti ideal da svaki radnik pronađe mesto pod suncem. U tom smislu DHSS podržava dobar deo predloženih izmena i dopuna. Kažem i naglašavam, samo deo izmena i dopuna. Takođe, jasno je da nijedan poslodavac neće otpustiti radnika s kojim je zadovoljan itd.

Naravno, sa druge strane, mora se biti objektivan i moraju se reći neke stvari, a to je ukoliko mi težimo i ukoliko mi postignemo tu dugo željenu u privatnom sektoru fleksibilnost, a ta ista fleksibilnost u privatnom sektoru omogućava da oni koji su najbolji imaju radna mesta, pa ako onda i moramo da imamo nezaposlenost, a nezaposlenost jednostavno ne može da nestane preko noći, onda neka nezaposleni bar budu oni najlošiji, a ne najbolji u našem društvu.

Želim da sa ovog mesta uputim i jednu poruku, a to je da građani ne moraju da brinu, jer naravno nema razloga da brine onaj da će biti otpušten samo zato što se nešto menja ili se nešto dopunjuje ovakvim predlogom zakona, ali biće otpušten svako ko ne radi dobro, i svako onaj kome je javašluk zamenio marljivost i svako onaj ko svoje radno mesto posmatra kao fotelju sa kojom je srastao.

Kada je u pitanju ovaj zakon, sve ono što se odnosi na promene u načinu zapošljavanja i utvrđivanju zarada DHSS će podržati. Međutim, ovaj zakon, iako je uveo 20-ak bitnih novina, ima i dve ozbiljne mane na koje moram da ukažem, a reagovala sam i amandmanski, jer prosto ne mogu da verujem da su te dve po meni upadljive mane namera predlagača, već verujem da su one posledica slučajnog previda predlagača.

Prva mana jeste što se ovakvim predlogom zakona predviđa mogućnost da stranci koji imaju dozvolu za rad u Srbiji mogu da bez ograničavanja zasnivaju radni odnos na određeno vreme sve dok im ta dozvola traje. Dozvolu za rad stranac dobija tako što poslodavac na primer pošalje pismo u kom navede da mu je potreban određen stranac imenom i prezimenom.

Budući da nema ograničenja koliko stranac može da radi u Srbiji, niti takvog ograničenja može biti, to znači da se, prema predlogu zakona, sa strancem može zaključivati ugovor o radu na određeno vreme bez ikakvih ograničenja. Čini mi se da će ovakvo rešenje vremenom napraviti nezdravu, nelojalnu konkurenciju na našem tržištu, jer će, recimo, na primer, poslodavci Subotice zapošljavati građane Srbije sa mađarskim državljanstvom.

Na primer, ukoliko zaposle državljanina Mađarske moći će sa njim da imaju ugovor o radu na određeno vreme koliko god žele, a ukoliko zaposle recimo, državljanina Srbije, onda taj rad na određeno vreme može zaista i da traje na određeno vreme. Isto tako nešto može se dogoditi u Malom Zvorniku, u Novom Pazaru, može se dogoditi u Dimitrovgradu, u Medveđi itd. Svi znamo kuda bi takvo nešto vodilo.

Mislim da tako nešto ne sme da se dozvoli, jer će se sa jedne strane uneti nelojalna konkurencija, sa druge strane diskriminacija, a sa treće strane, ono što je jako bitno, time će biti ugroženi dugoročni nacionalni interesi.

Naravno, druga mana, što smatram takođe, već sam rekla, prividom zakonodavstva, jeste ona iz člana 82. ovog predloga zakona o izmenama i dopunama. Naime, mi ne možemo da dozvolimo sebi taj luksuz da trudnice u otpuštanju budu izjednačene sa svim drugim zaposlenim.

Mi kao DHSS jednostavno ovakav član zakona ne možemo da prihvatimo niti da preko njega olako pređemo i zato smo u istom cilju amandmanski reagovali. Skloni smo, čak, eto i da pozovemo Ministarstvo da jednostavno odustane od tog člana 82. i njegovog stava 1. koji decidirano kaže da se u stavu 187, na kraju stava 1. dodaje zapeta i reči: osim ako su se stekli uslovi iz člana 179. i stava 1–3 ovog zakona, a ukoliko pročitate član 179. stav 1. tačku 1. kaže: „ako ne ostvaruje rezultate rada“ itd.

Sigurno je da žena koja je u sedmom mesecu trudnoće ne može da ostvaruje rezultate rada… (Predsedavajući: Vreme, gospođice Batić.) … koje je ostvarivala pre nego što je bila trudna. Naravno, o ovim i o svim drugim konkretnim stvarima u raspravi o pojedinostima. Hvala.

Mićunović Dragoljub

Gospodine predsedavajući, kolege narodni poslanici, jednom je jedan od najbogatijih ljudi rekao na televiziji – kada bismo mi imali vredne radnike kao Kineze, koji bi hteli da rade za tako malo para, mi bismo imali prosperitet.

Ja sam ga pohvalio da poseduje visoku klasnu svest kapitalista. To je interes svakog kapitaliste, da ima vrednu i jeftinu radnu snagu. Mi kao mala siromašna zemlja očigledno imamo jedan od resursa s kojima mislimo da ćemo napredovati, jeftinu radnu snagu, samo treba privući investitore.

Dakle, investitor je tu sada neka naša nada ili spas sa kojim treba da računamo. Pritom čujem da se ne misli dobro o našoj vrednoći. Čujemo da smo mi neke lenčuge, lenj narod i da samo moramo da budemo mnogo, mnogo vredniji. Glavu dole, radi i bićeš odličan radnik. To nije ništa novo. Istorija jeste borba između rada i kapitala, između slugu i gospodara, tako je bilo i tako će očigledno ostati.

Ali ja govorim zbog nečeg drugog. Ako već nešto moramo da radimo, ne moramo previše hvaliti. Ne moramo tako odmah kretati u sve to, zaklinjati se u reforme. Koje reforme? Hajde da vidimo šta te reči uopšte znače. Šta znači reforma? Reforma znači da vi menjate formu u neku bolju. Ali nemojte običnu restauraciju, korak unazad, nazivati reformama.

Dakle, smanjivanje prava radnika koja su krvavo stečena u poslednjih vekova borbi, odjedanput olako reći ne, previše je to, ne donosi dovoljno profita i to nije poželjno. Rezultat toga jeste ono što danas imamo u svetu, jednu stravičnu raslojenost, koncentraciju celokupnog bogatstva u rukama 3-4% te populacije.

Najzad, vidim da znamo ko je kriv za krizu. Neću ja ulaziti u istoriju. Izgleda da su krivi za to, pre svega, radnici. Nisu radili vredno i to je jedan od razloga zbog čega se ulazi u krizu. Nisu krivi bankari, koji su svojim finansijskim špekulacijama uništili svetsku privredu, dovodeći u krizu, a kad se izašlo iz krize, oni još bogatiji. Ali i mnogo je više miliona nezaposlenih, gladnih, bez perspektive radnika. To je rezultat izlaska iz krize.

Znam da smo previše mala ekonomija i mali narod pod velikim uticajima, pritiscima, kako hoćete, ali dajte da neke reči nazivamo pravim imenom.

Mi imamo jedan psihološki problem, kad već govorimo o radnicima. Nije to samo da su oni lenji. Njih su ovde ubeđivali 50 i više godina da su oni vlasnici svega. Oni su vlasnici „Đerdapa“, „Kolubare“, svakog preduzeća, da je to društvena svojina i oni su upravljači i vlasnici.

Odjedanput, bez ikakve revolucije ili krvi, vlade su rekle – ne, ne, to je koješta; mi smo vlasnici i mi prodajemo šta hoćemo, kupujemo šta hoćemo, dovodimo u bankrot šta hoćemo, a vi, šta da vam radimo, nije trebalo da verujete toliko. Ta obmana je nešto što je duboko uraslo u razočarenje našeg radnog sveta i nije tako lako ga sad odjednom odučiti od toga jednom lepom liberalnom pričom kako je važan profit, kako je važno da dođu veliki investitori itd.

Hoću da pođem od realnosti. Da li je to zbilja tako da smo mi morali da računamo da samo kada dođu ti neki veliki investitori onda smo sve rešili? Dođe investitor, zaposli 100 ljudi ili 200 ljudi u nekoj fabrici, pa ako ona prestane dobro da radi, on je zatvori, a ti radnici nama ostaju i dalje.

Zašto nismo probali sa našom tradicijom, da razvijamo zadrugarstvo? Srbija je pre 200 godina umela da se održi i u velikim konfliktima sa velikim silama kao što je bila Austrija za vreme tog carinskog rata i neke druge.

Mi smo plaćali hiljade ili milione smo odvajali da domamimo nekako nekog stranog investitora da uloži neke pare i da se zaposli stotinak radnika. Da smo te pare dali seljacima, da pokušaju da se udruže u zadruge, pa da izvoze i maline i kajsije, a ne da nakupci to uzimaju za 10 ili 20 dinara, posle prodaju za 100 dinara i zarade po 500%.

Nismo pokušali sa onim što se zove samozapošljavanje, da dajemo novac vrednim porodicama koje bi da pokrenu neki biznis. Bilo je tu mnogo mogućnosti da se oslonimo i na svoje snage. Naravno, nemam ništa protiv da dođu i veliki investitori, ali ja ne verujem da će oni veliki tu i doći i da će tu i ostati.

Mi moramo da stvaramo svoju sopstvenu privredu. Imamo neke šanse sa tom inteligencijom mladih ljudi koji se bave digitalnom tehnologijom, prave softvere, mnoge stvari izvoze sami. Niko im ne pomaže da ih usmeri i organizuje.

I na kraju, mi ne ulažemo ni u tu radnu snagu o kojoj sada raspravljamo, a to je u obrazovanje i u zdravlje. Neobrazovan i bolestan radnik nije konkurentan radnik, a naše današnje školstvo i naše današnje zdravstvo su nešto što me u to ubeđuje.

I na kraju, nemojte tako lako da se odričemo nekih tekovina. Kada kažemo Evropa, onda mi tu pravimo velike mistifikacije. Nije Evropa jedinstvena. Nije istina da u Evropi postoje propisi kako će izgledati zakon o radu. U svakoj državi su posebni, svaka država ima svoje razloge zašto i na koji način to rešava. Da li znate da u mnogim državama postoji obavezno suodlučivanje radnika u privatnoj firmi, da postoji obavezana participacija unutar privatne firme, a ne daju privatniku sva prava, a vi radnici dok dobro radite u redu, posle kada ne radite ne.

Postoje neke tekovine koje su veće od tog neoliberalizma današnjeg koji pokušava da nas uveri da nam nema spasa osim da bogatiji budu bogatiji, a siromašni siromašniji.

Srbija je strašno siromašna zemlja i mi moramo da imamo neka socijalna rešenja šta ćemo sa tim svetom. Neko je ovde pominjao, jedan kolega, prekarijum itd., s kojim se sreću mnoge zemlje koje su vrlo uporno radile na izgradnji neolibelarne ekonomije. Kada se pojave očajne milionske mase, ne znaju gde će, nemaju nikakvu šansu, nemaju od čega da žive, pitaju ih porodice – šta ste i ko ste?

Sticajem okolnosti, bio sam jedno vreme nezaposlen, i to kao profesor univerziteta. Postoji problem nezaposlenog čoveka ne samo u tome što on ne prima platu, on je psihološki degradiran i uništen. Kada ga pita žena šta je sa platom – nema. Deca? Nema. Kada pita neko sina – šta ti radi otac? Ništa, nezaposlen. To su ljudi koji doživljavaju velike socijalne traume i ti zločini po porodicama koji se odigravaju svakoga dana rezultat su upravo i tih neuroza.

Dakle, hoću da kažem, nije sav san u tome kako mi to gledamo na televiziji pa je, ne znam, ova država uradila ovoliko, ona onoliko. Oni su uradili jer su odavno bogati i odavno su imali kolonije i pljačkali bogata društva, pa kada država i nije bogata, oni će da prežive. Ali ovi naši kada ostanu bez posla neće.

Mi smo spojili i zakon o penzijama sa zakonom o radu. Rekao bih da je to malo cinično. Hajde, ako nemate posao, možda ćete dobiti penziju. Šta sada sa penzijama? Austrija je izbegla veliki ekonomski lom sada, za razliku od nekih zemalja, zato što je Austrija imala najjače penzijske fondove. Pravilo tih fondova jeste da se ne može rizično ulagati; to je ekonomska kategorija, ljudi su uložili svoj novac i brinu o tome kako će se on dalje razvijati.

Postoji mnogo mogućnosti, ali za sve to je pretpostavka da ovde u parlamentu ovo malo opozicije koje ima vladajuća većina ne doživljava kao neke neprijatelje koje treba odmah kao na mitingu napadati, da ministri sa gromkim glasom prete, pozivaju na istoriju itd. Dajmo malo skromnosti, umirite se. Vi ste ovde izabrani od ovog parlamenta, morate se ponašati primerno, da primite kritiku, da pređete preko nekog napada koji vam se ne sviđa ako to uradi poslanik, a ne da pretvaramo u miting time što ćemo dokazivati da smo mi spas čovečanstva.

Ja sam ovde najstariji, i kao poslanik a verovatno i kao čovek. Prošao sam sve, poznajem sve i nemojte mi... Ako počnemo o istoriji da pričamo, bojim se da ćemo onda imati vrlo neprijatne razgovore.

Apelujem na to da se sasluša svaki govor, da se ozbiljno razmotri svaki amandman i da znate da ono što je izvan ove sale, to je možda blizu milion ljudi koji očekuju kao spas da će im se nešto dogoditi dobro, da će dobiti neki valjan zakon, mada je ne verujem da će im ovaj zakon baš mnogo pomoći. Hvala.

