STENO BELEŠKE, 1. dan

Batić Olgica

Hvala. Poštovana predsednice, dame i gospodo narodni poslanici, pre svega, imam nekoliko pitanja za Ministarstvo finansija.

Moje prvo pitanje jeste: kada, kako i na koji način da lekari koji su privatnici, zapravo vlasnici privatnih ordinacija, isto tako i veterinari, a koji su u majskim poplavama izgubili apsolutno sve, plate poreze i doprinose kada apsolutno u ovom momentu njima niko ništa ne plaća? Mislim na pružaoce usluga, a isto tako i na državu. Lekovi, potrošni materijali, benzin itd., u nedogled bi se moglo nabrajati, sve to oni moraju da kupe. Dakle, usluge moraju da pružaju, a niko ih ne plaća, pomoć nisu dobili. Što se tiče veterinara, država im nije platila ni maj, ni jun, ni jul za urađeni državni program zaštite stoke. To su oni uradili pre poplave i zato nema zaraze.

Moje drugo pitanje u vezi sa ovim jeste: iz kojih razloga je gotovo postala praksa, da ne kažem manir, u poslednjih nekoliko godina da se konstantno kasni sa plaćanjem veterinarima na ime izvršenih usluga, i to obično do tri ili četiri meseca?

Oni svoje zaposlene nisu otpustili. Govorim prvenstveno o Obrenovcu, ali i o drugim poplavljenim područjima. Veterinari su počeli da rade osmog dana nakon poplave, dok su lekari počeli da rade petnaestog dana nakon poplave. Oni moraju da rade, prinuđeni su na to, ali njihove naplate nema; iz nekih razloga, opštepoznatih, ona izostaje.

Ukoliko država veterinarima ne plaća 90 dana, pomenula sam maj, jun i jul, što je postala praksa, manir, onda bi bilo dobro (ujedno je to predlog demohrišćana) da veterinari državi plate doprinose tek onda kada država plati ono što im duguje. U suprotnom, oni će zatvoriti svoje ordinacije. Seljaci će ostati bez usluga jer nema državne veterinarske službe. Do sada su, kao što znamo, veterinari koji imaju privatne ordinacije sve svoje obaveze prema državi uredno izmirivali. Konkretno, u Obrenovcu, zbog opštepoznatog stanja, oni više nisu u mogućnosti da to čine.

Dalje, što se tiče lekara, vlasnika privatnih ordinacija na području Obrenovca, oni su svoj apel već upućivali i Generalnom sekretarijatu Vlade i Ministarstvu zdravlja, preko Lekarske komore Srbije.

Nije teško pročitati Zakon o zdravstvenoj zaštiti koji svojim odredbama propisuje da privatna praksa može privremeno prestati sa radom, sa obavljanjem određenih zdravstvenih delatnosti ukoliko obavesti resorno ministarstvo, a to je Ministarstvo zdravlja, o razlozima za privremeni prestanak. Čini mi se da ovde ne treba navoditi razloge, jer je razlog samo jedan, i danas je opštepoznat.

S druge strane, isti taj Zakon o zdravstvenoj zaštiti propisuje da kada privatna praksa ne ispunjava uslove u pogledu kadra, u pogledu opreme, u pogledu prostora i lekova, Ministarstvo zdravlja može da donese rešenje o privremenoj zabrani rada. Sve je to svojim dopisom Ministarstvo zdravlja navelo u odgovoru Lekarskoj komori Srbije, iz jednog jednostavnog razloga, a to je zato što se na te lekare, uopšte na privatnu praksu, primenjuju oni propisi kojima se uređuje oblast privatnog preduzetništva.

Zato pitanje koje postavljam Ministarstvu finansija jeste vrlo jednostavno. Dakle, lekari iz privatne prakse nakon poplava nemaju opremu, nemaju prostorije, oni su to izgubili u toj elementarnoj nepogodi; imaju kadar, koji trenutno ne može da radi jer nemaju uslove kako bi taj kadar mogao da se uposli. Najlakše je sve zaposlene otpustiti i ugasiti privatnu ordinaciju, ali čini mi se da time svi gube. Moje pitanje je: šta će u ovom slučaju Ministarstvo finansija preduzeti? Da li postoji mogućnost da država nekako poveže staž nabrojanim kategorijama, dakle preduzetnicima, neko izvesno vreme, dok se ne steknu uslovi za njihov rad?

