STENO BELEŠKE, 1. dan, 3. deo

Kovačević Goran

Dame i gospodo, Srbija ima brojne ekonomiste, eksperte u svim ekonomskim oblastima, ekonomske institucije, ekonomske fakultete. Suštinski, možemo da kažemo da u Srbiji danas imate ekonomsku elitu i ekonomski unakaženu državu. Na jednoj strani, sve znanje iz oblasti ekonomije, a na drugoj strani, makroekonomske rezultate koji su tragični.

Danas imate jedan segment srpskog društva, to možemo da čujemo i u ovoj skupštini, koji nikako da shvati da 25 godina od završetka procesa tranzicije, odnosno prestanka jednog uređenja koje možete nazvati „socijalizam na putu ka komunizmu“, postoji grupa ljudi u srpskom narodu koja to ne shvata. Kao da se uvek i iznova, kada dođu ovakvi predlozi zakona na red, pitaju – kako i zašto. San i verovanje da je moguće u Srbiji, jedinoj zemlji u Evropi, zadržati „fabrike radnicima“, kao model koji funkcioniše u socijalizmu, nikako da nestane. To verovanje je potkrepljeno činjenicom i uverenjem da je moguće nastaviti sa prelivanjem društvenog bruto proizvoda iz jednog dela društva u drugi, a sve sa ubeđenjem da tako treba. To uverenje kao da nikako ne može da nestane iz države Srbije.

Proces privatizacije u Srbiji krenuo je pre, otprilike, dvadeset pet godina, donošenjem prvog zakona 1989. godine. U to vreme, nekako u isto, i druge evropske zemlje koje su pripadale jednom ekonomskom sistemu krenule su u proces privatizacije. Taj proces privatizacije je okončan u gotovo svim drugim zemljama, osim u Srbiji. U Srbiji nije okončan zato što postoji ideja i uverenje da, u stvari, proces privatizacije traje ovoliko dugo da bi se imovina što više obezvredila. U stvari, postoji jedna namera da se u procesu privatizacije dođe što lakše do resursa koji su u vlasništvu države Srbije.

Mi danas govorimo o zakonu o privatizaciji. Praktično, dvadeset pet godina od početka procesa nalazimo se na početku. Kao ništa drugo, ovaj predlog zakona govori koliko smo u stvari vremenski u ekonomskom zaostatku.

Da danas krenete kroz Srbiju, ono što biste mogli da shvatite jeste da ne postoji nijedan ekonomski proces koji se desio u poslednje vreme a da izaziva ovoliki bes građana Srbije. Tu nema nikakve dileme. Treba jasno reći da građani Srbije prepoznaju državne institucije koje su bile uključene u ovaj proces kao prevarne, i pojedince koji su učestvovali u ovom procesu isto tako. Možemo da krenemo od najvećeg mesta do najmanjeg, čućemo stotine priča koje ne da nemaju nikakvu ekonomsku logiku, nego govore o jednom teškom osećaju nepravde koju je prema imovini građana Srbije učinila država.

Naše društvo praktično je vekovima stvaralo i skupljalo odgovarajuće resurse. Te resurse je naše društvo materijalizovalo u različitim oblicima. Ponekad se čini da je to bio proces koji nije bio dovoljno pravedan. Ako se setimo, posle završetka Drugog svetskog rata srpsko društvo je skupilo odgovarajuće resurse. Sva ta imovina bila je koncentrisana krajem osamdesetih godina u jednom titularu svojine. Teoretski, građani Srbije su bili vlasnici celokupne te imovine.

Danas, posle nedovršenog procesa privatizacije, možemo da kažemo da je jedan mali deo naših sugrađana postao vlasnik svega toga, a da nikada ne znamo u stvari koliko su tu konverziju imovine platili. U srpskoj javnosti smatra se da je to strašno niska cena konverzije.

U Srbiji je sam proces privatizacije, kao i u drugim evropskim zemljama, krenuo sa jednom jedinom idejom – da se izvrši transfer imovine iz društvenog u privatno, ali, vremenom, proces privatizacije se u stvari pretvorio u privatizaciju po modelu prodaje.

Imali smo dva potpuno različita modela privatizacije: onaj prvi (ako izuzmemo zakon iz 1989. godine, ako se osvrnemo na zakone od 1991. do 2001. godine), vaučerski, odnosno akcionarski, i od 2000. godine do danas ovaj. Godine 2001, kada smo menjali zakon i model privatizacije, ako se sećate, ti ekonomski eksperti su nam govorili da ćemo promenom zakona koji ne valja i donošenjem novog zakona omogućiti Srbiji da vrlo lako izvrši transfer vlasništva, poveća društveni bruto proizvod, istovremeno očuva nivo zaposlenosti, barem na nivou koji je do tada postojao.

Ako pogledate danas, shvatićete da je pitanje šta je bilo iskreno. Ako je jedan od ključnih subjekata privatizacije država i njen interes, ona jeste izvršila transfer imovine iz jednog materijalnog stanja u novčano i tako dobijena novčana sredstva potrošila u podmirenje budžetskog deficita, odnosno javnu potrošnju koja je proisticala iz budžetskih obaveza. I može, naravno, da se postavi pitanje opravdanosti i raspodele tih sredstava. Naravno, može da se postavi ključno pitanje pohlepnosti naše generacije koja je istorijske prihode, koji su neponovljivi, potrošila i ostavila generacijama, i našoj, da podmiruju budžetske deficite a da nemaju imovinu.

Teško se proces privatizacije, ovakav kakav znamo od 2001. godine, može nazvati privatizacijom. To je, u stvari, bila javna potrošnja koja je finansirana iz prodaje imovine Republike Srbije.

Danas zaboravljamo taj prvi model privatizacije u koji smo krenuli 1991. godine, koji je dao nešto drugačije rezultate. Možda vaučerska i akcionarska privatizacija ne bi dovela do povećanja društvenog bruto proizvoda, možda ne bi dovela do povećanja broja zaposlenih, jer, da budemo objektivni, proces privatizacije primarno tome i ne služi, to su sekundarni efekti. Vaučerska privatizacija primenjena je u gotovo svim evropskim zemljama. U dve nije. Ako koristite češki ili ruski model i kombinaciju, videćete da su gotovo sve zemlje to uradile.

U ono malo procesa privatizacije što je učinjeno u Srbiji, a proces privatizacije je započet u 350 preduzeća, okončan u 18, nesporno je da je došlo do šireg ekonomskog zadovoljstva u odnosu na model iz 2011. godine. Svi građani Srbije, da smo zadržali taj model, bili bi vlasnici – preduzeća ili imovine. Nesporno je da bi prodajom akcija na berzi ostvarili ličnu korist. Nesporno je da bismo danas imali razvijenije tržište hartija od vrednosti nego ovo koje imamo i koje se gasi.

Sticao se utisak, tih dvehiljaditih godina, da nije socijalna pravda kada se kupi desetak stanova, desetak automobila u nekom manjem mestu u Srbiji i da to nije u redu, ali po novom modelu jeste u redu kada se kupi jedna ili dve vile na Dedinju ili jedna ili dve jahte. Zato se proces privatizacije od 2001. godine u srpskom narodu doživljava kao velika nepravda.

Ta nepravda je pogodila drugi faktor privatizacije, građane Srbije. Jer, znate kako, sve naše porodice, sve naše generacije su ulagale u poslednjih četrdeset godina u različite fondove, socijalističke, kako god, da li se oni zvali fondovi solidarnosti, stambeni fondovi, investicioni fondovi, ulagalo se. Po završetku procesa privatizacije, nisu dobili gotovo ništa. Zato se osećaju gubitnicima tranzicije. Pravi dobitnici tranzicije jesu oni koji su najodgovorniji, a to su državni službenici.

Naravno, ovde se vrlo često, kada se govori o privatizaciji, govori o lošim primerima. Zaboravlja se jedan mali deo ljudi koji su regularno, pošteno kupili preduzeća; poštujući svoj novac koji su ulagali, stvarali, razvijali su ih. Ma šta ko mislio, to je budućnost razvoja i rasta srpske ekonomije.

Mi danas treba da promenimo jedan model. Kada pogledate ovo što Vlada Republike danas predlaže, moje je veliko zadovoljstvo što imamo „sidro“ zakona. To „sidro“ zakona je sadržano u članu 2. nacrta, gde vi kažete da ćete proces privatizacije završiti do 31. 12. 2016. godine. Pozdravljam vas, ministre, Vladu, u javnoj raspravi, ko god da je taj rok skratio za godinu dana, i proces privatizacije u Srbiji biće završen 31. 12. 2015. godine. To je suština. Proces privatizacije mora da se završi.

Gospodine ministre, korektno je to što ste rekli, da ova dva zakona imaju indirektno veze sa budžetom Republike Srbije. To jeste tako. U procesu privatizacije se nalaze još 584 preduzeća, od kojih je 161 u restrukturiranju. I, imamo različite podatke: vi kažete, 800.000.000 dolara, možete da pročitate 750.000.000–760.000.000 evra, ali koštaju budžet Republike Srbije. Da ne govorimo o indirektnim koristima koje bi u svom poslovanju budžet ostvario. Oni danas koštaju direktno. Smanjenje tog transfera svakako predstavlja značajan efekat ovog zakona.

Za dvadeset godina, koliko traje proces privatizacije u Srbiji, malo više, dvadeset pet, 2.288 preduzeća je ušlo u proces privatizacije i završilo, 114 preduzeća prosečno godišnje. Ova vlada kaže da će raditi četiri puta više i imati četiri puta veće probleme u sledećih godinu i po dana nego vlade prosečno u prethodnim godinama. Imaće tehničke, operativne probleme, i to svakako govori o radu ove vlade; da ne govorimo o teškim strateškim odlukama koje se donose.

Gospodine ministre, kada govorite o tehnikama, odnosno o metodama kojima ćete ući u proces privatizacije, u stvari, one ne mogu da budu drugačije. One su široke kao retko kada, a razlog za to treba tražiti u dve činjenice. Prvo, zato što ne možemo da budemo, a jesmo već sada, zemlja koja deset godina zaostaje za drugim evropskim zemljama i moramo da ubrzamo proces privatizacije. Drugi, ključni razlog – zato što ogroman broj preduzeća u Srbiji (nije poslovna tajna) ima negativan kapital. Ona i ovako ne bi već dugo mogla da funkcionišu da nije bilo različitih oblika subvencija od strane države Srbije.