PREDSEDAVAJUĆI (Igor Bečić): Hvala.

Za reč se javio ministar u Vladi Srbije, doktor Nebojša Stefanović. Izvolite.

Stefanović Nebojša

Dame i gospodo, evo ja nemam gromki glas, a i neću gromkim glasom.

Mi smo kao članovi Vlade odlučili da svi dođemo, ili najveći broj nas, da učestvujemo u raspravi pred parlamentom, jer mi se ne stidimo ovog zakona. Ovaj zakon treba da donese dobro nešto građanima Srbije i tužno mi je što su mnogi drugi ljudi koji su mnogo ranije imali šanse da neke stvari promene u Srbiji tada bili tihi, tada nisu izražavali želju da se neke stvari menjaju iz korena i koji su suštinski doveli do toga da smo danas u situaciji da vadimo kestenje iz vatre.

Slušao sam neke od poslanika koji su s pravom rekli da su neki ljudi tokom kriza postali mnogo bogatiji, a radnici ostali na ulici bez posla. Potpuno se slažem. Neki ljudi su postali milijarderi, nakupovali se ogromne imovine, učestvovali u takvim privatizacijama da su morali da reaguju od Verice Barać do Evropske unije svi.

Šokirana je srpska javnost bila kada su videli kako su ti ljudi ostavili stotine hiljada, da budem precizan od 2008. do 2012. godine 354.000 radnika na ulici. Toliko je ljudi ostalo bez posla, i to najviše u privatnom sektoru. A neki ljudi su u tom periodu postali ozbiljni milijarderi, i to im nije smetalo.

Nažalost, sadašnja vlast, SNS, u tom trenutku nije činila bilo kakvu vlast. Ono što je meni žao je što mnogi u tom periodu nisu bili čak ni procesuirani, za neke se nije ni postavljalo pitanje. Investitori ne samo da nisu dolazili, nego su i odlazili iz ove zemlje. Nikome nije padalo na pamet da ovde donese jedan evro. Da ne pričam o korupciji koja je vladala u zemlji, zbog čega smo bili visoko na svim listama korupcije koje su sve međunarodne institucije postavile. To je onemogućavalo ljude da rade u ovoj zemlji.

Ne znam šta se čekalo u tom periodu da se razvija zadrugarstvo. Ne znam zašto se onda nije davao novac mladim, porodičnim preduzećima, porodicama da razvijaju. Ne znam ko ih je sprečavao tad. Ko je tada sprečavao ljude da to rade? Što nismo tada davali novac seljacima? Što nismo davali novac da se pokreću poslovi? Ko je doveo do toga da danas imamo situaciju da su plate i penzije u javnom sektoru 61% javnih prihoda? Ko nas je doveo u tako divnu, da kažem ne moguću ekonomsku situaciju?

Naš javni dug je od 2008. do 2012. godine, zahvaljujući veoma neodgovornoj politici tadašnje vlasti, porastao za šest milijardi i sedamdeset miliona evra. Tako smo dovedeni u situaciju da u ovu zemlju više niko nije hteo ni da dolazi ni da zapošljava u njoj.

Sada država mora da preduzme sve što je u njenoj moći da zaista sprovede reforme. Psihološki su degradirani i uništeni radnici i Želvoza, i Magnohroma, i Novkabela i mnogih drugih firmi gde su ostali ljudi na ulici. Ostali su bez posla baš tada kada mnogi nisu hteli ni da pitaju bilo šta, drugi su bili ravnodušni, treći su se radovali. Bez obzira na to šta su bili motivi. Ljudi su ostali na ulici psihološki degradirani, uništeni.

Ova vlada ne želi da vidi ni psihološke degradirane, ni uništene ljude, želimo da vidimo da ljudi počnu da rade. Pošto svi oni koji su nam godinama pričali divne priče, kada su bili u prilici da menjaju stvari, nisu uradili ništa, sada imamo priliku da uradimo nešto i zato molim sve narodne poslanike da dobro razmisle i daju podršku ovom zakonu, jer ovaj zakon treba da omogući da neki ljudi ponovo počnu da rade, idu ujutru na posao, da u ovu zemlju dođu investitori. Svako ko vam kaže drugačije, nije iskren i ne govori vam nešto što je dobro za Srbiju. Hvala vam.

Veselinović Janko

Ovog puta nisam siguran da je Poslovnik prekršen, govorim o članu 108. i 27, ali pitaću vas da li je moguće da je moje poimanje skupštinskog rada o zakonu o kome raspravljamo... samo vas pitam jedno, predsedavajući, molim vas da mi date odgovor – da li vam je poznato da je u bilo kojoj zemlji sveta, u Srbiji nekada, ministar policije branio zakon o radu? Hvala.

Vulin Aleksandar

Kao odgovor na ovo pitanje, osim što je činjenica da su svi članovi Vlade predlagači ovih zakona, konkretno, ministar policije ima veliku odgovornost kada je u pitanju Zakon o PIO. Dobar deo beneficiranog radnog staža se odnosi na Ministarstvo policije. Što bi bilo sporno da ministar policije govori o tome?

Zašto bi bilo sporno da bilo ko bude predlagač? Odakle to? Pogotovo što je policija deo našeg društva. Da li se stidimo policije? Da li su oni postali problem odnekud? Policajci imaju 47.000 pripadnika. To je 47.000 plata. To je 47.000 porodica. I oni nemaju pravo da kažu šta misle o ovom zakonu?

Babić Zoran

Zahvaljujem, gospođo predsednice. Priznajem, ponekad se svako od nas u žaru parlamentarne borbe dohvati Poslovnika, ponekad i zloupotrebi. Reklamirao sam član 107. Mislim da je manjak poštovanja dostojanstva Skupštine Republike Srbije javiti se po Poslovniku, a onda reći – pa, ne, ipak to nije povreda Poslovnika. Dostojanstvo i građenje dostojanstva je potreba i posao svih narodnih poslanika, bilo da su iz vlasti, bilo da su iz opozicije.

Mislim da je predlagač ovog zakona Vlada Republike Srbije kao kolektivni organ, SNS kao najdominantnija, najveća i najodgovornija. Mi od te odgovornosti ne bežimo. Uostalom, mislim da je daleko bolje da ovde u parlamentu budu svi ministri, nego što je bilo u vreme kada su ministri bežali iz Narodne skupštine i morali smo da ih molimo da bi ušli ovde i odgovorili na određena pitanja, a pričam o vremenu vlade Mirka Cvetkovića.

Mislim da je unižavanje dostojanstva ovo što se pre nekoliko minuta dogodilo, ali unižavanje dostojanstva je bilo kada je 2001. godine usvajan Zakon o radu, pa je jedan od poslanika, čini mi se gospodin Bora Novaković, glasao iz Soluna. Pa i tada ste zagadili taj zakon o radu, koji je bio liberalniji od ovog zakona o izmenama i dopunama Zakona o radu, koji je sada u proceduri, ali ste ga u startu zagadili stvarima koje nisu za parlament, koje su nepoštovanje parlamenta kao institucije, koje su nepoštovanje građana Srbije, a to je da se o Zakonu o radu iz 2001. godine glasalo iz Soluna. To je uradio narodni poslanik DS Bora Novaković.

Đerić Zlata

Dame i gospodo narodni poslanici, poštovana predsednice, poštovani ministre, danas pred sobom imamo dva zakona koji su u poslednje vreme izazvali ozbiljne reakcije javnosti i, mogu slobodno reći, bili čak i predmet zloupotreba raznih grupacija u javnosti. To su izmene i dopune Zakona o radu i izmene Zakona o PIO.

To su dva zakona na koje smo svi posebno osetljivi. Zakon o radu treba da uredi osnovno pravo na rad i život od rada, da bi neko mogao da živi dostojan život. Uslov je samo jedan – da imate gde da radite.

Danas smo čuli zaista mnogo kvalifikacija o ovom zakonu, ali svi smo se složili da on poboljšava odnos, da je sam zakon bolje rešenje u odnosu na prethodno rešenje Zakona o radu, odnosno da ove izmene i dopune unapređuju Zakon o radu kakav je do sada bio u praksi.

Naravno, ne postoji savršen zakon o radu koji će istovremeno zadovoljiti sve interese i potrebe zaposlenih i sve interese i potrebe poslodavaca. Zakon o radu je uvek kompromis onog što je najbolje za celokupno društvo i što će sigurno celokupno društvo povesti napred.

Ono što nas istinski brine to je jedan egzaktan podatak koji je gospodin ministar danas izneo, a to je da u Srbiji imamo manje od milion zaposlenih, a milion i sedamsto hiljada penzionera. Znači, jedan zaposleni izdržava gotovo dva penzionera, a jedan penzioner izdržava mnogo više članova svoje porodice.

Došli smo u jedan začarani krug kao društvo i ovo je jedan pokušaj da se iz tog začaranog kruga racionalno, pozitivno, što lakše i što brže izađe. Tako smo mi u Novoj Srbiji shvatili izmene i dopune Zakona koje su pred nama.

Moja uvažena koleginica Dubravka Filipovski je pojedinačno po članovima govorila naše stavove i našu analizu predloga zakona koji je pred nama. Gospodin ministar je danas upravo jednom kolegi poslaniku rekao da nije izneo konkretan predlog promene, a ja imam jednu molbu za gospodina ministra, upravo znajući da je benevolentan, po pitanju osoba sa invaliditetom. Mislim da je to samo omaškom propušteno da se uradi u članu 43. i da Odbor može još da predloži ovaj amandman.

Znači, u članu 43. kojim se menja član 101. dodaje se novi stav 2. koji glasi: „Poslodavac je dužan da zaposlenom, osobi sa invaliditetom, obezbedi razumno prilagođavanje radnog mesta i procesa rada“. Unošenjem ove odredbe ostvarila bi se Ustavom zagarantovana posebna zaštita osobe sa invaliditetom u oblasti radnih odnosa, član 60. stav 5, i izvršile međunarodne obaveze Republike Srbije, Konvencija o pravima osoba sa invaliditetom, koju je Srbija ratifikovala 2009. godine.

Zaista mislim da nije nikakav problem da se ova konkretna promena kroz Odbor unese u zakon. Mislim da zakon neće učiniti manje kvalitetnim. Naprotiv, biće još kvalitetniji. Upravo ono što je i ministar govorio i što su neke kolege danas zapazile, zakon je neke dosada manje vidljive ili, kako mi kažemo, ranjive kategorije, zaista njihova radna prava unapredio.

Ono što jeste problem Srbije u ovom trenutku, što je sociološko pitanje, to je da je rad devalvirao u Srbiji. To je ono što treba da nas kao društvo zabrine. Jedino je porasla cena ili vrednost radnih mesta, i to u javnom sektoru.

Srbija treba da se zabrine nad tim što svi žele da im poslodavac bude budžet, a ne privreda. Najveći poslodavac u Srbiji mora da bude privreda, da bi Srbija imala bogat budžet. To je jedino pravilo i prava zakonitost koja postoji kada je u pitanju razvijanje jedne države.

Što se tiče drugog predloga zakona, Zakona o PIO, naravno, i oko toga se možemo danonoćno sporiti i nijedno rešenje neće biti idealno i neće zadovoljiti sve one koji su zainteresovani, ali građani stiču pravo na penziju i niko nema pravo da im ga uskrati. Društvo je dužno da im obezbedi mirnu i dostojanstvenu starost nakon minulog rada.

Teško je obezbediti sredstva. Danas smo čistim, egzaktnim podacima došli do one istine da je to u ovakvom trenutku u Srbiji koja je u krizi, u Srbiji koja je u tranziciji, u Srbiji koja ima mnoge sociološke traume posle svega onoga što se u poslednje dve decenije događalo na ovim prostorima, zaista teško. To je odgovornost svih nas.

Sporićemo se kada i koliko treba pomeriti odlazak u penziju. Mislim da je ovo što je ponuđeno, posebno kada su u pitanju žene... Nešto za šta ćemo se zalagati u sledećem periodu jeste da se za penzionisanje žena i njihovu starosnu penziju ipak malo drugačije sagleda opšte stanje, jer žene u Srbiji koje odlaze u penziju nisu u istom ni zdravstvenom ni socijalnom položaju kao žene u nekim drugim evropskim državama. Dakle, žene u Srbiji su iza sebe ostavile ne jedan nego tri radna veka kada su došle u godine kada treba da steknu svoju penziju. Ali o tom potom.

Pred nama je jedan predlog koji smo kao poslanički klub rekli da ćemo podržati, međutim, i ovde smo imali jedan konkretan predlog. Videli smo da u članu 9. kojim se menja član 60. u stavu 2. posle tačke 2), gde se navode tačke u kojima se ženama omogućava, tačka 1) i tačka 2), da se za jedno rođeno dete upisuje pola godine radnog staža ženi, za dva rođena deteta cela godina radnog staža.

Mi imamo predlog kao poslanička grupa, i mislim da ćemo se za to zalagati u nekom periodu koji je pred nama, bez obzira na to koliko će teško biti da se to realizuje u društvu, da se dve godine radnog staža upiše ženi koja je rodila troje dece a tri godine onoj koja je rodila četvoro ili više dece. Naravno, i da se ta granica pomeri nešto ranije, na, recimo, 2020. godinu.

Zbog demografske slike Srbije u ovom trenutku i zbog toga što Srbija jeste jedna od najstarijih nacija u Evropi, mislim da moramo razmisliti o tom aspektu, mada smo svesni koliko je to u ovom trenutku teško realizovati. Zahvaljujem.