Pored Ministarstva finansija, naravno, odgovor na ovo pitanje moglo bi mi dati i Ministarstvo rada, budući da je ono resorno, pored rada zaduženo je i za zapošljavanje, kao i za boračka i socijalna pitanja. Hvala.

Halimi Riza

Hvala, gospođo predsednice. Dame i gospodo narodni poslanici, moje pitanje je upućeno Vladi, a tiče se diskutabilnih i totalno netačnih podataka o broju Albanaca u Srbiji, pre svega u opštinama Preševo, Bujanovac i Medveđa, iznetim u službenom izveštaju Republičkog zavoda za statistiku sa popisa stanovništva iz 2011. godine. U tom izveštaju za ove opštine u fusnoti je napisano da se podaci odnose samo na popisano stanovništvo.

Ako se zna da u uslovima bojkota od strane albanskog stanovništva nisu funkcionisale opštinske popisne komisije, prvo se postavlja pitanje – na koji je način Republički zavod za statistiku došao do apsolutno netačnog podatka da u opštini Preševo ima samo 416 Albanaca, a u Bujanovcu samo 244 Albanca?

Pošto su ovo totalno netačni podaci o broju Albanaca u Srbiji, počeli su da se primenjuju od početka 2013. godine tako što je drastično smanjeno finansiranje Albanskog nacionalnog saveta. Podatak koji prikazuje, sasvim netačno, da opština Preševo sada ima samo 3.000 stanovnika, direktno je uticao na to da se opštini Preševo ukida osnovni sud, a pre toga i javno tužilaštvo.

Postavlja se pitanje, da li se ova vlada slaže sa politikom drastičnog kažnjavanja albanske nacionalne manjine zbog pomenutog bojkota?

U ovom kontekstu se postavlja pitanje zašto se ne prihvata preporuka Savetodavnog komiteta Okvirne konvencije za zaštitu nacionalnih manjina Saveta Evrope o fleksibilnijem pristupu prilikom korišćenja pomenutih netačnih popisnih podataka kako se ne bi negativno odrazili na snižavanje manjinskih prava Albanaca u Srbiji?

Na kraju postavljam pitanje, zašto se manipuliše navodnom odlukom albanskih političkih lidera da zamrznu razgovore sa Vladom, u kontekstu dodatne preporuke Savetodavnog komiteta da se u dijalogu sa predstavnicima albanske manjine dolazi do alternativnih izvora podataka o broju Albanaca u Srbiji? Prvo, poznato je da Republički zavod za statistiku stalno prati vitalne događaje i kretanje stanovništva u celoj državi, u svim opštinama, pa i po etničkom kriterijumu.

Drugo, zašto je potrebno da Vlada i dalje koristi otrcanu frazu o navodno zamrznutom dijalogu od strane političkih lidera Albanaca kada u Narodnoj skupštini, umesto ranije jednog, sada postoje dva predstavnika Albanaca; kada se lokalne vlasti u Preševu i Bujanovcu (u kojima ima više odbornika albanske nacionalne manjine nego u ranijim sazivima), kao i Nacionalni savet Albanaca sve vreme obraćaju centralnim vlastima za pomoć u rešavanju veoma teških životnih problema?

Naravno, albanskom stanovništvu u Srbiji, doduše, kao ni svim građanima ove države, nisu potrebne političke farse. Stvarno je potrebno da se konačno prestane sa dosadašnjim igrama bez granica i da se pređe na konkretne mere i konkretne rezultate. Hvala.

Lazić Nada

Hvala lepo. Poštovana predsednice, poštovane kolege i koleginice narodni poslanici, pitanje upućujem Ministarstvu saobraćaja, a odnosi se na nastajanje divlje deponije uz auto-put Beograd – Novi Sad.