U takvim uslovima, u kojima Vlada želi da očuva socijalnu stabilnost i da vodi računa o svakom zaposlenom, i u preduzećima u restrukturiranju i u preduzećima koja će biti privatizovana, praktično ovim izborom modela stvara se šansa da se za svako preduzeće pojedinačno, upravo zbog ove situacije o kojoj govorimo, napravi model koji će zaštititi, ako je moguće, što veći broj i interese ljudi koji tamo rade.

Predlog zakona sadrži potpuno jasne kontrolne mehanizme i način funkcionisanja, odgovornost svih učesnika i o tome ne bih.

U predlogu, čl. 61–64, praktično imate besplatnu podelu akcija. Znam da 200 evra, koliko je predviđeno, možda u ovom trenutku nije da se zatvore svi porodični gepovi koji postoje kod jednog ekonomski iscrpljenog naroda. Ali, svakako, to doživljavam kao želju Vlade i ljudi koji su predložili ovaj zakon da kažu „hvala“ svima onima koji su generacijama ulagali i ulažu danas u ta preduzeća. Istovremeno, i kao obavezu da kao vlasnici dela tog preduzeća vode računa o njegovom funkcionisanju. Doduše, kao manjinski akcionari, ali ako rešimo problem koji postoji nesporno na tržištu kapitala i tržištu hartija od vrednosti, može biti mnogo značajnija institucija.

Kao ni drugi zakoni koje je ova vlada danas predložila, ovaj zakon objektivno nije reformski za svetsku ekonomiju; jeste reformski za srpske uslove. Kada god govorimo o ovom i o budućim ekonomskim zakonima, moramo da sagledamo situaciju, kako ekonomsku tako i društvenu, u kojoj Vlada predlaže zakon. Da su makroekonomski parametri drugačiji, možda biste, gospodine ministre, vi predložili drugačiji zakon. U vremenu u kome živimo, u uslovima u kojima imamo ogromne društvene izazove, praktično ekonomski kolaps, ja sam ubeđen da Vlada Republike Srbije jeste predložila najbolji zakon o privatizaciji koji je u ovom trenutku moguć. Zato će SNS, naravno, podržati ovaj zakon.

Šutanovac Dragan

Uvaženi predsedavajući, gospodine ministre, uvaženi predstavnici Ministarstva, drage kolege, zakon o privatizaciji o kome danas govorimo i, takođe, o stečaju izuzetno su važni zakoni.

Ukoliko danas kažemo da nakon četrnaest godina, čak i dvadeset pet godina od početka privatizacije, taj posao nismo završili adekvatno, to ne mora da bude samo zbog loših zakona, već, naprosto, zbog nekih naših navika i načina na koji razmišljamo.

Gospodine ministre, siguran sam da ćete se složiti, kao čovek koji nije član nijedne stranke, kao neko ko je dugo vremena proveo u inostranstvu i kao neko ko je analizirao naše privredne tokove, da je najskuplja stvar na svetu rat. Ne postoji nijedna skuplja stvar – naravno, život se ne računa – za privredu, za ekonomiju, za razvoj, od rata.

Nažalost, Srbija je devedesetih godina prošla kroz ratove koji su potpuno devastirali našu privredu, uništili našu ekonomiju, doveli nas u situaciju da imamo milione ljudi koji su sa radnim mestom, a nezaposleni, u situaciju u kojoj 2000. godinu dočekujemo kao zemlja koja je potpuno devastirana.

Šta želim da kažem? Želim da kažem da je Srbija 2000. godine dugovala oko 14,3 milijarde evra. Godine 2012. Srbija, uz uspone i padove, duguje 14,7 milijardi evra. Vlada u kojoj vi sedite, i prethodne dve vlade, koje su bile praktično iste, ali rekonstruisane, napravila je dug u ove nepune dve godine od gotovo sedam milijardi evra. Odnosno, juče je na televiziji rečeno da dugujemo nešto više od 20,5 milijardi evra, uz to da smo se u ovoj godini zadužili oko 517.000.000. Pitanje je, kako je moguće da smo se zadužili 517.000.000 ukoliko je ministar Krstić u predizbornoj kampanji slavodobitno rekao, odnosno potpisao ugovor o novom zaduženju od milijardu evra?

U isto vreme, od te 2000. godine do 2012. godine, uz te privatizacije kakve su bile, plate u Srbiji su se povećale deset puta, izvoz se povećao četiri puta, a BDP tri puta.

Pozivam vas da, kao odgovoran čovek, kažete na kojoj privredi bazirate danas stanje u Srbiji i da li su sve te privatizacije zaista tako loše kao što kolege koje imaju žal za devedesetim godinama pokušavaju da ih prikažu?

Koja preduzeća i kompanije danas najviše plaćaju porez u Srbiji? Da li se radi upravo o kompanijama koje su privatizovane u vreme tog, kako kažu kolege lošeg, zakona, a koji je doveo do toga da upravo te firme danas budu nosioci privrednog razvoja Srbije, jer bi bez tih firmi naša privredna situacija bila znatno gora?

Ono što je takođe zabrinjavajuće, već dve godine slušamo ovde kako bez stranih investitora ne možemo da nastavimo sa razvojem naše privrede, ekonomije i društva. U ovoj godini imamo stotinak miliona evra stranih investicija, a 2011. godine, koja je bila loša godina za tu vladu, imali smo gotovo 1,8 milijardi evra stranih investicija i bili smo nezadovoljni.

Smatramo da ovaj rezultat koji danas pokušava da se na neki način „filuje“, uz novi način računanja u Narodnoj banci Srbiji da se prikaže da je gotovo 500.000.000 evra stranih investicija, što nije tačno, u stvari treba da bude vaš, kao ministra privrede a sutra i ministra finansija, apsolutno najveći problem.

Izgovorili ste ovde nešto što zaista možemo da smatramo da je paušalno, ne zato što vi to kažete, već zato što nam predstavnici Vlade svako malo govore druge cifre. Znači, ja vas molim da kao čovek koji će voditi srpske finansije (verujem da ćete biti izabrani), kao čovek koji vodi privredu, nama kažete koliko to ljudi zaista danas radi u javnom sektoru, odnosno koliko ljudi danas radi tako što prima platu iz budžeta, a koliko ljudi radi u tom javnom sektoru koji je samodohodovan, da razdvojimo te dve stvari. Jer, očigledno je da se manipuliše time, zašto što je nemoguće da taj broj ljudi radi u javnom sektoru, odnosno postoje oni koji rade u sektoru koji dohoduje, spadaju u javni sektor, ali daleko od toga da primaju platu iz budžeta.

Takođe, šta se desilo u Srbiji od 2012. do 2014. godine – to je da nikada veće poreze nismo imali. Povećan je porez na dobit 50%, povećan je PDV za nekih 12%, a budžetska rupa je enormno velika i u potpunom je neskladu sa zahvatanjem u odnosu na građane Srbije i sa onim čime mi danas opterećujemo i privredu i zaposlene.

Ono što ste vi rekli, da li je paušalna cifra ili nije, voleo bih da nam to egzaktno kažete, ako ne možete danas, onda pismeno, 800.000.000 evra godišnje država plaća za gubitaše; čuli smo cifru od 600.000.000, čuli smo za 700.000.000. Koliko je to zaista? I koliki broj ljudi je zaista zaposlen u tim preduzećima za koja naša država, odnosno budžet, odnosno građani Srbije koji plaćaju porez izdvajaju novac? Koliko je to, u stvari, minimalnih zarada? Da vidimo da li se uopšte isplati da takva preduzeća postoje kao takva ili se isplati dati ljudima minimalne zarade, a za ta preduzeća naći način kako da ih se država oslobodi.

Čuli smo da postoji predlog premijera da se čak dva godišnja gubitka, to su neka 204.000.000 evra, daju nekome ko bi preuzeo „Sartid“, obaveze i nastavio da radi. Gospodo, 204.000.000 evra je izuzetno velika suma novca. Podsećam da je svojevremeno prodat za dvadeset i nešto miliona, dohodovao je i u svoje vreme bio najveći poreski obveznik u Srbiji i najveći izvoznik; došao je u situaciju koju je veliki broj zemalja u svetu doživeo, taj slom građevinske industrije, samim tim i građevinarske industrije, i došli smo u situaciju da nas danas košta 102.000.000 evra. Koliko ljudi radi u „Sartidu“, kolika je prosečna plata i da li je moguće da sa ta 102.000.000 evra ti ljudi ne mogu da imaju pristojan život? Odnosno, zbog čega smo u situaciji da nekome nudimo 204.000.000, znači, dva godišnja gubitka?

Ono što takođe vas kao ministra privrede želim da pitam, a sutra kao ministra finansija, tiče se međunarodnih ugovora koje smo sklopili, a na osnovu kojih će neko sutra imati privilegiju u privatizaciji i korišćenju dobara koja pripadaju državi Srbiji, odnosno svim građanima Srbije. Šta to znači? Znači da postoje ugovori, kao što su sa Emiratima, da sutra na osnovu tih ugovora mogu da se pojave privatne kompanije iz Emirata koje će imati povlašćeni status u odnosu na kompanije koje su došle iz zapadnih ili istočnih zemalja i koje su ovde investirale veliki novac i za veliki novac kupovale naša preduzeća.

Netačno je, apsolutno netačno, da su sve privatizacije bile loše. Ono što je očigledan problem ovde, a slušam vrlo pažljivo, to je što postoji neki žal za mladošću devedesetih godina. Kada se priča o tome kako je, eto, u mom mestu radilo toliko ljudi, to je potpuna neistina, jer te 2000. godine, upravo nakon rata, prosečna plata u Srbiji nije bila ni 50 maraka. Ljudi su imali radno mesto, imali su posao, odlazili su na posao, bez da imaju šta da rade. Zaboravljamo da smo imali sankcije, da smo sipali gorivo iz plastičnih flaša, zaboravljamo šta se sve dešavalo te 2000. godine.

Ali, opet, ako uporedimo, dug Srbije je tada bio 14,3 milijarde, 2012. godine 14,7 a danas je 20,7. Znači, gotovo šest i više milijardi evra je napravljeno, dragi moji prijatelji, za nepune dve godine. Još uvek, kažem, ne znamo šta je sa ovim dugom koji je potpisao ministar Krstić, koji je podneo ostavku. Moguće da je to bio razlog što je podneo ostavku, pošto očigledno postoji neka računica koja nije jasna.