Bradić Blagoje

Hvala. Gospođo predsedavajuća, gospodine ministre, poštovane koleginice i kolege, posle ove ovako dugačke i iscrpne rasprave koja će verovatno još potrajati, ja ću pokušati u ovih par minuta koja su ostala mojoj poslaničkoj grupi da dam neko svoje viđenje ovog zakona, tj. izmena Zakona o radu. O tome je bilo dosta diskusije juče na Odboru za rad i socijalna pitanja, gde smo ostali četiri i po sata, a od toga smo tri, ili dva i po sata diskutovali o ovom zakonu.

Zarad javnosti, pošto vidim da su ovde već iskristalisani stavovi i čeka se samo trenutak glasanja, pokušaću da objasnim i ukažem na stvari koje su verovatno bile, pošto to nismo čuli od predlagača, razlog prekida razgovora na Socijalno-ekonomskom savetu, a koji je bio dugo, još pre izbora a naročito posle formiranja Vlade, do prekjuče, najavljivan kao mesto gde će se napraviti kompromis, gde će biti konsenzus i gde će se napraviti dogovor između sindikata s jedne strane, Vlade i, s treće strane, poslodavaca.

Posledica toga je da imamo po hitnom postupku zakon koji je došao prekjuče kod poslanika, da bismo danas pričali u načelu, a sutra ćemo verovatno u pojedinostima, o amandmanima, da bi u četvrtak ili petak ovaj zakon bio izglasan.

Sasvim je opravdan stav skupštinske većine da ono što smatra da je ispravno i da treba da se usvoji stavi na dnevni red i izglasa. Normalno je da će opozicija reći sve ono za šta smatra da nije dobro, a građani su ti koji će suditi da li su svoje poverenje i glasove dali ljudima koji zaslužuju to poverenje ili će im to poverenje sledeći put na izborima da uskrate.

Ovde smo čuli par teza, a jedna od njih je da će ovaj zakon doneti povećanje zaposlenosti, priliv stranog kapitala, nove investicije, i to tako što, s jedne strane, ovaj zakon o radu je, to je neko moje razmišljanje, maksimalno liberalan prema poslodavcima, maksimalno restriktivan prema upošljenicima, i to je moguće ako skupštinska većina tako reši, gde poslodavac ima mnogo veća ovlašćenja i mnogo više zakonskih mogućnosti da otkaže ugovor o radu. S druge strane, upošljenik, tj. radnik ima manje prava kod odbrane tog svog rada i manje mogućnosti za zaradu. Sada ću vam to objasniti na par primera, koje ćemo detaljno kroz amandmane proraditi sutra.

U zakonu, za razliku od starog zakona koji je donesen 2005. godine, dosta se razlikuje naknada za godišnji odmor. Po novom zakonu naknada je manja. Po novom zakonu razlikuje se otpremnina kod odlaska u penziju ili gubitka radnog mesta, manja je. Razlikuje se plaćanje smenskog rada – po starom zakonu su bili plaćeni rad u drugoj i trećoj smeni, a po novom zakonu plaća se samo noćni rad, i to 26%, kao što je bilo po starom zakonu. Po novom zakonu rad na određeno vreme je duplo duži nego što je bio po starom zakonu i sada iznosi 24 meseca, sa mogućnošću ponovnog zapošljavanja na 24 meseca pod određenim uslovima.

Time se smanjuje pravo, to smo juče dugo raspravljali na Odboru za rad, i smanjuje mogućnost mladim ljudima koji se prvi put zapošljavaju da budu kreditno sposobni. Jer ako neko dva ili tri puta radi po dve godine, po našem bankarskom sistemu, po našim zakonima, on nije kreditno sposoban. Ja sam juče postavio pitanje – kako ljudi zamišljaju da neko formira porodicu, da se zalažemo za borbu protiv bele kuge, a ne dozvoljavamo osnovno pravo na rad i osnovnu stvar koju mladi ljudi treba da imaju, a to je da su kreditno sposobni da bi mogli da formiraju svoju porodicu i svoje domaćinstvo?

Ono što je otvorilo dosta polemike, to je plaćanje minulog rada. Po starom zakonu minuli rad se obračunavao od momenta zasnivanja radnog odnosa pa do momenta kad se obračunava. Znači, ja koji imam radni staž 30 godina ovde u Skupštini, meni se obračunava 30 godina minulog rada i svima onima koji su kao i ja na stalnom radu u Skupštini. Po novom zakonu, obračunava se samo minuli rad kod poslednjeg poslodavca.

Ono što je bitno, to je isto stvar skupštinske većine i ona može da donese takvu odluku i da formira takav stav, ali je vrlo bitno reći ljudima da će gro upošljenika u Srbiji posle donošenja zakona imati platu manju pet do deset hiljada. Ja bih zamolio nekog ko je ekonomista i ko zna računovodstvo da izračuna koliko ću ja manju platu da imam od ponedeljka, kad se usvoji ovaj zakon, i koliko ćete vi manju platu da imate?

Zašto ovo kažem? Nije ovo nikakva politička demagogija, nego, dragi prijatelji, kada se budemo vratili u naša mesta odakle smo došli kao narodni poslanici u republički parlament, treba našim komšijama, našim rođacima da objasnimo zašto smo izglasali da imaju manju platu? Zašto smo izglasali da imaju manju naknadu za godišnji odmor? Zašto smo izglasali da imaju manju otpremninu? Zašto smo izglasali da im nije plaćen smenski rad kao što je bio?

Jer, kao što reče profesor Mićunović, prava koja su jedanput stečena treba da se unapređuju, a ne da se umanjuju. Treba da objasnimo našim glasačima da smanjenjem plaćanja na minulom rada direktno vlasnicima kapitala, poslodavcima, godišnje dajemo 40 do 50 miliona evra, ako računamo na 800.000 ljudi upošljenih u privredi. Tu su ekonomisti, neka me demantuju ako grešim.

Opet ponavljam, pravo je skupštinske većine da izglasa ovaj zakon. Pravo je opozicije da se bori za neke svoje ideje.

Bradić Blagoje

Je l' mogu samo rečenicu da završim?

Bradić Blagoje

Poslanička grupa Nove demokratske stranke, Zajedno za Srbiju i Zeleni Srbije će podržati ovaj predlog zakona ako usvojite naše amandmane. Zahvaljujem.

Vulin Aleksandar

Najjednostavnije i najtačnije bi bilo reći da je to zato što su politike prethodnih vlada dovele do toga da u budžetu jednostavno nema para, pogotovo ne za javni sektor i birokratiju koju smo nasledili, kao i za sve ono što nas čeka. Ali hajde da krenemo redom od onoga što ste naveli.

Prvo, nije tačno da se ne plaća smenski rad. Plaća se noćni rad 26%, kao i dosada, a smenski rad, što se posebno navodi, plaća se u skladu sa kolektivnim ugovorom. Dakle, vi ćete sa svojim poslodavcem zaključiti kolektivni ugovor u kome ćete dogovoriti koliko će se plaćati smenski rad, a znate zašto? Zato što nije isti rad u rudniku i nije isti rad u prodavnici. I to je smenski rad, izvinite. Ne može da se plati na isti način.

Tu je uloga sindikata, da sedne sa svojim poslodavcem i da se dogovori koliko će to koštati. Nismo predvideli kolektivno ugovaranje, to je prilika za kolektivno ugovaranje. Malo je nelogično, evo ovde imamo stručne ljude koji se isključivo bave radnim odnosima, tražiti da u zakonu o radnim odnosima bude sve predviđeno. U čemu je onda uloga kolektivnog ugovaranja i sindikata? Šta će nam onda sindikati? Šta će nam onda poslodavci, ako treba zakon o radnim odnosima da predvidi svaku tančinu? Predvideli smo, to postoji, poslodavac i sindikat, odnosno zaposleni će se dogovarati o tome. To je deo toga.

Zatim, otpremnine. Osim činjenice da privreda jednostavno nema para i da su onom najmanjem preduzetniku tri prosečne zarade mnogo, poslodavci su tražili jednu, sindikati su tražili tri, prelomljeno je negde na dve. Ali, kao što znate, otpremnina za slučaj za odlazak u penziju… (Isključen mikrofon.)

Vulin Aleksandar

Dakle, otpremnine za odlazak u penziju treba da posluže za to da novi penzioner ima od čega da živi između prestanka rada i dobijanja prve penzije. Dakle, kao što znate, tu se više ne čeka. Trajno rešenje se čeka, ali privremena se isplaćuju odmah, tako da više nemate taj prostor.

Sa druge strane, bilo je značajnih da kažemo zloupotreba, bilo je da su poslodavci izbegavali... Mesec dana pre nego što odete u penziju vas otpusti, samo da vam ne da otpremninu. I to se dešavalo. Ovo je, između ostalog, način da do toga ne dođe.

Što se tiče rada na određeno vreme, vidite, i vi i ja znamo (lekar ste, radite u državnoj upravi, u suštini) da bi se sigurno i u medicini, a evo garantujem vam u državnoj upravi našlo koliko hoćete primera ljudi koji rade po 10 godina na određeno vreme. Završi se ugovor, prekine se na jedno dva dana, ponovo se zaključi i tako decenijama.

Ovde sada imate zakonsku obavezu da je to maksimum. Posle toga ili ćete ga primiti, ili ćete ga otpustiti. Nemate drugog načina. To je, u suštini, povoljnije, i hajde da to već jednom raščistimo. Jedina mogućnost je kada imate tri godine, kada radite po nekim projektima, a to je nešto što ipak nema veze sa ovim.

Minuli rad sam već objasnio, to je tako kako jeste. Gledam na svom primeru. Ja sam radio u državnoj upravi dve godine, ili nešto manje od dve godine. Imam preko 18 godina radnog staža. Sve to prethodno vreme sam radio u privatnim preduzećima, i to raznim. Na mene će se to odnositi. Na ogromnu većinu ljudi koji rade u javnom sektoru, a to je 740.000 ljudi, neće, jer su po pravilu kod jednog poslodavca i neće biti velikih efekata za njih.

Kao što sam već objasnio, a to je činjenica, priznali mi ili ne, kod privatnog poslodavca vi po pravilu imate ugovorenu nadoknadu koja nema nikakve veze sa minulim radom i niko je ne prikazuje kroz minuli rad, već imate dogovorenu nadoknadu sa svojim poslodavcem. Toliko.

Bauer Ivan

Poštovana predsednice, uvaženi ministri, cenjene koleginice i kolege narodni poslanici, građani Republike Srbije, danas se pred nama nalaze prva dva u nizu reformskih zakona koje Narodna skupština treba da usvoji do kraja leta, a koji bi trebalo da u potpunosti promene privredni ambijent u Srbiji i da Srbiju učine atraktivnom destinacijom za privlačenje investicija, odnosno da kao posledicu imamo povećanje zapošljavanja, rast bruto domaćeg proizvoda i, u krajnjoj instanci, poboljšanje životnog standarda građana Republike Srbije. S obzirom na to da je moj kolega govorio o Zakonu o radu, ja ću se u ovoj kratkoj diskusiji fokusirati na Zakon o PIO.

Ovaj zakon spada u red malobrojnih zakona koji su doživeli najveći broj izmena u poslednjih 15-ak godina i, rekao bih, ne bez razloga je to bilo tako. Funkcionisanje sistema PIO je od vitalnog značaja za funkcionisanje sistema javnih finansija i to je jedan od glavnih razloga što smo pokušavali da pronađemo neko rešenje koje će biti finalno rešenje za problem, a definitivno imamo dugi niz godina problem sa funkcionisanjem sistema PIO.

U Srbiji je na snazi sistem PIO koji je zasnovan na principu tzv. pay as you go načina plaćanja, odnosno tzv. generacijske solidarnosti, ili međugeneracijske solidarnosti, kako hoćete, u kom oni koji su danas zaposleni pune budžet i tako isplaćuju penzije ljudima koji su u ovom trenutku u penziji.

Taj sistem je postao popularan u drugoj polovini 20. veka, a nakon tzv. bebi-buma koji se dogodio posle Drugog svetskog rata kada je u tom periodu, dakle u drugoj polovini 20. veka bio veliki broj mladih ljudi, uglavnom zbog bebi-buma, a relativno mali broj onih koji su ispunjavali uslove za penziju, odnosno bili penzioneri, da li zbog toga što je životni vek ljudi u to vreme bio znatno kraći nego što je danas ili zbog toga što je Drugi svetski rad odneo veliki broj ljudskih žrtava.

Nažalost, situacija se u poslednjih 20 godina 20. veka značajno promenila. Prvo, nažalost, zbog toga što je bebi-bum prošao, odnosno broj rođene dece se u nekom periodu od 70-ih značajno smanjivao, a drugo, ne nažalost nego na sreću, životni vek građana se produžio.

Onaj sistem koji je tako lepo funkcionisao u prvih 20 godina druge polovine 20. veka i koji je omogućio da se donesu mnogobrojne povlastice za penzionere jednostavno je postao, negde od 80-ih ili 90-ih godina prošlog veka, potpuno neodrživ. Zemlje EU i SAD su taj problem na vreme prepoznale i prepoznale su potrebu da se sistem PIO reformiše i da se upodobi sa trenutnom situacijom, onom koja je bila u tom trenutku, a koja je u ovom trenutku još gora nego što je bila tada, odnosno da se čitav taj sistem promeni i da se promeni način na koji će se finansirati isplaćivanje penzija.

Preko ovih problema sa kojima se suočava razvijeni svet Srbija ima još nekoliko vrlo značajnih problema koji njenu situaciju dodatno otežavaju. Na prvom mestu bih naveo nešto o čemu često govorimo ali ponekad zaboravimo, a to je da se Srbija suočila u poslednjih četvrt veka sa jednim od najvećih odliva mozgova, makar u ovom delu sveta, a neki kažu gotovo u čitavom svetu. Tada smo izgubili one mlade ljude koji je trebalo da pune budžet za isplatu penzija, a onda ljude koji je, zahvaljujući tome što su to bili obrazovani ljudi, trebalo da ga najviše pune, jer je bilo za očekivanje da će to biti ljudi sa primanjima iznad proseka. Danas imamo situaciju da nam je nezaposlenost među mladima do 30 godina gotovo 40%, a to su opet oni koji bi trebalo da pune fond za penzije.

Imamo problem za koji se nadamo da će u određenoj meri biti rešen ukoliko bude primenjen nedavno promenjen Zakon o poreskom sistemu i poreskoj administraciji onako kako je najavljeno, a to je da jedan broj nesavesnih poslodavaca izbegava plaćanje doprinosa, čime se ponovo ugrožava održivost našeg sistema PIO, odnosno PIO fonda. Na kraju krajeva, imamo nešto je verovatno gotovo nezabeležen slučaj, makar u regionu, a to je da ima podjednak broj zaposlenih i penzionera, kada se uzmu u obzir zaposleni u privatnom i javnom sektoru.

Ministar je govorio o tome, ja ću se nadovezati na ono što je on rekao, mada moram priznati da istraživanje koje sam pronašao daje nešto drugačije rezultate od onoga što ste vi rekli. Naime, prema jednom istraživanju, da bi sistem PIO, ustrojen ovako kako je ustrojen kod nas u ovom trenutku mogao da funkcioniše, potrebno je da na dva penzionera dođe sedam zaposlenih, odnosno da odnos zaposlenih i penzionera bude tri i po prema jedan, što je čak i malo više od onoga što ste vi rekli.

Da bi građanima bilo jasno između ostalog i zbog čega moramo da menjamo ovaj zakon, mislim da je vredan pažnje i pamćenja podatak da je Srbija poslednji put ovakve parametre imala 1981. godine, dakle pre više od 30 godina, a da je već pre nekih 25 godina Penzijsko-invalidski fond počeo da beleži gubitke u svom poslovanju, a ti gubici su kumulirajući, odnosno samokumulirajući, dakle permanentno se povećavaju. Kada pogledamo sve te podatke, onda je jasno da je sprovođenje neophodnih reformi penzijskog sistema bilo praktično imperativ a ne nešto što je bio nekakav hir ili želja ove ili bilo koje druge vlade.

Bez obzira na sve ovo što sam rekao i na to što smo imali, čini mi se, četiri ili pet penzijski reformi od 2000. godine naovamo, mi u ovom sistemu penzijsko-invalidskog osiguranja nažalost nismo mnogo toga uradili ili, hajde da ne kaže neko da sam politički nekorektan, nismo dovoljno uradili. Zbog toga je bilo potrebno da pribegnemo ovim rešenjima koja se danas nalaze pred nama, koja sasvim sigurno neće naići na odobravanje jednog dela građana.

Mi ih u tome potpuno razumemo, ali s druge strane moramo da im kažemo da jedina argumentacija koju imamo da ponudimo ne ide u prilog onome što bi rekli oni koji se sa ovim ne slažu, jer, evo danas je izašla i ocena Fiskalnog saveta vezana za ovaj zakon, u kojoj se kao još jedine dve opcije koje imamo kada je u pitanju reforma penzijskog sistema pojavljuje jedna koja u suštini i nije reforma, a to je da zadržimo ovaj status kvo, odnosno da praktično ništa ne menjamo, što će reći da dalje zadužujemo državu do granice mogućeg, nakon čega nastaje grčki scenario.

Druga mogućnost je da drastično smanjimo penzije, na nivo ispod 40% prosečne plate u Srbiji, što takođe ne bi bilo prihvatljivo za penzionere i što, moram reći, za razliku od ovoga što radimo, nije reformska mera, niti je suštinska mera, niti je nešto što menja stanje trajno. Dakle, mi smo morali da pribegnemo nečemu što će trajno poboljšati stanje u sistemu penzijsko-invalidskog osiguranja u Srbiji.

Verujem da najviše kontroverzi upravo izaziva ovo povećanje starosne granice za penzionisanje za žene, sa 60 godina na 63 godine do 2020. godine, odnosno na 65 godina do 2032. godine. Sasvim sam siguran da zakonodavac, bilo da je to Vlada Republike Srbije ili nadležni ministar, ne može biti srećan ovakvim rešenjem, ali isto tako, rekao bih da je to bilo u ovom trenutku jedino moguće rešenje, nažalost.

Realnost kaže da je nama za održavanje sistema penzijsko-invalidskog osiguranja potrebna jedna i po milijarda evra godišnje koja se transferiše iz budžeta u ovaj fond, da nam je prirodni priraštaj manji od nule, odnosno da se broj penzionera u odnosu na broj zaposlenih relativno povećava iz godine u godinu, da i dalje postoji vrlo izražena težnja mladih za odlazak iz Srbije i pritom nešto što kada je ovo u pitanju vrlo često zaboravljamo jeste da, za razliku od nekih starijih generacija koje su takođe odlazile, kako se to kaže, trbuhom za kruhom u inostranstvo, ovi današnji mladi koji odlaze, ili oni koji su otišli u poslednjih četvrt veka otišli su da se više nikada ne vrate. To je veliki gubitak za Srbiju.

Isto tako, imamo stopu nezaposlenosti koja je visoka, ili je možda čak bolje reći previsoka, i imamo broj penzionera koji je nerealno visok zbog, rekao bih, blagonaklonog odnosa države prema prevremenom penzionisanju, što je bio slučaj u poslednjih dvadesetak godina.

Dakle, mi smo mogli da tražimo i neka druga rešenja. Da idemo u Evropsku uniju u potrazi za rešenjima nije dobro, jer oni imaju još restriktivniju politiku od naše. Ako bismo, recimo, želeli da pogledamo „ preko plota“, odnosno u komšiluk, videli bismo da su sve zemlje regiona, a evo daću nekoliko primera zemalja koje se nalaze u našem neposrednom okruženju i koje su nekada bile deo Jugoslavije, daleko ispred nas kada su reforme penzijsko-invalidskog sistema u pitanju.

Recimo, Republika Srpska je, što možda i nije očekivano, lider u regionu kada je u pitanju reforma sistema penzijsko-invalidskog osiguranja. Republika Srpska je donela zakon o PIO još 2011. godine kojim se granica za žene povećava na 65 godina do 2019. godine, za razliku od naše zemlje u kojoj će se to dogoditi tek 2032. godine.

Crna Gora je krenula s povećanjem granice za penzionisanje i za muškarce i za žene 2013. godine, pritom se granica povećava na 67 godina za muškarce već do 2025. godine, a za žene do 2041. godine.

Hrvatska je prošle godine donela novi Zakon o mirovinskom osiguranju, kojim se povećava granica na 65 godina za penzionisanje za žene do 2030. godine, ali se odmah sledeće godine počinje sa povećanjem granice za penzionisanje za muškarce i za žene na 67 godina.

Da bismo razumeli koliko je ovo važno što se radi danas i koliko će na tome EU takođe insistirati, moram da vam kažem da je Evropska komisija vrlo oštro kritikovala hrvatsku vladu zbog sporog sprovođenja reformi sistema penzijsko-invalidskog osiguranja.

Makedonija je prošle godine takođe podigla granicu, jednokratno, za penzionisanje žena na 62 godine.

Dakle, kada pogledamo sve ove primere, očigledno je da ovo predloženo rešenje ne samo da nije previše restriktivno, naročito gledano u odnosu na razvijeni svet ili na zemlje regiona, već je, naprotiv, čak i uvažilo i zaštitilo potencijalno ugrožene kategorije stanovništva upravo ovim uvođenjem postepenog povećanja starosne granice za penzionere, naročito od 2020. do 2032. godine.

S obzirom na to da vremena više nemam, mogu samo da kažem da će Socijaldemokratska partija Srbije u danu za glasanje podržati ova dva predloga zakona. Zahvaljujem.

Petrić Milan

Poštovane kolege i koleginice, predsedavajuća, ministri i ostali, moram da napomenem da su sindikati, stručna javnost, studenti, nevladine organizacije uvek bili za zajedničko rešenje zakona o izmenama i dopunama Zakona o radu. Ukidanjem javnih rasprava to pravo im je uskraćeno, samim tim i pravo izražavanja stavova.

Zastupanje stavova samo političke koalicije koja je trenutno u vlasti nije mudra opcija, što se pokazalo i godinama unazad. Znamo da su sve političke opcije bile takve i imale toliku većinu i nikada te odluke nisu bile potpuno pozitivne.

Nepotrebno je stvarati situaciju u kojoj je radnik obavezan da ostvaruje profit samo poslodavcu. Stub društva nije samo politička stranka, parlament, Vlada ili neko drugi. Stub društva je baš taj radnik. Radnik sa platom, zadovoljan i zaštićen radnik. Prvenstveno zaštićen. Dokle god se on bude smatrao teretom ovom društvu, društvo će biti nestabilno.

Nemojmo se po pitanju Zakona o radu upoređivati sa drugim, naprednijim državama od naše, jer one su prvo obezbedile platu, tj. zaradu svima njima, pa su im onda uskraćivali određena prava. Tako da je stepen zadovoljstva kod njih daleko iznad ovog nivoa koji parlament trenutno uvodi ovde. Ako postoji mogućnost, dajte to i vi nama, jer sva dosadašnja obećanja nisu napunila džepove radnicima i nisu pospešila privredu i ne verujem da će na ovaj način privreda imati prosperitet, nažalost.

Zato moj glas kao jedinog sindikalca u ovom parlamentu ne može ići u korist političkih partija, bez obzira kako se ta politička partija zvala i na kojoj se poziciji, u vlasti ili opoziciji, nalazila. Može biti samo za boljitak radničkog statusa. Jer ja, poštovane kolege, nisam politički poslanik, već narodni poslanik. Položio sam zakletvu i, s obzirom na to da sam je jako ozbiljno shvatio, planiram da se ponašam u skladu sa tom zakletvom, sa svim što je tamo napisano.

Za sve ostale koji planiraju da glasaju za ovakav zakon o radu samo toplo preporučujem da spreme objašnjenje svim svojim prijateljima, komšijama, rodbini, sinu, ćerki; ukoliko se desi da dobiju otkaz, da im objasne iz kog razloga je to bilo dobro i pozitivno za njih.

Ovakav zakon o izmenama i dopunama Zakona o radu u celini se sveo, po mišljenju svih sindikata, na čisto ostvarivanje političkih ciljeva. Zašto ja kao jedini predstavnik radnika kažem da zakon nije dobar? Zato što se radniku ukidaju stečena prava, zbog institucionalne diskriminacije prava o radnom odnosu, zbog mogućnosti kršenja ličnih i porodičnih prava, zato što se radnici pretvaraju u jeftinu radnu snagu, zbog široke mogućnosti zloupotreba, zbog manipulacije radnim mestom od strane lošeg poslodavca.

Napominjem – lošeg poslodavca, jer su svima date iste mogućnosti. Ovo ću malo ozbiljnije objasniti. Zato što se poslodavcu, recimo, omogućuje da da otkaz zaposlenom zbog ponašanja koje predstavlja krivično delo. Međutim, to mu se daje bez utvrđivanja postojanja ili nepostojanja krivičnog dela. Kao i mogućnost da izrekne meru zaposlenom ukoliko poslodavac smatra – naglašavam: samo smatra – da je povredio radnu obavezu, opet bez ikakvog postupka utvrđivanja odgovornosti.

To su mane, taj član 179. je osnova smera ovog zakona, da li je zakon dobar ili loš. Sve se u suštini svodi na taj jedan član koji je problematičan, baš zbog ovoga što sam sada objasnio. Pobliže ću objasniti u okviru amandmana sve ostalo.

Voleo bih samo da mi neko odgovori na pitanje, a tu su gospoda iz Ministarstva – u kom članu Zakona o radu se precizno omogućavaju nova radna mesta i nova zapošljavanja? Ja taj deo nisam našao. Suprotno tome, omogućavaju se samo otkazi, poslodavcima, a ne nova zapošljavanja. Veoma je važno da javnost vidi danas ko uopšte pokušava da zaštiti stečena prava, a ko im ih umanjuje.

Da ne bude da sam kritičan po svemu što je predloženo u ovom zakonu, naravno da postoje i dobre stvari, o tome smo raspravljali i na odboru juče. Naravno, kolega je pomenuo, zarade su na veoma lep i normalan način definisane. Međutim, ja bih se u potpunosti složio da država treba da prelomi celu situaciju i smatram da, pošto smo država svi mi, ne samo Vlada i ne samo Parlament, smatram da bi trebalo da izađemo na jedan referendum i onda ćemo znati ko ima većinu po ovom pitanju.

Osvrnuću se nakratko, samo kroz jednu rečenicu, i na Zakon o PIO; da postavim samo jedno pitanje – kako se uopšte ovaj zakon o PIO uklapa u obećanje prethodnih vlada i kako uopšte on omogućava nova zaposlenja ako se produžava radni vek svim zaposlenima? Hvala vam puno.

Vulin Aleksandar

Znate kako, ako ste izabrani na listi DS, onda prvo treba da sretnete onih 358.000 ljudi koji su otpušteni po ovom zakonu, pa da ih pitate kako su otpušteni po ovom zakonu i zašto je bilo baš dobro izglasati takav zakon po kom su oni bili otpušteni.