Zanima me, rekli ste da postoji mogućnost prenosa kapitala bez naknade, ko će o tome da odlučuje? Na koji način? Nisam od onih ljudi koji misle da su svi ljudi koji učestvuju u procesu privatizacije i u Agenciji ljudi koji su korumpirani, ljudi koji su skloni koruptivnim aktivnostima, naprotiv. Znam da dolazite iz sveta u kome postoje poreznici koji mogu da se dogovaraju u ime države sa poreskim obveznicima. Verujem u ljude koji rade u državi; imam potpuno uverenje da postoje ljudi spremni i sposobni da rade tu vrstu ekonomije u ime naše države. Naravno da treba da postoji kontrola. Nažalost, ovaj zakon je, na neki način, onemogućava.

Zbog čega? Zato što ste i vi sami, kao predlagač, pošli od toga da ste vi, ne mislim lično, ali vi kao sistem, nepošteni, pa ne možete ući u dogovore prilikom privatizacije. To je nešto što šalje jako loš signal i nama poslanicima (jer nemate, očigledno, poverenja sami u sebe), ali, verujem, i stranim investitorima koji se pitaju zbog čega ne mogu na taj način da ugovaraju one poslove za koje očigledno ne postoji interesovanje u samoj Srbiji.

Dakle, nalazimo se u trenutku kada je Srbija došla, praktično, do dna. Ovo je pik zaduživanja srpske vlade, nikada se ovoliko srpska vlada, u tako kratkom roku, nije zadužila. Nažalost, ne postoji privredna aktivnost koja može da servisira tako visok dug.

Najavili ste smanjenje penzija i plata za 10% i ni dinara više. Onome ko ima penziju od 6.000 dinara to će biti veliko kao kuća, tih 600 dinara. Ko ima platu 14.000 dinara, biće i njemu veliko kao kuća. Ne znam da li imate svest o načinu na koji žive obični ljudi u Srbiji, koji su svoje penzije zaradili. Zašto bi njima bilo ko smanjivao? U isto vreme, imamo u strukturi države one koji rade u javnom sektoru koji imaju četiri ili pet puta veću platu od vaše. Vi ste im, kao resorni ministar, nadležni, a oni imaju pet puta veću platu od vaše.

Predlagao sam ovde, neko će reći da je to demagogija, neko da je populizam, ukoliko ne možemo, nemamo snage, nemamo jaku ekonomiju, da podignemo minimalac u Srbiji, hajde da pokušamo da u tom javnom sektoru, u kome radi veliki broj ljudi, ne znam koliko, ograničimo najvišu platu. Hajde da kažemo da je najviša plata onoliko koliko ima predsednik Republike, a menadžerske ugovore sklopiti sa onim ljudima koji će sutra da vode kompanije i koji će na osnovu svojih zasluga i dobiti koju ostvaruje kompanija dobiti bonuse koji će biti zadovoljavajući.

Potpuno je neprirodno je da neko ima platu 400.000 ili 500.000 dinara, a njegovo preduzeće je najveći gubitaš u Srbiji. U isto vreme, vi imate platu, ne znam da li primate platu ovde još uvek, ali plata ministra privrede je cirka 102.000–103.000 dinara. Ima li ikakve logike da direktor „Dunava“ prima 450.000 dinara, ima reprezentaciju, ima sve uslove za rad bolje od vas (to znam kao bivši kolega), a da mi danas sankcionišemo one koji imaju platu od 26.000 dinara tako što ćemo njima naplatiti 10% poreza na tu platu koja je ionako, srpski rečeno, crkavica od koje teško može da se živi u bilo kom mestu u Srbiji, a posebno u Beogradu?

S druge strane, postoji problem regionalnog razvoja. Koristim priliku da vam se obratim, pošto niste dolazili u Skupštinu ranije. Mislim da imate mogućnost, takođe, da uradite jednu reformu koja se tiče i privatizacije, a tiče se i zaposlenih u javnom sektoru.

Danas mi koji smo zaposleni u javnom sektoru plaćamo porez državi, a najveći deo poreza na platu ide upravo lokalnoj samoupravi, tamo gde živimo. Šta to znači? Znači da oni ljudi koji žive u opštinama gde nema (a nema poslanika više-manje) bolnice, univerziteta, suda, policije, vojske, nemaju prihod po osnovu poreza na platu od nas koje oni izdržavaju. Ako želite da pomognete regionalni razvoj Srbije, ukoliko želite da pomognete svim ovim ljudima koji danas govore ovde sa setom, sećajući se šta je sve bilo devedesetih godina, tih kombinata koji su radili i koji su devastirani potpuno, hajde da vidimo da li možemo te sume novca koje se danas slivaju najviše Beogradu kao lokalnoj samoupravu, pa Nišu, Novom Sadu itd. da podelimo na broj stanovnika tih opština.

Ja, kada plaćam porez... Svi mi ovde, mi primamo platu na osnovu toga što neki građani u celoj Srbiji plaćaju porez. Zbog čega se njihovim lokalnim samoupravama ne vraća taj novac, već se vraća samo onim samoupravama gde mi živimo, odnosno obavljamo posao? To je izuzetno važna stvar. Ukoliko želite da razvijate regionalno celu Srbiju, ukoliko želite da vidite gde su te privatizacije najlošije prošle, upravo je to u tim opštinama u kojima ne postoji adekvatan državni aparat i iz koga ne mogu da se naplaćuju.

Postoji niz stvari, ja sam otvorio... I, koristim priliku da vas, pre svega, pozdravim i vidim i da vas pitam nekoliko stvari. Zanima me da nam odgovorite konkretno šta je to prenos kapitala bez naknade? Ko će to da dogovara i na koji način? I, ukoliko to može, zbog čega ne mogu onda dogovorno da se prodaju određena preduzeća?

Znam da, konkretno u Švajcarskoj, ukoliko prebacujete kompaniju iz neke druge zemlje, imate visoke prihode, možete da se dogovorite sa poreskom upravom da vam porez bude manji od onoga koji je opšteprihvaćen. Za to sam, potpuno podržavam da ljudi iz države imaju slobodu da rade svoj posao u korist države i, u isto vreme, da policija, tužilaštvo, razne inspekcije proveravaju. Ne mislim da je pametno da mi ovde kao poslanici optužujemo jedni druge za bilo šta ukoliko tužilaštvo, policija ili sudovi nisu doneli nikakav zaključak ili određene presude.

Gospodine ministre, neće vam biti lako i nije vam lako na ovoj poziciji. Za ovo kratko vreme nemate čime da se dičite, ali rezultati rada vlada u kojima su sedele vaše kolege su poražavajući. U Ministarstvu finansija je još gore. Gospodin Krstić će ostati upamćen kao ministar koji je povećao sve poreze, a vi ćete startovati kao ministar koji je smanjio sve plate. Od samog starta ćete imati problem ukoliko ne nađete adekvatan način da rešite probleme na prihodnoj strani pre svega, kako da uposlite ljude i kako da napravimo adekvatan proizvod koji može da se proda, a o tome isto možemo da razgovaramo. Da li je realan kurs dinara taj koji može da pomogne razvoju srpske privrede ili ne? Da li ovaj kurs koji postoji doprinosi izvozu iz Srbije ili ne, ili pomaže uvoznicima? Ukoliko ne budete o toj strani razmišljali, mislim da ćemo ući u još veći problem, iz kojeg ćemo se teško izvući.

Želim da apelujem na vas, pošto očigledno postoji jedno veliko nepoznavanje, neznanje, želja da se nešto zaobiđe. Postoje preduzeća u Srbiji koja mogu izuzetno dobro da rade. Imala su veliki uvoz do 2012. godine, u poslednje dve godine to je kudikamo lošije, kod nekih i znatno lošije. Govorim o preduzećima iz odbrambene industrije. Kada govorite da su to preduzeća koja duguju najviše poreza, onda moramo biti svesni da su to preduzeća koja su potpuno porušena 1999. godine i da država, osim u nekim trzajima, do 2012. godine je investirala u ta preduzeća. Danas se određene linije otvaraju zahvaljujući aktivnostima koje su bile do 2012. godine. Molim vas da skrenete pažnju kolegama i da pokušate da nađete način kako da se pomogne toj grani privrede koja je preko 90% izvozno orijentisana. „Prvi partizan“ iz Užica izvozi oko 97% svojih proizvoda. Po ovoj ceni evra, verujte mi da je to izuzetno veliki uspeh.

Znači, nemojte dozvoliti da, zbog toga što postoji nerazumevanje, takve fabrike dođu pod udar poreske politike u kojoj postoji opasnost da one praktično nestanu, a imaju proizvode koji mogu da se izvoze i pre svega su izvozno orijentisani. Zahvaljujem, i očekujem neki odgovor pošto celo popodne ne govorite ništa, pa verujem da imate spremljene odgovore na sva pitanja.

Babić Zoran

Ono što me posebno iznenadilo i iritiralo jeste jedna rečenica gospodina kolege, prethodnog govornika – ne postoji privredna aktivnost koja može da pokrije toliki dug.

Zašto se niste vodili takvom idejom i takvom politikom kada ste povećavali plate u javnom sektoru i penzije? Zašto tada niste vodili računa da ne postoji privredna aktivnost koja može da pokrije povećanje plate od 68% u javnim preduzećima? Zašto se tada niste vodili politikom i idejom da ne postoji privredna aktivnost da biste podigli penzije za 72%, totalno nerealno?

Eto, tu je odgovor gde su nova zaduživanja. Eto, tu je odgovor gde je stanje u našim javnim finansijama.

Kakvo je to dodatno prosvetljenje? Kakva je to dodatna ideja? Tada ste „zavrtali ruku“ Mirku Cvetkoviću kada je na Vladi rekao – kuda vodi to nerealno i neutemeljeno povećanje plata u javnom sektoru i penzija? Rekli ste mu, šta on zna. Postoje stenogrami sednica Vlade. Vi, i još neke kolege u Vladi. Sada je naknadna pamet. Sada ne postoji utemeljenje u privrednoj aktivnosti.

Kada se govori o platama u javnom sektoru, da, bezobrazno su velike. Bezobrazno su velike, ali bih više voleo da sam ovde čuo kako je bilo 2010. i 2011. godine, kako su direktori u javnim preduzećima imali manju platu nego ministri, pa da je anomalija ovo što je nasleđeno 2012. godine. Ali, toga nema.

Nije bilo ni ograničenja. Prethodna vlada je bar imala hrabrosti da kaže – da, imamo ograničenje na 160.000 dinara. Prethodna vlada je bar donela odluku da se stopira zapošljavanje u javnom sektoru, da se uradi spisak zaposlenih u javnom sektoru. Da li je neka vlada to do 2012. godine uradila? Naravno da ne, jer je to bila partijska prćija i mesto gde su se zapošljavali partijski kadrovi.

Na ovaj način se šalje jasna poruka da je Demokratska stranka protiv radnika u Srbiji, da je protiv 88.000 radnika koji rade u 584 preduzeća u portfoliju Agencije za privatizaciju, da je protiv 58.000 ljudi koji rade u ovih 160 firmi u restrukturiranju. Jer, da je ovaj zakon koji je do sada važio bio dobar, rešio bi sudbinu tih ljudi, nastavila bi se proizvodnja, ljudi bi radili, zarađivali i imali platu. Nije rešio.

Vi želite da zadržite takav princip po kojem ljudi u Srbiji ili neće raditi ili će biti na trošku budžeta. Neodrživo je. Zbog toga je to jasno opredeljenje Demokratske stranke da je protiv zaposlenja i protiv radnika u Srbiji.

Šutanovac Dragan

Žalostan je način na koji vodite Skupštinu. Ovako se Skupština ne vodi.

Uvaženi kolega Babić ne razume, i ja se ne ljutim. Gospodine Babiću, ako nađete da sam ja, pošto ste mene lično pomenuli…

(Predsedavajući: Gospodine Šutanovac, nemojte se lično obraćati narodnom poslaniku.)

Ako gospodin Babić nađe da sam ja na Vladi govorio nešto protiv Mirka Cvetkovića, izviniću se javno i Mirku i svima vama. Ako ne nađe…

Vi ste čovek koji govori najtužnije i najžalosnije neistine ikada izgovorene u ovoj skupštini.

S druge strane, nije mi žao, verujte mi, nijednog momenta, što smo te mizerne penzije, koje sada hoćete da smanjite, povećali. Naprotiv, drago mi je. Apsolutno mi je drago.

Da smo nastavili privrednu aktivnost kao 2012. godine, danas bi Srbiji bilo mnogo, mnogo bolje. Zaduženja koja ste napravili i koja su rekordna, to je rezultat nesposobnosti rada ove vlade koja živi u maketama, u „Beogradu na vodi“, u kanalu Beograd–Solun, u nekim imaginarnim politikama u kojima će od septembra meseca svi građani u Srbiji osetiti mnogo, mnogo veliki pad standarda.

Kada jednom penzioneru oduzmete 10% od penzije, oduzeli ste seljaku koji proizvodi ono što penzioner kupuje. Zato, kada govorite da smo mi protiv radnika i protiv seljaka, govorite notorne neistine, besramne. Ali, siguran sam da će to, pre ili kasnije, i radnici i seljaci shvatiti pa će vam već pokazati ono što misle o vašoj vlasti.

Babić Zoran

Kada nestane argumenata, tada kreću lične uvrede. Nema veze, to više govori o onome ko ih odapne i ko ih koristi.

Evo, videli smo i čuli nešto što je više za Riplija – 2012, 2011. godina, med i mleko teku u Srbiji, fenomenalna industrijska aktivnost, sve funkcioniše, sve radi, samo je 400.000 ljudi ostalo bez posla. Pa kako? Pa, evo zbog čega prethodni govornik govori protiv radnika. Zato što je, s jedne strane, ostavljao ljude bez posla, a činjenica je da je od 2008. do 2012. godine 358.000 ljudi ostalo bez posla, uz tu „fenomenalnu“ privrednu aktivnost.

Ne bavim se gospodinom Mirkom Cvetkovićem zato što nije ovde, ali ne bavim se od onog trenutka kada je kao zvaničan stav Vlade do 2012. godine rekao – Srbija je statistički izašla iz krize, ali to njeni građani neće da osete. Pa, džabe što smo izašli iz krize ako građani neće osetiti da su oni izašli iz krize. Zbog toga govorimo o činjenicama.

Da je sve tako sjajno i bajno bilo do 2012. godine, ne bi se ljudi u Srbiji odlučili za promene, ne bi rekli – dosta je. I pored takve medijske torture, političke torture, svega čemu smo bili izloženi kao Srpska napredna stranka, i Aleksandar Vučić i Tomislav Nikolić, ne bismo pobedili na izborima da je sve bilo tako bajno i sjajno.

Ali, ne govorite vodeći se istim principom. Ukoliko sada važi pitanje, koje ću još jednom postaviti – ne postoji privredna aktivnost koja može da pokrije toliki dug... I meni bi bilo drago da podižemo plate i penzije, ali ne postoji utemeljenje. Neozbiljno je, diletantski, podizati rashode ako nema prihoda. Na taj način stavljate kamen oko vrata svim građanima Republike Srbije. Diletantsko vođenje ekonomije je bilo do 2012. godine, neiskreno, neodgovorno.

Đukanović Vladimir

Član 107, dostojanstvo Skupštine. Strašno je kada se takve neistine iznose, to zaista vređa dostojanstvo Skupštine i svih nas poslanika.

Da pričamo o privrednoj aktivnosti? Samo u prvom kvartalu 2012. godine zatvoreno je 14.260 privatnih preduzeća. Koja privredna aktivnost je tu postojala? O čemu mi pričamo?

Zato reklamiram povredu Poslovnika. Kada neko iznosi takve strašne neistine, dužni ste da ga opomenete. Hvala vam.

Šutanovac Dragan

Prekršen je član 107.

(Predsedavajući: Ne možete isti član.)

Mi smo druga poslanička grupa. Vaša poslanička grupa, on ga je prekršio, sam, što je govorio.

(Predsedavajući: Gospodine Šutanovac, molim vas, pogledajte Poslovnik. Ne možete po istom članu da se javite.)

Član 106. Vratite mi vreme, gospodine Bečiću. Vešto mi uzimate, da ne kažem kradete vreme svaki put, vratite vreme na nulu.

Gospodo, činjenica da je ova vlada obezbedila stranih investicija u ovoj godini od stotinak miliona evra …

(Predsedavajući: Šta je povreda Poslovnika, gospodine Šutanovac? Član 106. je – govornik može da govori samo o tački dnevnog reda o kojoj se vodi pretres.)

Tačno, to je upravo Babić i promašio, tačku dnevnog reda. Tačno to, hvala što ste citirali. Opet mi vratite vreme.

(Predsedavajući: Gospodin Babić je govorio, imao je pravo na repliku i u replici ima pravo da govori.)

Gospodin Babić je potpuno pogrešio i nije govorio o tački dnevnog reda.

Dušan Vujović

Ja ništa ne radim, izvinjavam se. Molim vas, rešite to.

(Predsedavajući: Samo izvolite, gospodine ministre.)

Imaćete priliku da meni replicirate, evo, sačekajte jedan minut.

Jedino mi je žao što nisam u srednjoj školi naučio stenografiju da zabeležim sve misli koje ste rekli. Ima jako dobrih misli. Ima nekoliko stvari na koje ću da odgovorim, a ima nekoliko stvari koje sam hteo da vas zamolim – da organizujemo posebne rasprave, ako budemo u prilici da o tome razgovaramo, pošto one više pripadaju diskusiji koja bi bila primerena razmatranju rebalansa budžeta, budžeta za nekoliko narednih godina. Odnosno, čini mi se, i jedna smirena analiza uzroka ekonomskog stanja u kome se nalazimo i puteva izlaska... Sigurno ću se potruditi da napravimo jedan dokument koji će biti tema ove rasprave, da ona ne bude čisto politička, nego da bude zasnovana na nekoj analizi koja će svima poslužiti kao osnova da posmatramo šta se dogodilo od početka krize do danas, kako smo došli ovde gde smo i koji su nam putevi izlaska.

Ako dozvolite, samo o temi nekoliko komentara. Mislim da moj tim, radna grupa koja je radila ove zakone, da niko nije pomenuo da je prethodni zakon bio tako loš, niti smo ocenjivali da su sve privatizacije bile loše. Daleko od toga, mi smo rekli da je 2.228 privatizacija završeno, da je mera neuspešnosti ne u tome što je dobro urađeno nego da su rezultat tih procesa 584 preduzeća koja se nalaze u portfoliju Agencije za privatizaciju, koja nisu sposobna da privređuju.

Poslaćemo vam poseban papir koji analitički objašnjava ovih 800.000.000 dolara koje pominjemo. Samo jedna jednostavna analiza: minimalni lični dohoci 100.000 ljudi koji rade u tim preduzećima, to je oko 3.000 evra godišnje bruto plata sa porezima i doprinosima, to vam je otprilike oko dvesta-trista miliona; neplaćene komunalne dažbine, prirodni gas, struja itd.; dugovi „Srbijagasu“ koji se odnose na preduzeća koja su u problemima restrukturiranja su oko dvesta-trista miliona evra, da ne pominjemo dugove za potrošenu elektroenergiju i sve ostalo. Vrlo je lako doći do te cifre i mi ćemo vam poslati precizne analize koje to govore. Ako tome dodamo izgubljenu novostvorenu vrednost, kada bih tih 100.000 ljudi radilo i zarađivalo bruto platu od oko 400–500 evra, neto platu od oko 300 evra, onda ćete dobiti još mnogo veće iznose.

Ako gledamo efekat toga na postojanje velike i rastuće količine kredita koji se ne servisiraju i širenje atmosfere beznađa, nerada itd. (o tome možemo da razgovaramo posebno), onda mislim da su pozitivni efekti sklanjanja tog problema ogromni.

To je rezon da se donosi ovaj zakon, da očistimo nešto što nam je stvarno prepreka na putu napred. Manje je važno, mada mislim da je politička rasprava o tome bitna, manje je važno kako smo do toga došli, mnogo je važnije kako da tražimo izlaz iz te situacije.

Drugo što sam želeo da kažem, vrlo važno, to je da ne ulazimo u teme koje nisu ovde na ključnoj liniji. Za mene su pitanja regionalnog razvoja presudna, i često se poklapaju sa pitanjima preduzeća u restrukturiranju.