Neće ovaj zakon nikoga da otpusti, kao što ovaj zakon neće nikoga da zaposli. Ovaj zakon služi za to da se omogući da privreda funkcioniše. I ne samo ovaj zakon. Doneti izmene samo jednog zakona, ma koliko on bio važan, jednostavno nije dovoljno. Potrebno vam je od Zakona o stečaju, Zakona o privatizaciji, zakona koji se tiču socijalne politike, sve su to zakoni koji prave ukupnu sliku i tako se zapošljava, tako se suštinski nešto menja.

Vi znate, kao što smo ovde mogli da čujemo, mi smo po stanju u našem radnom zakonodavstvu na 93. mestu na svetu. Ako će nas ovo pomeriti neki korak unapred, onda je to više nego opravdano i onda će to pomoći da se neko zaposli, jer će onda doći u zemlju gde radno zakonodavstvo nije na 93. mestu, pa će smatrati da se isplati doći u tu zemlju i da se isplati uraditi nešto u toj zemlji.

Nemojte praviti od ovog zakona nešto što on nije. Ovaj zakon uređuje jednu važnu oblast i pomaže da se ukupnoj slici omogući veće zapošljavanje, omogući prostor za investicije, omogući da vam se olakšava to što radite. Izaći sa tim stavom, potpunom demagogijom – zbog ovog zakona će vas otpuštati... Neće vas niko otpuštati zbog ovog zakona. Kao što ste i sami rekli – loš poslodavac. Da li ima zakona koji će napraviti od lošeg poslodavca dobrog, da li ima zakona koji će napravi od lošeg radnika dobrog? Nema, ne postoji takav zakon, ne možete to napraviti. Kao što to dobro znate, onda nemojte praviti očekivanja javnosti tamo gde ih suštinski nema i gde ih neće biti.

Ovaj zakon je, i to je opšta ocena, čak i vas koji ga najviše kritikujete, bolji od prethodnog. Jeste, bolji je od prethodnog zakona. Da je samo to, vredelo ga je doneti zbog toga, ali svakako nije samo to.

Stefanović Borislav

Ministre Vulin, nije DS glasala za zakon donet 2005. godine. Tada je Vojislav Koštunica bio na vlasti, mi u opoziciji. Čak Boris Tadić nije hteo da potpiše taj zakon.

Druga stvar, uporno ponavljate tezu, od vrha vaše partije pa nadole, ili ne vaše partije nego vaše koalicije, da je DS kriva za otpuštanje 158.000 ljudi. To povezujete sa Zakonom o radu. Ne postoji uzročno-posledična veza otpuštanja ljudi iz privatnog sektora u vreme ekonomske krize i Zakona o radu, kako ste naveli. Niti vi to znate da objasnite, niti ste vi uopšte svesni šta govorite kada to kažete. Kriva je za mnogo toga, za šta je plaćena cena na izborima, ali ste vi i vaša partija i oni sa kojima ste sada u koaliciji isto tako krivi. Recimo, kao kada bih ja rekao da ste krivi za 100.000 mrtvih u bivšoj Jugoslaviji ili za 150.000 proteranih itd. To nije korektno.

(Predsednik: Poslaniče, potpuno ste prekoračili repliku. Ušli smo u polemiku. U stvari, koristite vreme.)

Pokušavam da kažem da kada koristite takav podatak i onda očekujete da DS ćuti na tu neistinu, na tu konstrukciju...

(Predsednik: To niko ne očekuje, zaista.)

Naravno, onda me pustite da kažem koliko je isto jednako gnusna ova konstrukcija.

(Predsednik: Ne znam šta znači gnusno.)

Ja znam, a zna i ministar Vulin vrlo dobro.

(Predsednik: Izvolite, iskoristite još malo vaše vreme, ali replika na ono što je rečeno. Replika znači odgovor na ono što je rekao ministar.)

Ne možete da govorite o odgovornosti političke stranke u kontekstu koji ste vi rekli a da ne očekujete da vašu bivšu stranku JUL ili vašu sadašnju Pokret socijalista neko ne dovede u kontekst sa užasima koje ste izveli nad ovom državom.

Vulin Aleksandar

Ovo je, naravno, očekivano. Kada nemate šta da govorite o zakonu, pokušavaćete da vređate, da radite stvari koje ne priliče ovom visokom domu. Ali dobro, možemo mi i to da radimo, samo ne brinite, nećemo vas vređati, bićemo vrlo precizni.

Ako tražite vezu između otpuštenih i stranke koja je činila tada vlast i bila presudna u vlasti, samo treba da uzmete jedan mali primer: Razvojna banka Vojvodine – 400 miliona evra gubitka, u stopostotnoj kontroli DS-a, od osnivačkog kapitala do menadžmenta, sve. Četiristo miliona evra otmice od ovog naroda. Otimanje para, budžetskih para. Tih 400 miliona evra su nešto za šta mi sada razmišljamo kako da uštedimo, kako da vratimo taj novac, razmišljamo kako da taj novac bude deo privrede. Da ne idemo dalje, 400 miliona evra. Dakle, Razvojna banka Vojvodine jednako Bojan Pajtić, i nemate šta da razmišljate više o tome.

Izvinite, to je uzročno-posledična veza, ništa drugo. Da smo tih 400 miliona evra uložili u privredu umesto što smo ih potrošili na nešto što će policija na kraju morati da dokazuje, što nema veze sa ekonomijom već samo sa klasičnim kriminalom, sigurno ne bi ove stotine hiljada ljudi ostale bez posla. Eto to je ta veza, ako niste razumeli vezu.

Stefanović Borislav

Gospođo predsednice, treći put se prijavljujem.

Stefanović Borislav

Nije zgodno kada se stvari dovode, ponavljam, nekoliko puta u kontekst da se optužuje politička organizacija za neki težak kriminal. U toj situaciji ili uhapsite čoveka na čelu te organizacije odmah ili nemojte te stvari da iznosite.

Vrlo je nezgodno da ja vama nabrajam sada javna preduzeća koje vodi vaša koalicija i gubitke koje ste uspeli u rekordu da napravite u poslednje dve godine, pa da zaključim da je za to odgovoran Aleksandar Vučić ili SNS. To je jednako neprimereno i rekao bih čak bezočno to što ste sada uradili. Ali, navikao sam na to. Verujte da u ovoj skupštini, u kojoj niste često, ja neprekidno slušam takve stvari.

Međutim, nemate čime to da podržite u praksi, u zakonskom smislu, u pravnom smislu, u sudskom smislu, pa onda napadate jednu političku organizaciju koja je u odnosu na vaš rezultat jako mala, al' vam i to smeta, i tu ne možete da podnesete kritiku.

Lepo vas pitam. Zamislite da ja kažem da ste vi lično odgovorni, zato što ste bili u toj partiji iako ste pri kraju izašli iz nje, za sav onaj užas koji je izručen na ovaj narod, na stotine milijardi evra štete. Pitam vas dokle idete.

I nije tačno da nemamo šta da kažemo o zakonu, niti vas ko vređa. Ko vas vređa? Vi nas vređate time što govorite da smo lopovi. Vi nas vređate time da smo uništili ovu zemlju. Vi nas lično vređate time da mi upravljamo sindikatima. To je nekorektno, ministre Vulin. To je nekorektno. Onda vas pogledam i kažem – kako imate obraza da vi od svih ljudi u sali to govorite? Zaista to nije u redu.

Babić Zoran

Ne znam zbog čega se kolega breca na istinu.

Babić Zoran

Replika je, jer je u pitanju pominjanje predsednika Vučića i stranke.

Ne razumem zašto se neko breca, 354.000 ljudi je ostalo bez posla od 2005. do 2013. godine u Srbiji i tačka. Od 2005. godine do 2013. godine DS je kreirala sudbinu ove države. Ne možete sada da kažete, niko nema pravo da kaže – znate, to je zakon nekog drugog, mi nismo glasali za taj zakon. Zašto ga niste menjali? Zašto niste reagovali na taj zakon? Videli ste da je loš, videli ste da ljudi gube posao. Kakva je reakcija bila? Nikakva, samo lično bogaćenje, samo dalje upropašćavanje.

Ne možete da kažete da je za sve odgovorna svetska ekonomska kriza, a u susret toj svetskoj ekonomskoj krizi ste išli spuštenog garda, bez ikakve ideje. Na svetsku ekonomsku krizu, na pad privredne delatnosti reagovali ste povećanjem penzija 72% i povećanjem plata u javnim preduzećima 68%. Na taj način ste sagoreli sedam milijardi evra koji se sada vraćaju, sada servisiraju, koji sada uz veliku muku pokušavamo da dobijemo i reprogramiramo te kredite pod povoljnijim uslovima.

Gde je tu odgovornost? Odgovorna je kriza, odgovoran je neko drugi. Samo vi koji ste sve vreme imali sve poluge vlasti u ovoj državi, koji ste te poluge koristili za lično bogaćenje, za uništavanje privrede, za nemušto povećanje troškova, samo vi niste odgovorni. Kakva je to demokratija i kakav je to parlament u kom ne sme da se kaže – vi ste odgovorni? Lepo je bilo voziti se u blindiranim automobilima, lepo je bilo koristiti beneficije vlasti, a sada – nismo odgovorni. To ne može.

Stefanović Borislav

Hvala, gospođo predsednice. Molim vas, nemojte o blindiranim automobilima. Narod vidi već šta radite, ali ne bih sad ulazio u to. Neprekidna, stalna priča ko je šta radio, ko je šta radio, ko je šta radio... Meni to već smeta, zaista. Znate, već vas u Srbiji zovu Gospodin Prethodni Period Babić. Znate, pošto to otprilike pokazuje suženost vaše argumentacije, jer vi imate dve godine i nešto više i apsolutno nemate šta da kažete…

(Predsednik: Poslaniče, ovo je već uvreda.)

Zašto? Suženost argumentacije?

(Predsednik: Analiziraćete kada vam budem dala stenogram. Izvolite, ali molim vas da izbegavate uvrede. Videćete kada uzmete stenogram, malo ste prekoračili naš običaj obraćanja.)

Izvinite, molim vas. Ovo prvi put čujem, ali hvala što ste me opomenuli.

Dakle, činjenica je da jeste naša vlada povećala plate i penzije, to se sada nama spočitava kao veliki greh, ali isto tako je činjenica i da je u vreme te ekonomske krize, na koju se mi ne vadimo, a samo pogledajte koliko je ljudi ostalo bez posla u okolnim državama, u Hrvatskoj, u Sloveniji, u BiH, u Rumuniji, u Mađarskoj, u Češkoj, u Slovačkoj... Pogledajte, koliko je ljudi ostalo bez posla. I? Zato postoje izbori, zato se izbori gube.

A pitam vas kada mislite nešto da radite, a ne samo da najavljujete i da pričate o tome šta su zli „žuti“ radili. Dve godine ste na vlasti, uporno vam ponavljam – ljudi, pričajte šta vi radite, a nas ako smo grešni, hapsite, spaljujte, zabranjujte, zatvarajte, radite šta hoćete. Mene uplašiti nećete.

Stefanović Borislav

Uporno vas molim, dajte nam datum od kada prihvatate reči od strane opozicije u smislu kritike. Dajte nam datum. Od kada ste vi, gospodo, odgovorni? Neka to bude npr. prvi septembar; ćutaću do tada, samo da čujem kada ćete vi nešto da uradite.

Babić Zoran

Zahvaljujem, gospođo predsednice, zato što savesno i odgovorno radite svoj posao, koncentrisano, zato što opominjete kada se izađe iz poslovničkih okvira, ali meni ove uvrede prijaju. Znate, kada ne postoji odgovor na sve ono što su upropastili, devastirali, uništili, jedino što mogu jeste da vas nazivaju pogrdnim imenima.

Tačno je da je SNS na vlasti dve godine. Ponosimo se sa te dve godine. Nabrojaću vam samo par stvari koje vi niste uspeli ni za 12 godina da uradite, a ne biste uspeli ni za 24 godine da ste još bili na vlasti. Tu prvenstveno mislim i na sklapanje i hrabru odluku da se sklopi Briselski sporazum, da se taj isti Briselski sporazum primeni; bolja međunarodna slika Srbije u svetu. Srbija i Beograd su prihvaćeni partneri i u Briselu i u Vašingtonu i u Moskvi. Dobijanje datuma za otpočinjanje pregovora. Borba protiv kriminala i korupcije. Vidim da vam je to najbolnija tema.

Šta ste od svega toga uradili, a imali ste priliku 12 godina da uradite? Šta ste radili osim što ste fabrikovali obrazloženja? Sada više nije kriva svetska ekonomska kriza, sada je kriva Hrvatska, Slovenija, Slovačka, Češka, sad su krive neke druge zemlje. Sada je opravdanje kroz to što su se i tamo gubila radna mesta. Da, gubila su se, ali su postojale odgovorne vlade koje su imale odgovor na to, koje su odgovor na to imale sa uštedama države, a ne sa bahatim rasipanjem novca i daljim zaduživanjem države.

Dragaš Mirjana

Poštovana predsednice Parlamenta, poštovani ministri, gospodo poslanici, kada danas govorimo o promeni Zakona o radu, ja bih kratko počela od slike gde se to Srbija danas nalazi.

Broj zaposlenih – 1.715.164, od toga oko 900.000 radi u javnom sektoru, a oko 700.000 kod privatnog poslodavca. Broj nezaposlenih – 792.888, kažu nikad veća nezaposlenost u Srbiji, koja skoro izlazi na jednu trećinu mladih. Broj penzionera – 1.700.000. Kada se tome doda da smo zaduženi za preko 60 do 70 posto bruto društvenog proizvoda i da je deficit budžeta po nekim pokazateljima minus dve i po milijarde evra, prosto moram da pozovem sve nas, odnosno obraćajući se ukupnoj javnosti, da kažemo da je ovde u pitanju život, u pitanju je održivost Srbije.

Kada bih velikom problemu nezaposlenosti dodala i veliki problem demografskog stanja, rekla bih da je i u jednom i u drugom slučaju veliki deficit i da se pred svima nama, bez obzira kojoj partiji pripadamo, da li pripadamo poslodavcima ili sindikatima, pred svima nama nalazi jedan veliki izazov – odgovoriti na ove uslove tako da Srbija bude održiva, da bude razvojna, perspektivna i dobro mesto za život, posebno dobro mesto za život mladih. U takvim uslovima, kada se u Srbiji sve menja, kada je sve manje preduzeća koja rade, razmatramo i usvajamo nove predloge promena Zakona o radu. To je sistemski zakon koji se tiče svih i uređuje jednu veoma složenu oblast.

Ovaj zakon se menjao posle 2000. godine nekoliko puta, pominjano je to dosada ovde u raspravi, i 2001, 2005, 2009. i 2013. godine. Ovo danas su, međutim, baš značajne promene koje se odnose i na poslodavca i na zaposlenog. Nije dosada bilo u poslednjih nekoliko godina da se sa ovako nekim reformskim kursom krene u promene zakona, a nama su danas uslovi sve teži. Današnje promene zakona o kojima govorimo treba da omoguće, dakle samo da omoguće, lakše zapošljavanje, posebno mladih, ali i onih starijih kojima treba svega nekoliko godina do penzije.

Mi smo kao država zakoračili u velike promene koje traže od nas, pre svega, ovi ekonomski uslovi u kojima se danas nalazimo, zatim, to je evropski okvir pravnih zakona kojima treba da prilagodimo ukupni naš privredni i društveni i politički sistem. To su prihvaćene i potpisane mnoge konvencije Međunarodne organizacije rada, za koje smo svi glasali, koje su kada o njima pojedinačno diskutujemo apsolutno neupitne, ali danas kada ih treba sprovesti i primeniti direktno kroz zakon, izgleda to se malo teže događa.

Mi danas možemo govoriti, kada je reč o ukupnoj strukturi zaposlenih, o nekoliko grupacija. Jedni su oni koji su zaposleni u javnom sektoru, i nalaze se pod posebnom kapom gde postoje i redovne plate, zaštićenost, jedan javni sektor koji je uređen.

Sa druge strane, postoji jedan broj zaposlenih koji rade u privatnom sektoru, i u poslednjih deset godina nepoštovanjem zakona i neadekvatnim reagovanjem države na nepoštovanje zakona dogodilo se da se rešenja iz Zakona o radu kod privatnog sektora i privatnog poslodavca ne poštuju. Ti radnici rade, ali na osnovna prava iz radnog odnosa ne reaguje država, poslodavac je neodgovoran, a radnik je višestruko ugrožen.

Najzad, treća kategorija su oni koji su nezaposleni. Ko štiti njihova prava? Da li sindikati ovakvi kakvi danas jesu štite i na koji način sindikalna prava, odnosno ukupna ljudska prava nezaposlenih i da li, ja sada sebi postavljam pitanje ali i vama, nezaposleni treba da formiraju svoj udruženi sindikat da bi imao ko organizovano da govori u njihovo ime?

Dakle, promenama zakona o kojima danas raspravljamo privreda treba da se oslobodi određenih nameta, nekih finansijskih obaveza, nepotrebnog administriranja, što treba da omogući značajnu vitalnost.

Velike promene, kao što sam rekla, događaju se za sve učesnike u ovom procesu. Pomenuću samo one koje su se meni učinile značajnim.

Promene za poslodavca – mora dati ugovor o radu u pisanoj formi, mora taj ugovor o radu da stoji u mestu rada, mora da isplaćuje zaradu i doprinose redovno, mora da obračuna zarade i da izda papir koji zovemo izvršna isprava. Nema rada na crno, uvedena je i data su veća prava i ingerencije inspekciji rada, a uvedena je razgranatija i šarolikija kaznena politika. Napomenuću samo da je oko 40 kaznenih mera različite gradacije ili stepena predviđeno za poslodavce, a preko 20 kaznenih mera predviđeno je za nepoštovanje rada od strane radnika.

Kada je reč o samim zaposlenima, dobija se ugovor o radu u pisanoj formi kojim se definiše njegovo radno mesto, radno vreme, pauze, mogućnost na prekovremeni rad i sve ostalo, rad za vreme praznika itd. Definiše se njegova zarada. Isto tako, taj radnik je, propisano, pardon, ja sada upotrebljavam reč koja je prevaziđena i koja se u ovom zakonu nigde ne pominje, a to je radnik; nema toga više, već – zaposleni.

Predviđeno je i jasno su definisane sve mogućnosti i uslovi u kojima se zaposlenom kada ne poštuje svoju radnu obavezu izriču oštre kazne. Ima ih oko 16 do 20, ukoliko sam ih dobro prebrojala, s tim što bih napomenula da sada govorim samo o onima gde radnik kao posledicu nepoštovanja svojih radnih obaveza može da dobije otkaz o radu.

Otkaz o radu je omča oko vrata, vrlo radikalna mera koja jeste neophodna, ali i postoji. Ja ću samo radi paralele da kažem da su za one oblike kada poslodavac ne poštuje svoje obaveze iz zakona uvedene samo one kaznene mere koje su prekršajnog karaktera. Da li je adekvatno izmereno?

Ovim novim merama, koje novi zakon predviđa, uvedeni su razni oblici fleksibilnog zapošljavanja, rad na daljinu, rad od kuće, i njihovi uslovi su tada jasno definisani. U celoj lepezi ono što se menja i što daje određenu dinamiku radnim odnosima jeste da postoje razni oblici, forme i mogućnosti da se mlad čovek lakše i jednostavnije zaposli. Istina je da kada se jednom zaposli, to mu ne obezbeđuje rad za ceo radni vek, ali vi danas nemate nigde ni stečeno znanje za ceo radni vek. Čitav život moramo da učimo, da stičemo nova znanja, da se prilagođavamo promenama, jer u vreme informatike dinamične su promene u životu i od svih nas zahtevaju adekvatne životne odgovore.

Rešenja koja su data doprinose širenju tržišta kapitala, radne snage, dolasku novih investicija uz uslov naravno i nekih drugih reformskih zakona i eventualno promena, dakle pre svega da se smanji administriranje, da se lakše dođe do dozvola itd., što tek onda sve zajedno u paketu donosi ili otvara mogućnosti novog zapošljavanja. Otvorena je jedna nova mogućnost koja se zove pripravnost na rad, koja ima i određenu predviđenu finansijsku nadoknadu.

U ovom zakonu ono što smatram da je dobro jeste da je jasno definisana minimalna zarada i šta je čini, gde je rečeno da je čini minimalna cena rada, vreme provedeno na radu, porezi i doprinosi, naravno uz mogućnost uvećane zarade po određenim elementima.

Isto tako, definisana je minimalna cena rada koja se sastoji od egzistencijalne i socijalne potrebe porodice i samog zaposlenog, što bismo mi rekli to je potrošačka korpa, od kretanja stope zaposlenosti, od stope rasta BDP, od kretanja potrošačkih cena, kretanja produktivnosti rada, kretanja prosečne zarade.

Dakle jedan kompleks elemenata, i zato ih namerno ovde i navodim, koji čini definisanu minimalnu cenu rada, koja po mojoj oceni znači da je Vlada odgovorno prišla oceni i mogućnosti da ta cena rada bude naravno usvojena u okviru socijalnog dijaloga ili naknadno da to uradi sama vlada. Elementi koji se iz ovoga vremenom budu povećavali i menjali nabolje, menjaće i tu minimalnu cenu rada.

Ono što bih možda pomenula u skladu sa elektronskim sistemima, ukida se radna knjižica, na koju smo mi navikli ovoliko godina. Dokumentacija se vodi i čuva elektronskim putem. Osniva se centralni registar. Mislim da su to u ovom sistemu veoma značajni pomaci koji obezbeđuju brzinu i efikasnost.

Sindikati. Smatram da sindikati jesu veoma značajan i odgovoran segment u okviru uređivanja ovih ukupnih odnosa. No, u ovom trenutku oni imaju pred sobom takođe, kao i svi mi, jedan veliki zadatak, a to je da nalazeći se u novom fokusu sa obavezom da reaguju na sve promene koje se u procesu rada događaju moraju i sami sebe da modernizuju i da se transformišu i samim tim i da ispoljavaju, odnosno zastupaju interese svih učesnika u radnom procesu, i onih koji rade u javnom sektoru, i kod privatnog poslodavca, a i onih nezaposlenih, stvarajući mogućnost da je taj broj nezaposlenih u suštini u Srbiji sve manji. Dakle, sindikati apsolutno moraju da utvrde i svoju reprezentativnost.

Kada je reč o svim promenama koje ovaj zakon nosi sa sobom, naglasila bih ovde značaj inspekcija rada, koji dobijaju više ovlašćenja, veću i bolju organizovanost i veće nadležnosti. Moglo bi sa većim brojem inspektora to u narednom periodu da bude sigurno bolje, brže i organizovanije.

Kada je reč o kaznenim merama, više stepena i kategorija postoje. Kao što sam rekla, možda bi u skladu sa onim što sam prethodno napomenula kada je reč o stepenima odgovornosti za poslodavca, pošto postoje predviđene samo prekršajne kazne, a s obzirom da je kod nas dosada veoma zastupljeno nepoštovanje zakona i u odnosu i ponašanju prema državi jer se ne poštuju i ne isplaćuju doprinosi i porezi, ali s druge strane, što je još gore, ne isplaćuje se ni sam rad, a rad je roba – rad je vlasništvo zaposlenog koji radi kod poslodavca i ne može se, kao što se ne može iz prodavnice izaći a da se roba ne plati, tako smatram da se ne može uzeti nečiji rad koji stvara novi kapital i novu vrednost a da se on ne plati.

Zato bi možda kao opominjuća mera ili mera opreza većeg stepena, kao što sam juče govorila na Odboru za rad, mogao da se predvidi i veći stepen odgovornosti. Neko je danas, i moj kolega iz poslaničke grupe pomenuo je čak i krivičnu odgovornost. Rad mora da se plati. Rad mora da se poštuje i nemoguće je takva održivost dalje da ne postoji.

Dakle, kada bih o ovome dalje govorila, rekla bih da kod nas nisu toliko problematični ovi uslovi, jer svi ovi ovakvi uslovi postoje na Zapadu. Postoje upravo u zapadnoevropskim demokratijama i državama u koje ogroman broj naših ljudi što pre izlazi tražeći mesto i mogućnost da se zaposli u Evropi. Ako takve uslove dovedemo ovde, bitno je kolika nam je cena rada, a tom cenom rada pokrićemo sve ostale potrebe.

Ja ću malo da skratim moju diskusiju zato što imam potrebu da kažem još jednu stvar, koja se odnosi na promene Zakona o penzijskom i invalidskom osiguranju.

U članu 60. predloženo je da se ženi osiguraniku uračunava u posebni staž po pola godine kada rodi jedno, dvoje ili treće dete. Imajući u vidu demografsku situaciju, predlažem da za svako dete bude po jedna godina. Mislim da ta mera nije preterana i teška s obzirom na probleme koje imamo, jer sve što radimo je zaludno sa stanovišta neke budućnosti i održivosti stanovništva Srbije.

Isto tako, kada je reč o izjednačavanju radnog staža za muškarce i žene, imam jednu poruku – slažem se sa tom merom. U novim uslovima, u kojima nije prisutan težak proizvodni rad, mislim da je održiva. Država zato ima svoje razloge da razvija socijalne ustanove kao pomoć porodici. Da postoji jednaka dostupnost radnih mesta za muškarce i za žene, da zarada bude jednaka za isti posao, istu kvalifikaciju, naravno za muškarce i za žene.

Posebnu poruku devojčicama, koja je stvar njihovog današnjeg ali i budućeg vremena – obrazovanje, obrazovanje iznad svega. Uostalom, ja ću od mog obožavanog, našeg prvog srpskog ministra prosvete, Dositeja Obradovića, reći citat – teško onom narodu čije majke, sestre i supruge žive u mraku.

Dakle, ako tako gledamo, onda je na koncu, dve rečenice još imam za kraj, jednaka dostupnost moguća i na svim stručnim poslovima, na rukovodećim poslovima, na poslovima u političkom životu i u parlamentu, te možda onda u budućem vremenu i nije neophodna klauzula o postojanju 30% žena u parlamentu, može da bude 50% naspram 50%, odnosno isto toliko zastupljenosti u Vladi ili na nekom drugom mestu.

U svakom slučaju, kada je reč o promeni ovih zakona, moram da naglasim, naravno, da će poslanička grupa Socijalističke partije glasati za, ne samo ove nego i sve druge reformske zakone koji Srbiji obezbeđuju put i razvoj napretka. Hvala.

Čomić Gordana

Zahvaljujem. Neposredan povod za ideju o izmenama i dopunama Zakona o radu iz 2005. godine je 2012. godine odluka da se nešto mora učiniti sa 57.000 radnika koji su od 2008. godine iz preduzeća u restrukturiranju svi sa platama i doprinosima na budžetu Republike Srbije a da ne ostvaruju, naravno, nikakvu drugu zaradu.