Danas ste čuli nekoliko vrlo dokumentovanih izlaganja različitih političkih partija o tome kako preduzeća u restrukturiranju, promašene privatizacije i problemi imaju višestruko negativne regionalne efekte, znači da su postojala u stvari preduzeća koja su veliki deo zaposlenosti u nekim krajevima i regionima. Vi znate, kad je problem „Simpa“, nije samo problem „Simpa“, nego je problem celog grada i celog regiona. Slično se odnosi i na Prokuplje, kako je kolega argumentovano govorio, slično se odnosi i na Trstenik i na mnoge druge.

Prema tome, rešavanje ovih problema će ići ruku pod ruku, odnosno zajedno sa rešavanjem problema regionalnog razvoja, infrastrukture i svega ostalog.

Treće što sam hteo da pomenem, jako važno – mislim da su ove poplave pokazale da ekonomski resursi koji se ne koriste imaju skoro isti efekat kao i direktna šteta koja je nastala u ovim poplavama. Znači, mi smo na poplavama imali 700.000.000 direktne štete; procenjeno je da je 800.000.000 evra ekonomski gubitak zbog toga što privreda stoji, zbog toga što je izgubljena setva i žetva, zbog toga što će biti izgubljeno korišćenje infrastrukture, preduzeća i svega ostalog.

Slična stvar se odnosi na preduzeća u restrukturiranju.

Važna stvar, nismo danas govorili mnogo o političkim aspektima ovih procesa, to ostavljamo za neku narednu raspravu, ali želim samo da dam jedan odgovor na postojanje modela prenosa kapitala bez naknade.

Prvo, ostavili smo ga zato što ovaj zakon ima za cilj da završi privatizaciju društvene svojine sa rokom koji smo stavili u zakon, i tamo teorijski postoji mogućnost da se i dalje vrši kompenzacija, odnosno podela akcija bez naknade zaposlenima. Koliko će to biti značajno u apsolutnom iznosu, manje je važno, ali važno je da se sačuva taj princip.

Drugo, takođe jako važno, što nismo objašnjavali mnogo do sada, to su mere stimulacije novih investitora. Privlačenje novih investitora može da se radi na više načina. Način koji je bio dominantan poslednjih nekoliko godina je davanje keš stimulacija, stimulacija za nova radna mesta. To je dobar način, ali taj način je dosta skup i udara u nešto što je nama vrlo ograničeno, a to su slobodna sredstva u budžetu. Mi ćemo nastaviti taj način u sklopu naših mogućnosti, ali želimo da aktiviramo druge načine.

Drugi način je korišćenje infrastrukture i drugih pogodnosti, reforma privrednog sistema, pa će investitori dolaziti zato što je u Srbiju dobro investirati, a ne zato što će morati da troše sredstva da bi kompenzovali loše regionalne ili gradske zakone. Primeri uspešnih gradova, kao što su Inđija, Stara Pazova itd., pokazuju da tamo gde na nivou opštine stvari funkcionišu dobro, investitori dolaze mnogo ranije i mnogo više traže ta mesta da investiraju nego mesta gde postoje problemi. Neki od tih problema su objektivni, neki su subjektivni, ali je činjenica da investitori traže nešto što nije samo keš, nego su uslovi lokalni.

Treće, jako važno, a to su poslednji primeri privatizacija, ugovora o razumevanju i namera investitora pokazali, ponekad je bolje koristiti nenovčane stimulacije da bi se ostvarile one stvari u programu ili u ugovoru o privatizaciji koje smo pre ostavljali bez takve podrške. Da budem precizan, masovno su privatizacije koje su rađene početkom dvehiljaditih godina imale kao uslove povećanje proizvodnje i povećanje i održavanje zaposlenosti. Tu nisu postojale stimulacije, nego su samo postojale kaznene odredbe, koje su često rezultirale poništavanjem ugovora o privatizaciji i raskidanjem tih ugovora.

Prenošenje svojine kao stimulacija je jedan od najboljih načina da investitori budu zainteresovani da ostvaruju plan za koji su se obavezali. Šta to znači? Država može da otpiše obaveze preduzeću i da „pokloni“ sve nekom stranom investitoru kao preduslov za investiranje, ali može, isto tako, istu količinu, recimo sto miliona evra, da konvertuje u ekviti, u kapital i da taj kapital koristi kao stimulaciju za podržavanje zaposlenosti. Znači, da nešto što je inače nenaplativo potraživanje pretvori u imovinu i tu imovinu koristi da bi, recimo, po tranšama, pet godina po 20%, nakon ostvarenja rezultata u zapošljavanju, proizvodnji i izvozu, davala stranom investitoru, prenosila to što će često biti povezano i sa njegovim investiranjem i proizvodnjom, a ne samo zaposlenošću i izvozom, kao što sam pomenuo do sada.

Prema tome, to je smisao odredbe da se sačuva prenos kapitala bez naknade kao mogućnost gde će se zakonom dozvoliti, ali vrlo transparentno, da se to koristi kao način stimulacije umesto keša ili podobnosti.

Znači, drugim rečima, ako je alternativa da se da 6.000 evra po radnom mestu, ili da se da 2.000 evra po radnom mestu, 2.000 evra kroz pogodnosti lokalne infrastrukture, a 2.000 evra kroz transfer nečega što inače nije keš, to je nešto što će biti precizirano zakonom koji će ići u sadejstvu sa ovim zakonom, a to će biti novi zakon o stimulacijama i privlačenju investitora, koji očekujemo da ćemo dati u skupštinsku raspravu za jedno dva meseca, otprilike, kad stignemo da napravimo precizno sve. Imaćete priliku da sudelujete u pripremi tog zakona.

Znači, to je suština. Suština je da dozvoljavamo fleksibilnost, da ona bude eksplicitno napisana u predlozima Agencije za privatizaciju, eksplicitno odobrena od strane Ministarstva i da bude predmet na uvidu javnosti i na uvidu kritike svih koji sudeluju u ovom procesu. Hvala lepo.

Šutanovac Dragan

Otkud toliki strah? Dva minuta replike da porazgovaram sa ministrom. Imam priliku, prvi put se čovek pojavio u Skupštini i pri tom se meni obraćao. Pitajte ga, meni se lično obraćao. Pitajte gospodina. Evo, ako on kaže da nije, ja neću. Gospodine ministre?

Šutanovac Dragan

Vi ste mi dali reč?

Šutanovac Dragan

Pa vi ste srce. Hvala vam puno.

Gospodine ministre, vidite kakva je ovde tortura u parlamentu. Nas malo ima, ali očigledno naš glas ne sme da se čuje.

Prvo, da vas zamolim da vašim kolegama koji sede s vama ne smanjujete platu. Ako ima viškova, smanjite radnu nedelju onima koji su viškovi, pa im dajte i manju platu. Ne mora da traje sedmica pet dana radnih, može četiri. Njima dajte manju platu, a ovi ljudi koji danas sede ovde i slušaju fenomenalna izlaganja zaslužuju povišicu, a ne smanjenje plate.

Druga stvar, ne znam da li znate, Srbija je zemlja, verovatno jedna od retkih, u kojoj dobit ne ulazi u ukupan prihod građana. Znači, ono što zarade ljudi svojim radom, plaćaju na kraju godine još jedan porez, ukoliko prebacuju dva miliona, a oni koji su privatizovali te kompanije izvlače neviđenu dobit. Ta njihova dobit se oporezuje samo sa tih 15%. Tu je novac koji vi treba da tražite na prihodnoj strani, za šta je Vlada bila nesposobna do sada, ali ja imam poverenja u vas da ćete vi biti sposobniji nego svi ministri koji su bili do sada od 2012. godine. Tu da nađete novac da platite ove ljude koji danas sede ceo dan ovde i slušaju, verujem, stvari koje nisu mogli da pretpostave da će čuti. Zahvaljujem.

Hvala i vama, Majo, puno hvala.

Senić Aleksandar

Zahvaljujem. Poštovana gospođo predsednice, poštovani gospodine ministre, koleginice i kolege narodni poslanici, svi se slažemo sa tezom da je neophodno izvršiti privatizaciju ostalih skoro 600 preduzeća i rešiti problem oko 90.000 zaposlenih, ali ja lično imam zamerku na preciznost i transparentnost koja je predviđena, tj. nije predviđena ovim zakonom. Preciznost se odnosi na neke odredbe zakona, a transparentnost, to što postupak privatizacije, naročito kada je u pitanju zasnivanje ili ostvarenje strateškog partnerstva, uopšte ne podrazumeva transparentnost u procesu.

Na primer, članom 26. je definisano da javni poziv sadrži podatke od značaja za sprovođenje postupka. Ko definiše i po kom kriterijumu šta su podaci od značaja za sprovođenje postupka? Zašto tim članom i stavom 2. člana 26. nije definisano npr. da javni poziv mora da sadrži poslovno ime subjekta privatizacije, podatke o strukturi i vrednosti kapitala, opis i vrednost kapitala, imovine itd?

Dakle, ponovo postavljam pitanje, ko definiše šta sadrži javni poziv, tj. koji su to podaci od značaja za sprovođenje postupka privatizacije kod javnog poziva?

Članom 38. Predloga zakona, koji reguliše ustupanje ugovora o prodaji kapitala, definisano je da „prijemnik može biti lice koje ispunjava propisane uslove za kupca kapitala“. Dakle, kako je definisano, može a ne mora. To znači da neko, ako ne ispunjava uslove da bude kupac kapitala, može na posredan način da dođe do toga da kupi neko preduzeće. Mi smo predvideli amandmanom da prijemnik može biti samo, tj. jedino lice koje ispunjava propisane uslove za kupca kapitala. Dakle, još jedna nepreciznost u Predlogu zakona.

Kod strateškog partnerstva, kada je u pitanju način sprovođenja, šta je urađeno da se zaštite prava poverilaca? Zakonom nije predviđeno, ili bar mi nismo našli, da su zaštićena prava ostalih poverilaca, dakle, onih koji ne učestvuju u strateškom partnerstvu. Mi smo dali amandman kojim predviđamo da se preostali poverioci subjekta privatizacije namiruju, a u slučaju da nisu namireni potrebno je da se saglase o načinu svoga namirenja kada se uspostavlja strateško partnerstvo.