Problem sa postojećim zakonom je bio što njima treba da se isplaćuju visoke otpremnine, iz budžeta im se isplaćuje plata i što je praktično postao blokiran bilo kakav proces – preduzeća koja ne rade ne mogu da se likvidiraju, ne mogu u stečaj. Podrška Svetske banke, podrška Američke komore, podrška USAID-a i tom zakonu i pratećim zakonima prvi teret sa budžeta treba da skine tako da više iz budžeta ne bude plaćano 57.000 radnika. To je neposredan povod.

Ono što je sledilo su dodatne odredbe i, kao što vidite, o tom neposrednom povodu niko ovde ne pravi kritike i niko se ne bavi populizmom i demagogijom. Umesto da razumemo da je to zato što smo sazreli kao društvo, nažalost, druge izmene i dopune odredbi Zakona o radu su postale tema političkog folklora, uz nedostatak javnih rasprava, uz nedostatak dijaloga i uz vrlo često čisto laganje.

Odredbe Zakona o radu najjednostavnije ću da objasnim tako što postoji jedna Marija Marić u Vranju, koja ima 46 godina i 24 godine radnog staža u tekstilnoj industriji, poslednje četiri godine kod istog poslodavca. Pre toga je radila u preduzeću sa različitim osnivačima, imala je prekid, pa joj je Skupština plaćala doprinose posle 2001. godine. Marija Marić, koja ima platu 40.000 dinara, sledećeg meseca, kada stupi ovaj zakon na snagu, imaće platu 8% manje, 3.200 dinara manje.

Njena koleginica Milica Petrović, koja radi u tekstilnoj industriji u Zrenjaninu i spremna je za penziju, otići će u starosnu penziju pre prvog januara 2015. godine i dobiće, stupanjem na snagu ovog zakona, dve otpremnine, a ne tri.

Dakle, stupanje na snagu ovog zakona proizvodi posledice odmah, i to skoro isključivo za radnike zaposlene u privatnom sektoru. To je ključ moje kritike. Pregovaračka pozicija za pojedinačni prošireni kolektivni ugovor u javnim preduzećima je ostala jaka. Na radnike državne uprave i na administraciju skoro nijedna od ovih odredbi se ne odnosi. Sve to što su odredbe koje će menjati položaj radnika u iznosima plaćanja u pravima odnosi se na to da poslodavac može da štedi i to, kako čitam zakon, samo poslodavci koji imaju više od 1.500-2.000 zaposlenih. To je dovoljan razlog da se povede ozbiljan dijalog i ja mu se nadam tokom amandmana. Hvala.

Milićević Đorđe

Uvažena gospođo predsednice, poštovani ministri, dame i gospodo narodni poslanici, ono što želim najpre na samom početku da kažem jeste da smo zaista tokom današnjeg dana imali kvalitetnu i sadržajnu raspravu i ono što možda mogu kao nekakav zaključak u ovom trenutku da izvučem i što mi se čini da je nesporno iz svih onih sugestija, iz svih onih predloga, pa i kritika koje su se mogle čuti na račun predloga izmene i dopune Zakona o radu, dakle jedno je definitivno – neophodno je usvojiti izmene i dopune Zakona o radu.

Srbiji je neophodan zakon o radu koji će, kako je, između ostalog, danas rečeno, povećati investicije, povećati zapošljavanje, ali koji će, na drugoj strani, zaštiti ona elementarna prava radnika. To je veoma važno.

Srbiji je potreban zakon o radu koji neće okarakterisati, definisati radnika koji je navikao da živi pošteno, poštenog srpskog radnika kao najodgovornijeg za sve ono što je loše danas u sistemu, za katastrofalno pljačkašku privatizaciju i za ono što ste i vi, gospodine ministre, danas rekli, što je Srbija ostala bez 358.000 radnih mesta. Dakle, Srbiji je neophodan zakon o radu i čini mi se da se u tome svi slažemo.

Naravno da je važno postići što širi društveni konsenzus oko onoga što jesu sistemski zakoni. Naravno da je važno postići konsenzus kada je reč o socijalnom dijalogu, ali, s druge strane, Vlada je samo jedan od učesnika u socijalnom dijalogu, pored poslodavaca i pored sindikata.

Ono što želim da kažem i što je naše mišljenje jeste da je Vlada pokazala odlučnost i odgovornost, da je Vlada u ovu priču ušla sa idejom da se zadrži atmosfera dogovora, da se zadrži atmosfera razgovora i da se postigne konsenzus i kompromis oko ovog izuzetno važnog i značajnog pitanja i da je Vlada pokazala i posvećenost i strpljenje i prema ostalim učesnicima u dijalogu; naravno, mislim i na poslodavce i na sindikate.

Ako imate činjenicu, kako ste vi, između ostalog, gospodine ministre, rekli, da je usaglašeno preko 75% veoma važnog sadržaja zakonskog predloga i ako na drugoj strani imate činjenicu da uzlazite u razgovor sa 100% želja i sa intencijom da se svih 100% želja apsolutno ispuni, onda možete zaključiti da je nemoguće doći u takvoj situaciji do kompromisa i do konsenzusa.

Do kompromisa se dolazi ako sva tri učesnika u socijalnom dijalogu, i Vlada, i poslodavci i sindikati, naprave po jedan korak unazad i odstupe od onoga što je željeno, da bi se postigao kompromis, da bi se postigao konsenzus u opštem interesu građana.

Naravno da mi poštujemo radnike. Poštujemo one koji su u Srbiji navikli pošteno da žive od svog rada, ali isto tako moramo da vodimo računa i o onima koji danas nemaju posao. Dakle, mi moramo da vodimo računa o onima koji su zaposleni, ali moramo da vodimo računa i o onima koji nisu zaposleni. Moramo da vodimo računa i o mladim ljudima koji su završili fakultete, koji su završili škole i očekuju zaposlenje i žele dostojanstven život, život od svog poštenog rada. Upravo iz tog razloga ovo danas radimo.

Socijalni ambijent, složićemo se u potpunosti, jeste veoma težak. Promene i reforme jesu neophodne, jesu neminovne i niko se time, čini mi se, osim prethodne vlade i ove vlade u kontinuitetu nije dovoljno bavio ovim pitanjem, jer se vodilo računa o rejtingu, a nije se vodilo računa o onome što jeste suština, a suština je budućnost Srbije.

Ova vlada, kao i prethodna vlada, rekao bih, vodi jednu realističnu politiku. Dakle, ova vlada se hvata ukoštac sa teškim ekonomskim problemima, ide u susret tim problemima, pokušava da ponudi konkretna rešenja koja jesu u interesu građana, ali ova vlada ne priča građanima ono što bi građani želeli da čuju, ne priča bajke, već ono što jeste realnost.

Važno je čuti mišljenje svakog od učesnika u socijalnom dijalogu. Važno je čuti i mišljenje sindikata. Važno je postići konsenzus oko ovog važnog pitanja, ali je isto tako važno poštovati volju većine građana Srbije. Ogromna većina građana Srbije na vanrednim parlamentarnim izborima koji su održani u ovoj godini jasno je rekla – želimo modernu Srbiju, želimo ekonomsku i finansijsku konsolidaciju, želimo reforme, bez kojih nema pozitivnog pomaka.

Niti sindikati imaju tapiju na apsolutna prava radnika, niti poslodavci imaju tapiju na apsolutna prava pokretanja proizvodnje i privređivanja, a opet, Vlada Republike Srbije i država kao treći, prvi ili drugi učesnik u socijalnom dijalogu mora da vodi računa i o jednima i o drugima i ima najveću odgovornost. Vlada danas pokazuje da preuzima odgovornost za budućnost Srbije.

Jedan od ključnih ciljeva Vlade Republike Srbije jeste ekonomska i finansijska konsolidacija. Ovakvim predlogom Vlada pokazuje da one ključne ekonomske i budžetske parametre želi da drži čvrsto u svojim rukama, da upravlja situacijom, a neće dozvoliti da situacija upravlja Vladom, samim tim da situacija upravlja čitavom Srbijom. Dakle, Vlada danas pokazuje posvećenost i opredeljenost ka reformskim procesima. Mi danas pravimo prvi važan korak. Mi danas započinjemo suštinske reforme i pravimo korak ka ozdravljenju ekonomskog sistema i ka većem zapošljavanju u Srbiji.

Srbija mora da se reformiše i zato moraju da se preduzimaju i hrabri i teški i bolni i ekonomski i politički potezi, a takvu politiku su upravo prepoznali građani Srbije i takvu politiku su građani vrednovali na izborima. Dakle, građani su rekli – da, želimo reforme; ovo je nužnost, neophodnost i realnost, i moramo da nastavimo reformski put i reformski pravac.

Reforme u određenim segmentima jesu bolne, ali one ne smeju da stanu, jer ako nema reformskog procesa, ako nema sistemskih zakona, ako ne usvojimo sistemske zakone, neće biti pozitivnog pomaka, a to je valjda zajednički interes svih nas. Dakle, mora da se poboljša investiciona klima u Srbiji. Mora od Srbije da se nastavi atraktivna investiciona destinacija, a to ne može bez reformi i ne može bez usvajanja seta sistemskih zakona.

Kada govorimo o tome koliko su reforme bolne i koliko su teške u određenim segmentima, uvek treba postaviti pitanje koliko košta odlaganje reformi, koliko košta svakog građanina Srbije. Vi ste naveli samo jedan podatak – 358.000 ljudi je bez posla, odnosno Srbija je ostala bez 358.000 radnih mesta. To je katastrofalan podatak i katastrofalna činjenica. Mi danas imamo dve alternative, dva pravca. Jedan je reforma, a drugi je, nažalost, bankrot ili grčki scenario.

Dakle, kada je reč o Zakonu o radu, želim da kažem da ovaj zakon o radu svakako jeste bolji od postojećeg zakonskog rešenja. Želim da podsetim, mi smo jedan od retkih poslaničkih klubova koji je glasao protiv aktuelnog zakona o radu. Ne mislim time danas da se hvalim. Nažalost, ono što se desilo u prošlosti, mi danas teško da možemo da promenimo i da želimo, teško da možemo da promenimo ono što je činjeno i rađeno u prošlosti, ali možemo da utičemo na sadašnjost i možemo da gradimo temelje neke nove budućnosti i zato danas ovo činimo.

Iz prošlosti mi izvlačimo pouke, ali moramo da idemo napred. Za Srbiju je izgubljeno dragoceno vreme. Možda za neke političke partije ima vremena, možda za neke organizacije ima vremena, ali za Srbiju svakako nema vremena.

Ovaj zakonski predlog je bolji od postojećeg. On jeste u interesu radnika, on jeste u interesu poslodavaca. Verujemo da će sprečiti zloupotrebe i kada je reč o nesavesnim poslodavcima, ali i kada je reč i o nesavesnim radnicima. Sa druge strane, on jeste po meri, verujemo, tržišta i on jeste po meri novog zapošljavanja.

Potpuno otvoreno, pa nema ovde niko interes da otpušta. Interes je da se zapošljava. Prava radnika, to je legitimno pravo, ali teško da će moći da se ostvare na ulici, teško da će se tu definisati kvalitetniji amandmani. Za jedan kvalitetan zakon potreban je dijalog. Vlada je pokazala i volju i odlučnost i za dijalogom i za kompromisom i za konsenzusom.

Ono što je veoma važno pitanje, a mislim da je i ministar to rekao tokom današnje rasprave – šta to u ovom zakonskom predlogu krši radnička prava? Šta to konkretno u ovom zakonskom predlogu onemogućava poslodavca da privređuje i da pokrene proizvodnju?

Ono što želim na samom kraju da kažem, između onoga što jeste realnost, realističan zakon, između onoga što se može definisati kao spisak lepih želja, kao stranka koja ima odgovornost pre svega prema građanima, mi prihvatamo realističan zakon. Zahvaljujem.

PREDSEDAVAJUĆI (Veroljub Arsić): Zahvaljujem.

Reč ima narodna poslanica Aleksandra Tomić.

Tomić Aleksandra

Uvaženi predsedavajući, poštovani ministri, kolege narodni poslanici, danas imamo jedan jako važan predlog izmena i dopuna zakona, kojem je prethodio, ako se sećate, prošle nedelje jedan set zakona koji su definisani u ekspozeu premijera kao četiri stuba reformi. To je bio početak suštinskih reformi koje danas, sa ovim zakonom o izmenama i dopunama Zakona o radu i Zakona o PIO praktično dovodimo do rešenja kojima treba Srbiju da dovedemo u poziciju da ona bude konkurentna, tržišno orijentisana, a socijalno obezbeđena i krajnje odgovorna.

Ono što je važno reći to je da je ovaj trenutak donošenja ovakvih zakonskih rešenja trebalo da bude još pre mnogo, mnogo godina. Ali ono što je još važno reći to je da često zatvaramo oči pred pokazateljima koji nas guraju na određena zakonska rešenja. Pokazatelji koji se odnose na period od 2007. do 2013. godine govore o tome da je 72% došlo do povećanja penzija i to je ono što je u današnjoj diskusiji više puta rečeno. Ali ono što treba reći to je da su 54% budžeta u stvari davanja za penzije i plate. To je jako veliki procenat, odnosno 61% od ukupnih prihoda koje Srbija praktično sliva u svoj budžet.

Ako bismo na to još dodali određene kreditne obaveze, onda shvatate da, kao kada biste projektovali svoj kućni budžet, ovaj budžet ne odgovara uopšte privredi i građanima Srbije i nije u mogućnosti da i servisira i bude održiv. Kao takvi, mi kao država ne možemo da se nosimo sa bilo kakvim privrednim aktivnostima. Normalno je da onda dolazimo u situaciju da privrednici koji su u privatnom sektoru nemaju želju da zapošljavaju ljude, nemaju želju da imaju određene privredne aktivnosti, i investitori, pogotovo oni koji se odnose na saradnju sa stranim državama, nemaju želju da ulažu u takvu državu, odnosno u takve privredne aktivnosti.