Na kraju, što se tiče transparentnosti, nije predviđeno da se ugovor o strateškom partnerstvu igde objavljuje, već samo da ugovorne strane sporazumno uređuju ugovorom svoje strateško partnerstvo. Dakle, to ostavlja jednu veliku mogućnost za zloupotrebe. To ostavlja mogućnost dobijanja novog slučaja „Etihad“. Mene zanima, gospodine ministre, da li ste vi videli taj ugovor, pošto dobijamo razne informacije? Prema nekim informacijama, po tom ugovoru Srbija je dužna da isplati neke penale za prvih šest meseci ove godine u iznosu od 62.000.000 evra. Ne kažem da je to istina, ali zbog toga što, evo, 1. avgusta je godinu dana od potpisivanja ugovora sa „Etihadom“, još uvek nismo videli taj ugovor, ne znamo šta on sadrži, možemo da nagađamo da li je to istina ili nije.

Dakle, amandmanom koji smo uložili predvideli smo da se ugovor o strateškom partnerstvu obavezno objavljuje na zvaničnoj internet stranici Agencije za privatizaciju i Vlade Republike Srbije u roku od tri dana od dana potpisivanja.

Smatramo da je neophodna transparentnost u radu da ne bismo imali slučaj „Etihad“, koji i dalje ostaje misterija i enigma u našem pravnom sistemu. Mi, kao najviši zakonodavni organ, koji ima kontrolnu i nadzornu ulogu nad radom Vlade, nismo obavešteni o tome, na primer, šta sadrži ugovor sa „Etihadom“. Čak postavljamo pitanje da li on zaista i postoji. Dakle, kao što imamo teoriju da je Srbija u gubitku 62.000.000 evra po tom ugovoru, postoji i nova teza – da ugovor nije ni potpisan, nego da samo postoji predugovor. Imamo najavu svih predstavnika, ili skoro svih predstavnika iz Vlade, i bivše i sadašnje, da će taj ugovor biti objavljen, prvo, do 20. februara, pa do 28, pa do kraja izborne kampanje, pa onda u maju. Vi kažete da, kao ministar privrede, niste zatekli taj ugovor u sefu Ministarstva.

Dakle, neophodno je da se i u zakonu o privatizaciji i u izmenama Zakona o stečaju odrede klauzule koje onemogućavaju korupciju, u skladu sa preporukama Agencije za borbu protiv korupcije i da se poveća preciznost određenih odredaba, što smo mi uradili davanjem određenih amandmana. Hvala.

Martinović Aleksandar

Dame i gospodo narodni poslanici, poštovani ministre, pokušaću da o predlogu novog zakona o privatizaciji govorim jezikom brojki i da objasnim građanima zašto se novi zakon donosi. Novi zakon se donosi zato što je postojeći zakon prouzrokovao veoma loše efekte po srpsku privredu.

Dakle, ako govorimo jezikom brojki, prema podacima Agencije za privatizaciju, od 2001. godine do danas imali ste ukupno 28, uslovno rečeno, uspešnih privatizacija. Šta znači relativno uspešna privatizacija? To znači da kupac kapitala nije fabriku pretvorio u skladište jabuka ili salon automobila, nego je nastavio sa proizvodnjom i omogućio da se radnicima isplaćuju plate. Takvih preduzeća, slovom i brojem, od 2001. godine, kada je usvojen postojeći Zakon o privatizaciji, imate ukupno 28.

Da ne bi bilo nikakve zabune, to su sledeća preduzeća: „Impol Seval“ Sevojno, „Zdravlje“ Leskovac, „Južni Banat“ Bela Crkva, Cementara „Kosjerić“, Cementara „Novi Popovac“, Duvanska industrija Vranje, DIN, Fabrika duvana Niš, Industrija smrznute hrane „Frikom“ Padinska Skela Beograd, „Merima“ Kruševac, „Goša“ Smederevska Palanka, „Sava Kovačević“ Vrbas, „Dušan Petronijević“ Kruševac, „Kolubara – gasbeton“ Vreoci, „8. mart“ Subotica, AD „Rudnik“ Rudnik, AD „Jugoprevoz“ Kruševac, „Goša montaža“ Velika Plana, AD „Gornja Trepča“ Gornja Trepča, „Elektroremont“ Subotica, „Budućnost“ Bačka Palanka, „RAP Zastava“ Kragujevac, „Mor Stivens revizija i računovodstvo d. o. o.“ Beograd, „Aerodrom ketering d. o.“ Beograd, „Tehnika a. d.“ Vršac, AD „Sreten Gudurić“ Užice, AD „Proleter“ Ivanjica, AD „Vino Župa“ Aleksandrovac, AD „Plastika“ Nova Varoš.

Sve ostale privatizacije od 2001. godine bile su, sa čisto ekonomskog aspekta, potpuno neuspešne. Bile su neuspešne zato što je Zakon o privatizaciji iz 2001. godine bio loš.

Neke kolege iz opozicije su pokušale da svale odgovornost za loš Zakon o privatizaciji na prvu vladu Vojislava Koštunice koja je formirana početkom 2004. godine, ali su pri tom zaboravile da kažu da ta vlada, koja je predložila izmene i dopune Zakona o privatizaciji iz 2004. godine, u stvari nije izmenila jednu odredbu Zakona o privatizaciji iz 2001. godine koja je bila, po mom mišljenju, veoma loša i koja je uzrok mnogih loših privatizacija u Srbiji, a to je da je početna cena prodaje društvenog kapitala iznosila 20% od knjigovodstvene vrednosti preduzeća, što je bilo mnogostruko puta manje od tržišne vrednosti tog kapitala. To je jedna stvar.

Druga stvar, novi zakon o privatizaciji će konačno da reši, na ovaj ili na onaj način, problem preduzeća u restrukturiranju.

I, da podsetim građane Republike Srbije, nije ova vlada izmislila postupak restrukturiranja. Dakle, opet, ako govorimo jezikom brojki: u 2002. godini četiri preduzeća su uvedena u restrukturiranje, nijedan postupak restrukturiranja nije okončan; u 2003. godini 21 preduzeće; u 2004. godini 16 preduzeća; u 2005. godini 14 preduzeća; u 2006. godini sedam; u 2007. godini dva; u 2008. godini osam. Sada pazite kako raste broj preduzeća u restrukturiranju: 2008. godine osam; 2009. godine 14; 2010. godine 82; 2011. godine 28; 2012. godine deset; te katastrofalne, po mišljenju opozicije, godine, 2013. godine, svega dva preduzeća u restrukturiranju, 19 okončano; u 2014. godini svega dva preduzeća u restrukturiranju, a u dva preduzeća okončan postupak restrukturiranja. Dakle, od 2012. do 2014. godine imali ste evidentan pomak u rešavanju problema preduzeća u restrukturiranju. Dakle, za svega dve godine u 21 preduzeću je okončan postupak restrukturiranja, što je duplo više od svih okončanih postupaka restrukturiranja počevši od 2002. pa do 2012. godine. Dakle, to su zvanični podaci.

Vlada Republike Srbije je u junu 2013. godine (danas su neke kolege iz opozicije podsmešljivo govorile o tome, ali to je činjenica) usvojila Akcioni plan za okončanje restrukturiranja, koji se odnosi na 179 preduzeća u restrukturiranju. Prema tom akcionom planu, za 26 preduzeća je odmah trebalo obustaviti ili okončati restrukturiranje ili pokrenuti stečajni postupak, a za 153 preduzeća trebalo je naći rešenje na drugi način. Od tih 26, za sedam nije obustavljeno, odnosno nije okončano restrukturiranje jer nisu ispunjeni svi uslovi.

Na osnovu preporuke Vlade Republike Srbije, donete su, kao što sam rekao, 2013. i 2014. godine ukupno četiri nove odluke o restrukturiranju za preduzeća: „Galenika“, „Politika“, „Trajal“ i „Elektroporcelan“.

Tako su, prema podacima Agencije za privatizaciju, trenutno 162 preduzeća u restrukturiranju. Mislim da se, gospodine ministre, taj broj možda za jedno preduzeće ne slaže sa brojem preduzeća u restrukturiranju koji je naveden u Predlogu zakona o privatizaciji zato što se spominje, ako se ne varam, 161 preduzeće.

Zašto sve ovo govorim? Ovo govorim zato što su brojke neumoljive. Dakle, brojke govore da su vlade u Srbiji od 2012. godine zaista pokazale spremnost da se konačno reši problem preduzeća u restrukturiranju. Predlog novog zakona o privatizaciji je pokušaj odgovora ove Vlade Republike Srbije na lošu ekonomsku politiku koju su sprovodile sve vlade Republike Srbije od 2001. godine pa do 2012. godine.

Da li će za sva preduzeća, bez obzira na to da li ih je 161 ili 162, biti nađeno idealno rešenje? Neće, ali će neko rešenje biti nađeno i srpska privreda će ovim zakonom o privatizaciji konačno doći u mogućnost da stane na zdrave noge. Da li će ona stati na zdrave noge za dva meseca ili za šest meseci? Neće, zato što su problemi generisani godinama. Ono što je generisano godinama ne može da se izleči preko noći, ali svaka čast ovoj vladi što je krenula svojski, sistematski da pokuša da reši problem preduzeća u restrukturiranju.

Što se tiče broja, odnosno statistike privatizovanih preduzeća, ta statistika je poražavajuća za sve vlade koje su upravljale ovom državom od 2001. godine pa do 2012. godine. Dakle, statistika privatizovanih preduzeća kaže sledeće: u 2002. godini ukupno je prodato 220 preduzeća, u 2003. godini 709, u 2004. godini 238, u 2005. godini 221, u 2006. godini 235, u 2007. godini 294, u 2008. godini 240, u 2009. godini 76, u 2010. godini 27, u 2011. godini tri, u 2012. godini tri i u 2013. i 2014. godini nije bilo prodaje preduzeća.

Statistika broja raskida privatizacionih ugovora je takođe poražavajuća za sve vlade koje su upravljale ovom državom od 2001. godine: u 2003. godini raskinuta su 24 ugovora o privatizaciji; u 2004. godini 90; u 2005. godini 75; u 2006. godini 56; u 2007. godini 69; u 2008. godini 73; u 2009. godini 90; u 2010. godini 128; u 2011. godini 41; u 2012. godini 25; u 2013. godini 12; u 2014. godini jedan. Dakle, broj raskida privatizacionih ugovora, a ugovori su raskidani zato što kupci kapitala nisu poštovali ugovorne obaveze, govori o tome da je postojeći Zakon o privatizaciji evidentno loš.

Bilo bi dobro da su kolege iz opozicije predložile neku alternativu postojećem zakonu. Nisu predložile. Jedina alternativa postojećem zakonu je predlog zakona, novi Predlog zakona o privatizaciji, za koji će SNS da glasa.