To se desilo. Prvo smo imali svetsku ekonomsku krizu 2007. godine, pa je 2008. godine jedna ozbiljna grupa pojedinaca, koji su bili krajnje neodgovorni na određenim političkim mestima, donela odluku da projektuje budžet koji će biti 20% veći od prethodnog, a privredne aktivnosti su, usled ekonomske krize, bile 20% manje. Šta to znači? To znači da je promašena projekcija budžeta za čitavih 40%.

U tom trenutku je sasvim prirodno bilo da dolazi do velikih otpuštanja, ali od 2001. godine kada je donesen prvi zakon o radu, koji je u to vreme predstavljao osnovu za određenu vrstu puta ka Evropi kojim je u tom trenutku Srbija krenula, pa do trenutka kada je 2010. do 2012. godine doživela da 165 malih i srednjih preduzeća ugasi, da oko 200.000 ljudi samim tim ostanu bez posla, znači govorim o privatnom sektoru, država je postala najveći poslodavac.

Danas je moderno imati posao u državnim organima. Niko ne želi da radi u privatnom sektoru. Došli smo do toga da je prosečna plata 530 evra u državnim institucijama, a 400 evra u privatnim.

Iz ličnog iskustva mogu da vam kažem da, s obzirom na to da sam pola radnog veka provela u državnom a pola u privatnom sektoru, i to poslednjih sedam godina u privatnom, i dan-danas sam u privatnom sektoru kod poslodavca, jednostavno, nemam nikakav problem sa ugovorima o radu. Privatni preduzetnici i, na kraju krajeva, kompanije nemaju organizovane sindikate. Zašto? Zato što imate ugovor o radu, u kom su tačno definisane obaveze poslodavaca i zaposlenih. Ako imate neki problem, odlazite na pregovore sa poslodavcem.

I dosada ste imali otpuštanja bez ikakvog definisanja procedure. I dosada su sudovi radili određena rešenja i predmete koji su stajali u fioci, koji nikada nisu zaživeli i nikada nisu radnici naplaćivali a nepravedno su bili otpuštani. Da ne pričamo o delu kada je bilo pitanje privatizacije određenih fabrika, kada je ostao jako veliki broj ljudi bez posla. Nikada oni nisu doživeli ni pravo ni pravdu.

Donošenjem izmena i dopuna Zakona o radu dolazite u situaciju da na osnovu tačno definisanih i propisanih normi imate mogućnost kao zaposleni da naplatite sve ono gde ste oštećeni, ali i poslodavac je definisao vaše obaveze, ono što ste vi dužni da radite.

Zašto je uopšte ovaj zakon izazvao određena različita mišljenja? Mislim da je tu u pitanju manjina sindikata, jer ako bismo uzeli ceo broj sindikata koji su podržali ove izmene zakona, videćete da je manji broj sindikata koji se nazivaju reprezentativnim, sa većim brojem zaposlenih, suštinski protiv i da oni uglavnom sarađuju sa sindikatima koji su reprezentovani ispred državnih preduzeća i državnih firmi. Kada uporedite privatni sektor i državni, videćete da se suštinski najviše bune oni koji primaju otprilike 50% veće plate nego ljudi u privatnom sektoru.

Ono što je još važno reći je da je ove izmene i dopune Zakona o radu podržao Fiskalni savet, na koji često opozicija voli da se poziva, ali i on sam kaže da je ovaj zakon trebalo doneti mnogo ranije. Podržale su mnoge međunarodne finansijske institucije, ali i, što je važno, Međunarodna organizacija rada. To je jedna od organizacija koja je merodavna kada je u pitanju poslovno zakonodavstvo.

Šta dobijamo ovim zakonom? Objasnili smo da dobijamo bolju tržišnu ekonomiju, da dobijamo otprilike mogućnost da otvorimo veći broj investicija, a samim tim i veći broj radnih mesta.

Na kraju, ono što je ovaj zakon definisao, a to je vrlo bitno i to treba jako pohvaliti, to je da se ispituje reprezentativnost sindikata u određenom vremenskom periodu. Zašto je važna reprezentativnost? Ako svi kao političari imamo određene periode kada izlazimo na izbore, svake četiri godine ili ranije, možda svake dve, ako svaki direktor izlazi na određenu vrstu konkursa svake četiri godine, svake dve, ili svake godine, onda je sasvim logično da i predstavnici sindikata izlaze pred svoje članove na određenu vrstu izbora kako bi utvrdili i potvrdili svoju reprezentativnost pred državom sa kojom žele da pregovaraju.

Inače, u modernoj ekonomiji, u razvijenim evropskim državama, sindikati i poslodavci pregovaraju sami. Nema države kao posrednika. Država je tu da projektuje određeni strateški okvir i politiku poslovnih aktivnosti, ali u poslovnom zakonodavstvu poslodavci i zaposleni, odnosno sindikati i poslodavci pregovaraju sami. U tim pregovorima oni dolaze do određenih zajedničkih rešenja, koje država mora da prihvati.

Ono što je u javnosti vrlo interesantno poslednjih dana, to je da upravo oni koji predstavljaju sindikalne vođe tih najvećih sindikata, pokazalo se da, na kraju krajeva, najveća primanja imaju od države. Zašto? Saznali smo iz medija kolika su primanja od strane samog sindikata, iako mnogi predsednici, kao npr. gospodin Orbović se ljuti što je uopšte upitan od strane novinarke koliko je mesečno primanje, jer je to sramota, i stvarno nemam problem sa tim, ali imamo problem sa onim drugim delom davanja koja su zaista iz budžeta, a to je članstvo u Upravnom odboru PIO fonda, koje naravno ide od svih građana Srbije, i onaj deo koji se odnosi na davanje naknada Odbora za socijalnu politiku Vlade Republike Srbije i evropske integracije. Prema tome, taj deo ide iz budžeta Republike Srbije i tu ima odgovornost praktično prema Vladi, pa i neposredno prema Parlamentu.

Drugi deo je vrlo interesantan, vezano je za izmenu i dopunu Zakona o PIO, a to je da je gospodin Orbović bio i predsednik Upravnog odbora PIO fonda. To znači da je on poslednje četiri godine bukvalno upravljao socijalnom politikom ove države. Samim tim načinom upravljanja, svi oni koji napadaju socijalnu politiku PIO fonda treba da se obrate sindikatima, jer su sindikati upravljali državnom imovinom.

Time dolazimo do određenih pitanja koja postavljam evo i ministru da, na kraju krajeva, informiše javnost uopšte na koji način i kako se upravljalo imovinom dosada, kolika su primanja bila, ne samo gospodina Orbovića, nego tu postoji i drugi najbrojniji sindikat gospodina Čanka, kolika su ta primanja bila, i na osnovu tih primanja mi možemo da donesemo određene zaključke po pitanju toga koga zastupamo. Da li zastupamo deo koji se odnosi na socijalu, odnosno na deo penzionera, ili zastupamo zaposlene, kojima on predsedava.

To je nešto što danas moramo da, na neki način, potpuno otvorimo kao pitanje, jer nije samo gospodin Orbović tu. Mi imamo preko 500 sindikata u Srbiji i danas-sutra, na kraju krajeva, doći će do toga da će zaposleni hteti da znaju ko rukovodi organizacijama koja su udruženja građana a treba da zastupaju pitanje radnika.

Kada razgovaramo o zakonu, izmenama koje su nastupile u smislu penzijskog osiguranja, možemo da vidimo da ćemo od 2015. godine imati na svakih šest meseci povećanje te starosne granice po kojoj ćete moći da odete u penziju ukoliko imate pune godine radnog staža ali ne morate da imate godine života. Na kraju krajeva, vi možete da odete i pre tih 65 godina u penziju, ali imaćete određene kaznene poene sa kojima jednostavno nije isplativo biti u penziji.

To je ono što je veoma važno reći. Danas Srbija sa svojih sedam miliona građana ima 1,7 miliona penzionera. Sa tolikim brojem penzionera i sa privredom koja je u ovakvoj situaciji kako smo rekli i kada imamo povećanje plata u javnom sektoru koje je mnogo veće, koje od 6.700 došlo u prosečnom iznosu do 26.000 dinara, a kod poljoprivrednika sa 2.600 dinara na 10.000 dinara, onda vidite da je potpuno neodrživ bio dosadašnji sistem penzionog osiguranja.

Zašto je dobro što vršimo ovakve promene? Zato što onda idemo u susret evropskim vrednostima sa kojima otvaramo mnoge druge investicione mogućnosti, a to su: mogućnost podizanja procenta učešća za penziono tzv. dopunsko osiguranje, koje će želeti svako ko ima određenu platu da dopuni da ne bi imao malu penziju, primera radi, koja bi bila projektovana oko 15.000 u sadašnjoj situaciji, nego želimo da uplaćujemo to dopunsko osiguranje, ili ćemo povećati kroz određene polise životnog osiguranja, jer Srbija nije na onom evropskom nivou koji zahteva Evropa. Sada se nalazimo između četiri i pet posto po tom dopunskom osiguranju. Neki procenat u EU je između 30 i 40 posto i mi smo daleko od toga.

Šta mi ovde dobijamo? Dobijamo mogućnost formiranja investicionih fondova. Uz pomoć investicionih fondova možete mnogo toga da uradite, ne samo u delu penzionog osiguranja, već i u investicijama koje idu kroz zdravstveno osiguranje.

Kao što vidite, sve su to spojeni sudovi. Znači, ove izmene i dopune Zakona o radu i Zakona o PIO su jedan reformski put u koji je Srbija krenula i više ništa ne može da se promeni. Srbija je krenula u reforme. U tim reformama, kako bi naši prethodnici rekli, mnogo toga menjamo i stavljamo u određene forme, a za te forme su se građani Srbije izjasnili da su evropske forme, da su određeni evropski standardi.

Ako uporedimo ono što je bilo 2001. godine, ako uradite jednu komparativnu analizu, a ja sam zamolila određene pravnike da urade jednu analizu Zakona o radu iz 2001. godine i ovog zakona sada, onda ćete videti da je zakon iz 2001. godine bio mnogo rigidniji u određenim članovima. Kao što vidite, tada je moglo za tri godine, sa određenim prekidima, da se zaposleni drži na određeno, a predlog našeg zakona je da bude dve godine.

Ono što treba pohvaliti jeste što su uvedeni ovi izuzeci u ovom zakonskom rešenju, a to je da vi možete u određenim slučajevima, kada su u pitanju projekti, kada imate rad sa stranim državljanima ili na projektu, da nadomestite pet godina na određeno vreme, a pogotovo oni ljudi koji stiču određene uslove za penziju.

Važno je reći da su kod godišnjih odmora, predlozi koji su dati ovim izmenama i dopunama zakona, direktno primenjene konvencije Međunarodne organizacije rada i zbog toga ovaj zakon pokazuje da ima međunarodnu podršku. Ono što dosada nije bilo u zakonu iz 2001. godine jeste da može da postoji naknada štete za neiskorišćeni godišnji odmor, i to samo u slučajevima prestanka radnog odnosa. To nije bilo u predlogu iz 2001. godine. Kao što vidite, zakon iz 2001. godine je bio mnogo rigidniji u određenim članovima zbog toga što je hteo da pokaže, u tom trenutku, da je Srbija nedvosmisleno usmerena ka evropskom putu.

Ono što je važno da se kaže jeste da je zarada, koja je dosada bila prepuštena na milost i nemilost poslodavcu, sada na neki način u potpunosti obezbedila zaposlenog da ima mogućnost da naplati. Dosada su to radili sudovi. Kao što sam rekla, te predmete su držali u fioci i, na kraju krajeva, nikada zaposleni posle 15-20 godina nisu bili u mogućnosti, zbog zastarelosti, to da naplate. Ovo sada više nije slučaj. Nijedan zaposleni nikada vam neće reći da je ovaj zakon loš i da su zaposleni u lošijem položaju nego što su bili. Samo onaj ko je zlonameran, ko jednostavno nije pročitao, ko je licemeran, može tako nešto da vam kaže.

Na kraju krajeva, što se tiče zakona, u aneksu ugovora su, kada su u pitanju slučajevi koji donose deo kada poslodavac jednostavno može da ponudi određenu preraspodelu radnog mesta ili želi da da otkaz, oni delovi zakona koji su vrlo suptilni, kada dolazi do pregovora i suočavanja između samog zaposlenog i poslodavca. To su obično najteži trenuci u tom poslovnom zakonodavstvu, ali i u životu. Tada dolazi do upoređivanja između zakona iz 2001. i danas. Možete videti da je bila data mogućnost u zakonu iz 2001. godine da se zaposlenom zaključi ugovor o radu, ali to ne znači da mora i ne znači da sudski sporovi moraju da se reše.

Sada imamo slučaj da jednostavno vi morate da zaključite određeni ugovor, ali pre toga morate da ponudite, shodno vašoj stručnoj spremi, adekvatno drugo radno mesto. To samo pokazuje veliku odgovornost Vlade Srbije da jednostavno sve zaposlene koji su sada na tržištu rada obezbedi za budućnost.

Ono što još treba reći, kao rezime celog ovog predloga, to je da je povoljnije regulisan i preciziran ovaj proces, da su promene uslova rada, otkazni rokovi i sve ostalo povoljnije definisani nego u Zakonu o radu iz 2001. godine. U danu za glasanje SNS će iz sveg srca podržati ovaj zakon. Jer, zajedno sa zakonima o privatizaciji, stečaju, planiranju i izgradnji, mi ćemo praktično pokrenuti tržište koje je dosada spavalo.