Ono što bih takođe želeo da kažem, ne zbog kolega iz opozicije, jer nekima od njih prosto ne vredi govoriti, oni se prave da su slepi i gluvi na ono što se dešava oko njih i na činjenicu da je Vlada Aleksandra Vučića u stvari dobila jedan veliki teret, jedno veliko breme... To breme je gomilano godinama, od promena u Srbiji 2000. godine pa do proleća 2012. godine. Mislim da ne postoji nijedna vlada u Evropi i u svetu koja je u stanju da za dve godine reši ono što je nakaradno rađeno punih deset godina.

Pojedine kolege su pokušale, i to se ponavlja iz sednice u sednicu, da za sve ono što je bilo loše tokom devedesetih godina optuže, ako ste primetili, zamislite, Srpsku naprednu stranku. O Srpskoj naprednoj stranci mogu da mislim i ovo i ono, ali činjenica je da je Srpska napredna stranka formirana 2008. godine. Kako stranka koja je formirana 2008. godine može da bude odgovorna za lošu ekonomsku situaciju koja je postojala u Republici Srbiji tokom devedesetih godina? Mi smo ovde optuženi da je Srpska napredna stranka odgovorna za to što nije bilo šećera i ulja u prodavnicama, što su postojali redovi za benzin, što su na teritoriji bivše Jugoslavije izbili građanski ratovi, odnosno sukobi, što su uvedene sankcije itd. To prosto faktografski, istorijski nije tačno.

Ono što takođe nije tačno, to je da Demokratska stranka ne snosi nikakvu odgovornost za te famozne devedesete godine. Podsetio bih kolege iz opozicije, ne znam da li su zaboravile na, na primer, gospodina Miodraga Perišića, on je bio ministar u Saveznoj vladi početkom devedesetih godina ispred Demokratske stranke. Hoćete li da se podsetimo čiji je kadar bio Slobodan Radulović? Demokratske stranke. On je promenio stranačku pripadnost tek onda kada je ušao u jednu od socijalističkih vlada tokom devedesetih godina i prešao u Novu demokratiju, ali on je kadar Demokratske stranke. Sada, po toj logici, ja bih mogao da kažem da je Demokratska stranka odgovorna za ono što je bilo loše u Srbiji tokom devedesetih godina.

Ono što takođe želim da kažem, Demokratska stranka je, to je moj utisak, postala radničko-seljačka stranka 2012. godine, kada je otišla u opoziciju. Od 2001. do 2012. godine to je bila stranka (i stranke koje su je pratile) koja je u Srbiju uvela najliberalniji mogući kapitalizam. Dakle, oni su rekli bogatašima koji su se obogatili ko zna na koji način – gospodo, bogatite se još više. Rezultat te loše ekonomske politike je ova porazna statistika o kojoj mi sada govorimo.

Dakle, ako hoćete da govorite jezikom brojki, Srbija je u ovoj situaciji zbog katastrofalne ekonomske politike koja je vođena od 2001. godine do 2012. godine.

Zbog građana Republike Srbije, pre svega onih koji žive u Vojvodini, želim da kažem da ono što pojedine kolege iz opozicije iz sednice u sednicu govore jednostavno nije tačno. Dakle, Vlada Republike Srbije, ako ja dobro razumem stvari, nema nameru da prodaje poljoprivredno zemljište u Vojvodini bilo kome. Namera je da se našim strateškim partnerima i prijateljima iz Ujedinjenih Arapskih Emirata poljoprivredno zemljište u Vojvodini koje je u državnoj svojini da u zakup po cenama po kojima se inače daje, odnosno po cenama koje su izlicitirane na licitacijama za zakup državnog poljoprivrednog zemljišta u Vojvodini. Dakle, niko nema nameru da poklanja vojvođansku zemlju, kako to neko kaže, Arapima ili bilo kome drugom, nego da se zemlja daje u zakup.

O čemu se ovde, u stvari, radi? Pokrajinska administracija, koju vodi DS, vodi kampanju protiv Vlade Republike Srbije tako što se građanima Vojvodine predstavlja kao zaštitnik njihovih ekonomskih interesa. Njihova politika je otprilike sledeća: Pokrajinska vlada, ako ćemo po novom statutu, jeste ta koja vas štiti od zle i pokvarene Vlade Republike Srbije, koja pokušava da proda inače uspešna poljoprivredna gazdinstva u Vojvodini, koja su sva sistematski upropaštena, tamo nekim Arapima, a mi smo ti koji vas branimo.

Ja sam ovde govorio i mogu kolege iz opozicije da se ljute koliko hoće, ali govorio sam faktografski, govorio sam činjenično. Demokratska stranka, to govorim sa punom odgovornošću, i danas može da pokaže kako se vodi ekonomska politika. Ona to pokazuje na primeru AP Vojvodine.

Pošto su oni danas stalno postavljali pitanje ministru, naše pitanje je – izvinite, ko je odgovoran za pljačkašku transformaciju „Metals banke“ u Razvojnu banku Vojvodine? Ko je omogućio da kapital koji je stečen na potpuno nelegalan način uđe u Razvojnu banku Vojvodine? Ko je davao kredite povlašćenim firmama iz Vojvodine bez bilo kakvih garancija? Kako je moguće da je ista osoba bila predsednik kreditnog odbora Razvojne banke Vojvodine i istovremeno član nadzornog odbora „Tesla banke“ u Zagrebu, gde je većinski akcionar Fond za kapitalna ulaganja AP Vojvodine, jedna vrlo opskurna institucija u kojoj se poslovi i dan-danas dobijaju bez tendera, u kojoj se poslovi zaključuju na burazerski način, institucija koja i dan-danas daje pare u Vojvodini isključivo onim opštinama gde je DS na vlasti?

Dakle, umesto što drže lekcije Aleksandru Vučiću, i vama, gospodine ministre, o tome kako se navodno domaćinski upravlja državom, pitajte ih – izvinite, šta vi, gospodo, za to isto vreme radite na jednom dobrom delu teritorije Republike Srbije, koji se zove AP Vojvodina?

Moja koleginica Biljana Pilja je danas o tome veoma podrobno govorila na bazi činjenica, na bazi nečega što vide svi građani koji žive na teritoriji AP Vojvodine. AP Vojvodina se sistematski pljačka od 2000. godine. Od 2012. godine, nažalost, taj postupak je nastavljen i traje i dan-danas.

Meni je žao što ovde nije gospodin Žika Gojković iz Srpskog pokreta obnove da vam kaže kakva je realna situacija u poljoprivrednim preduzećima u Somboru, Kuli, Vrbasu itd. Sva ta preduzeća navodno brani aktuelna pokrajinska administracija. Ta preduzeća su u stečaju, ta preduzeća ne rade. Pojedinci iz tih preduzeća daju državnu zemlju u zakup bez licitacije. Pogodbe se prave u kafanama, uzimaju se velike provizije. To ova Vlada Republike Srbije pokušava da zaustavi. Ne postoji druga alternativa nego da se pronađe strateški partner.

Za poljoprivredna preduzeća koja se nalaze u Vojvodini Vlada Republike Srbije je našla strateškog partnera u našim prijateljima iz UAE. Ako vi imate neke partnere, dovedite ih, nemamo ništa protiv, ali nemojte mi reći da je alternativa ovome što radi Vlada – hajde da se dogovaramo u kafani, uz muziku i večeru, kako ćemo da izlicitiramo, odnosno da damo u zakup bez licitacije poljoprivredno zemljište i da se u javnosti predstavljamo kao zaštitnici ekonomskih interesa građana Vojvodine. Dakle, sa ovakvom politikom koja je vođena, Srbija ne može daleko da dogura. Ova vlada je dobila u nasleđe ogroman problem i taj problem pokušava da reši na svaki mogući način.

Nije tačno, i to želim da naglasim, da će Vlada da smanjuje plate. Vlada pokušava da smanji plate u javnom sektoru ne zato što bilo ko u Vladi mrzi javni sektor – na kraju krajeva, Vlada je kruna javnog sektora – nego prosto zato što nema više realnog ekonomskog opravdanja za tolike plate, nema realnog ekonomskog opravdanja za povećavanje plata, za povećavanje penzija. Jednostavno, nema. Odnosno, ima, ali onda država rizikuje da u 2015. ili 2016. godini definitivno bankrotira.

Ja ću reći svoje lično mišljenje – bolje je da se mi danas malo stisnemo, da se malo stegnemo, da malo štedimo, nego da to za deset ili dvadeset godina, po hiljadu puta gorim uslovima, moraju da rade naša deca. Ja sam prvi spreman da se ove mere Vlade Republike Srbije primene na mene zato što sam uveren da će moja deca bolje da žive, da neće morati da prolaze kroz sve one užase tranzicije kroz koje smo prolazili mi koji smo bili svedoci svega onoga što se dešavalo u Srbiji od 2001. godine, kao što smo bili svedoci mnogo toga lošeg što se dešavalo tokom devedesetih godina. I, nismo mi, kao što kaže jedan uvaženi kolega iz opozicije, zaljubljeni u devedesete godine. Ko može biti srećan zbog situacije u kojoj su se Srbija i srpski narod nalazili devedesetih godina? Niko. Ali, zašto je Srpska napredna stranka kriva za ono što je loše rađeno tokom devedesetih godina?

Dakle, i zakon o privatizaciji i izmene Zakona o stečaju su pokušaji odgovora ove Vlade Republike Srbije na ekonomske izazove koji su prouzrokovani lošom ekonomskom politikom koja je u ovoj državi vođena punih deset godina. Zato će SNS za ove zakone da glasa. Ne zato što smatra da su oni idealni, ne zato što smatra da će oni doneti brza rešenja, ne zato što smatra da će ta rešenja biti po volji baš svakom radniku ili građaninu Republike Srbije pojedinačno, nego zato što duboko veruje da mi ovu državu moramo da ostavimo našoj deci i našim potomcima u mnogo zdravijem političkom i ekonomskom stanju, pa, ako hoćete, i kulturnom i moralnom, nego što smo je zatekli 2012. godine.

Stefanović Borislav

Ovo je više potreba da vama kažem, predsednice, nego da odgovaram. Imali smo priliku da čujemo kolegu koji je od dvadeset jednog minuta, devetnaest i nešto proveo apsolutno i potpuno posvećen pisanju političke optužnice protiv Demokratske stranke i potpuno van teme dnevnog reda. Onda to tako ide i onda se očekuje da neko za dva minuta ovde ustane i odgovori na 21 minut neistina i besmislica, pri čemu ja moram samo dve stvari da kažem.

Katastrofalnu situaciju smo, kao što znate, zatekli 2000. godine. Tada, a umalo i do kraja, dotični gospodin je bio u toj partiji; do 4. jula te kobne godine kada je rekao da nema razlike u izdajništvu između Tomislava Nikolića, Vučića i Tadića. Ni to mu nije bilo dovoljno, nego sada slušamo o tome šta sve ne valja u Vojvodini, koja, zamislite, vodi svoju ekonomsku politiku. To nema nigde u svetu. Ekonomsku politiku sprovodi Vlada Republike Srbije, krajnje neuspešno.

Ako imate neke dokaze za bilo koga da je izvršio bilo koje krivično delo, obavestite o tome tužilaštvo ili stanicu policije i neka ljudi rade svoj posao. Lakše će biti i meni i vama da ne gubimo vreme na ovo, već da vidimo da li vi imate ikakvog kapaciteta i da li ste u stanju da bilo šta dobro u ovoj zemlji uradite.

Ja neću da trošim gram svoje energije na to da branim nekoga ako je počinio krivično delo i neću da izađem iz ove sale dok tu stvar potpuno ne utvrdimo, ali onda krenite i po opštinama gde držite vlast, pa pogledajte ko gradi puteve po Srbiji, čijim mašinama se to radi i koje stranke je taj čovek član i čija je desna ruka.

(Predsednik: Zahvaljujem vam, poslaniče.)

Pa, možemo i mi da kažemo do kraja...

Babić Zoran

Gospođo predsednice, član 107. Kad god neko nema argumenata, posegne za nekim uvredama i za nekim stvarima kojima nije mesto u Narodnoj skupštini.

Ako bih nastavio logikom prethodnog govornika, onda bih mogao možda da izvadim ono šta je rekao 2008. godine o Vuku Jeremiću, šta je rekao 2012. godine o Vuku Jeremiću; ili šta je govorio do 2012. godine o Borisu Tadiću, šta je govorio posle 2012. godine o Borisu Tadiću. Nikuda ne bismo došli. Nikuda ne bismo došli, jer javnost zna nestalnost u toj politici, bar o tim nekim ličnim odnosima prethodnog govornika, tako da mislim da je poslednji koji bi trebalo da se koristi snagom tih argumenata i da bilo kome bilo šta spočita.

Ono što je činjenica, i u tome u potpunosti podržavam gospodina Martinovića, mora da se stavi tačka na odgovornost i da se tačno zna ko je za šta i kada odgovoran.

Odgovornost za period između 2000. i 2012. godine je na Demokratskoj stranci. Bežati, prebacivati to na partnere, prebacivati to na trenutne ljubavnike koji su im bili potrebni da bi formirali vlade, nemoralno je.

Srpska napredna stranka je, kao što je gospodin Martinović elaborirao, nastala 2008. godine. Mi prihvatamo i imamo odgovornost od 2012. godine, i od nje ne bežimo, ma koliki partner u toj vladi bili.

Koga bole činjenice, koga boli situacija koju smo dobili u nasleđe? Umesto rešenog, umesto uređenog, dobili smo dugove, dobili smo desetine i desetine hiljada ljudi koji rade u firmama u restrukturiranju, dobili smo stotine hiljada ljudi koji su ostali bez posla. Nastavićemo da pokazujemo kakav je miraz ostavila Demokratska stranka.

Stefanović Borislav

Član 103. Zašto ste prekršili član 103? Zbog toga što je prethodni govornik ustao i pozvao se na član 106, kako ste lepo primetili, 107, izvinjavam se, i onda je dva minuta i nešto iskoristio da replicira meni, znajući da ja sada ne mogu njemu da odgovorim na sav taj helijum koji je izbacio ovde. A kada vam kažem da je 103 – 103, i vi znate da je to kršenje člana 103.

Trebalo je odmah prekinuti gospodina Babića, zamoliti ga da sedne ili da traži repliku, ako ima osnova. Pošto nema osnova, ovako možemo do sutra, razumete, ko se prepoznao. Niti sam rekao da je neko u Vladi, a da je bio član stranke. Sada vi samo recite da nije, pa da se cela Srbija smeje, a bio je. Treća stvar, ime mu nisam izgovorio.

A vi sada dajte repliku, pa ću se onda ja prepoznati u tome, pa ću vas moliti da mi date reč.

Babić Zoran

Ne razumem…

(Predsednik: Koji član je povređen?)

Članovi 103, 104, pošto sam se na 107. pozvao, ali ponovo je prekršen. Stvarno ne razumem, dokle više sa uvredama? Uvredama, malopre, gospodina Martinovića; uvredama da ja ispuštam helijum. Šta smo mi ovde, baloni, pajaci? Da li na taj način kolege gledaju na kolege, i na građane Srbije? Dokle više tog omalovažavanja? Dokle više mržnje? Ta mržnja može da se opipa u svakoj reči prethodnog govornika. Zar je jedina Srbija koju on prepoznaje Srbija koju je vodila Demokratska stranka? Zar je jedino normalno stanje stanje u kojem je Srbiju vodila Demokratska stranka, a videli smo gde?

(Predsednik: Molim vas, nemojte repliku.)

Ne ulazim u repliku, ali vas molim da uvrede koje dolaze konstantno prema Poslaničkoj grupi SNS od strane gospodina Borislava Stefanovića, lično imenom i prezimenom, ta količina mržnje da se jednom zaustavi, jer je to loša poruka u našem društvu. Govor mržnje je zabranjen, a taj govor mržnje je ovde deo folklora i političkog opredeljenja Demokratske stranke i Borislava Stefanovića.

Alekandar Martinović

Zahvaljujem. Dame i gospodo narodni poslanici, poštovana predsednice, ja zaista ne znam zašto je moj uvaženi kolega toliko nervozan kada god se ja javim za reč.

On i ja se poznajemo još iz vremena kada smo zajedno studirali na Pravnom fakultetu u Novom Sadu. On meni prebacuje to što sam iz Srpske radikalne stranke prešao u Srpsku naprednu stranku. Ja bih sada njemu mogao da prebacim da je on bio i u Srpskom pokretu obnove i u Građanskom savezu Srbije pre nego što je prešao u Demokratsku stranku, ali to i nije toliko bitno, ali prosto zbog faktografije.

Gospodine Stefanoviću, ja sam 1994. godine postao punoletan. Dakle, priznaćete da do tada nisam mogao da budem… Znate, maloletna lica ne mogu da budu ministri u Vladi, ni onda ni sada. Niti sam ikada bio ministar u bilo kojoj vladi. Ali, ni to nije toliko važno.

Ono što je najvažnije, ako vodite dobru politiku na teritoriji Autonomne Pokrajine Vojvodine, ako je sve čisto oko Razvojne banke Vojvodine, Fonda za kapitalna ulaganja, ako je tačno ovo što pričate, da ste vi zaštitnici ekonomskih interesa poljoprivrednih proizvođača iz Sombora, Kule, Vrbasa, Crvenke, Sremske Mitrovice itd., izvinite, ako je sve tako, zašto se onda bojite izbora u AP Vojvodini? Zašto pokušavate da skrpite većinu u Skupštini AP Vojvodine, bukvalno, na silu boga – jedan dan je jedno kadrovsko rešenje, pa je drugi dan drugo kadrovsko rešenje. Izađite na izbore, pokažite da vodite dobru ekonomsku politiku, pokažite da ste pošteno upravljali Vojvodinom od 2000. godine, pokažite da ste usrećili građane Novog Sada, Sremske Mitrovice, Rume, Pančeva, Subotice, Kikinde, Zrenjanina, izađite na izbore i ubedljivo porazite SNS.

Stefanović Borislav

Gospodin je pogodio 50% u nabrajanju partija, ali to sada nije važno. Mnogo je važnija stvar kad se neko uvredi zbog spominjanja helijuma i kaže da mi koristimo govor mržnje…

Stefanović Borislav

Da, ali u širem smislu.

Stefanović Borislav

Da li mogu da kažem ili ne mogu?

Stefanović Borislav

Samo da preciziram upotrebu reči „helijum“. Helijum je plemenit gas koji se koristi za uspavljivanje ili omamljivanje, u ovom slučaju čitavog srpskog društva. I ne postoji nikakva veza između tog gasa i imenica koje je uvaženi kolega naveo. Njegovo prepoznavanje u tim imenicama govori o njemu, a ne o onome što sam ja hteo da kažem.

Što se tiče ostalog, vi ste, i pored svega toga, prethodnom govorniku dozvolili da nastavi sa ovim traktatom optužnice protiv cele političke organizacije, bez i jednog jedinog validnog dokaza. Čak i da smo sudnica, a nismo, čovek prosto ne može da veruje šta se ovde sve izgovara.

Sada će neko ustati i reći – daj da se vratimo na tačku dnevnog reda. A kako da se vratimo na tačku dnevnog reda kada se ja uporno osećam kao jedini pripadnik opozicije, kao neko ko nekog vređa i mrzi? A lepo sam mu rekao da ih obožavam i da samo nastave da pričaju to, da narod vidi ko ste, da narod vidi koliko ste šuplji i prazni. I kad vam neko to kaže, vi ćete reći da je to uvreda. Vaša retorika, vaša politika je šuplja i prazna.

Stefanović Borislav

Da li je to uvreda, da je retorika i politika šuplja i prazna? Da li je to veća uvreda nego reći da je neko kriminalac?

Stefanović Borislav

Ne, naše vreme tek dolazi.

Babić Zoran

Zaista obećavam da se neću više javljati, ali i dalje se nastavlja sa omalovažavanjem Skupštine i Poslaničke grupe SNS, koje zaista neću dozvoliti.

Plemeniti gasovi su i neon, argon, kripton, ksenon i radon, pored helijuma. Toliko o opštem znanju.

Da se nastavlja trend omalovažavanja, ne samo Narodne skupštine, ne samo narodnih poslanika SNS, već i građana Republike Srbije, govore baš te prazne klupe iza, koje su nedopustive, jer ljudi nas nisu poslali ovde da bismo pocrneli i da bismo danas debatovali preplanule boje, već da bismo bili prisutni, baš ovako kao narodni poslanici SNS.