Zakonom o javnim putevima, članom 7, predviđena je zaštita puta; članom 15. je predviđeno, odnosno definisano da je upravljač javnog puta dužan da obezbedi zaštitu puta. Članom 29. definisani su zaštitni pojasevi za sve kategorije puteva, pa tako za auto-put taj pojas iznosi 40 metara. Po članu 30, u ovom pojasu zabranjeno je, između ostalog, otvaranje deponija smeća, odnosno deponija otpada.

Upravo jedna ovakva deponija, nemalih razmera, na naše oči se širi i povećava uz sam auto-put, na deonici pre skretanja za Nove Banovce; uništena je ograda u dužini od preko sto metara.

Postavljam pitanje Ministarstvu saobraćaja, odnosno ministru saobraćaja: kako svoj posao obavlja upravljač auto-puta, „Putevi Srbije“, kada kod tog skretanja nastaje deponija gde slobodno dolaze kamioni puni šuta i ostalog otpada, privatna lica tamo odlažu otpad, a obaveza je onoga ko gazduje putevima, to su u ovom slučaju „Putevi Srbije“, da svakodnevno, kaže član 45, obavlja poslove zaštite puta?

Moje pitanje je, takođe, šta radi Inspekcija za puteve, koja je u nadležnosti istog ministarstva? Da li treba da se dogodi neka nesreća ili neki drugi incident ili da deponija dostigne takve razmere da se nakon njenog čišćenja pravi bilans koliko je sredstava za takvu namenu potrošeno, a zapravo ne vodimo računa da to sprečimo?

Još nešto, podsetiću da je u ovom istom zakonu predviđeno da se kaznom od 200.000 do 1.000.000 dinara kazni pravno lice ako u pojasu kontrolisane izgradnje otvara deponiju otpada, odnosno smeća. U ovom slučaju, to bi bili „Putevi Srbije“ koji bi trebalo da budu kažnjeni.

Zanima me, šta preduzima Ministarstvo po ovom pitanju? Hvala lepo.

Filipovski Dubravka

Moje pitanje biće upućeno vršiocu dužnosti ministra privrede, gospodinu Vujoviću.

U ovom visokom domu raspravljamo o zakonima koji su važni za funkcionisanje zemlje. Zbog javnosti Srbije i zbog rasprave o ovim zakonima, veoma je važno da imamo kompletne informacije kada su u pitanju neki sistemski zakoni. Recimo, vrlo je važno što smo dobili tačan podatak koliko je radnika zaposleno u javnom sektoru. Imamo podatke koliko firmi duguje za neisplaćene poreze, komunalne i ostale dažbine. Imamo podatke koliko je mladih ljudi nezaposleno.

Ali, moje mišljenje je da nam nedostaju još neki veoma važni podaci i informacije, zbog javnosti i građana Srbije, ali i za raspravu o sistemskim zakonima koji su ovih dana na dnevnom redu. Zbog toga ću postaviti nekoliko pitanja ministru Vujoviću.

Pre svega me interesuje koji je iznos povlašćenih i subvencionisanih kredita koji nisu vraćeni? Kada će se utvrditi tačan iznos ovih kredita i preduzeti mere protiv onih koji ih do sada nisu vratili, odnosno, utvrditi njihova odgovornost, i kada će početi vraćanje tih kredita?

Drugo pitanje se odnosi na oko 60 radnika zaposlenih na lizing, kojih ima u celoj Srbiji, a najviše u visokoprofitabilnom NIS-u. Zbog toga je moje pitanje upućeno ministru Vujoviću – šta će biti sa njima? Koji je njihov status?

Treće pitanje – Srbija je na 144. mestu u svetu po kršenju prava malih akcionara. Koliko će novi zakon o privatizaciji i stečaju, o kojem ćemo ovih dana raspravljati, uspeti da popravi ovo neslavno mesto na kojem se Srbija po ovom pitanju nalazi? Hvala.

Čomić Gordana

Zahvaljujem. Pitam predsednika Vlade Republike Srbije na koji način će da primeni član 25. Zakona o Vladi, koji ima rubrum „Preuzimanje ovlašćenja ministra kome je prestao mandat, izbor novog ministra“? U tački 2. taj član kaže: „Predsednik Vlade dužan je da predloži Narodnoj skupštini izbor novog ministra u roku od 15 dana od prestanka mandata prethodnog ministra.“ Reč „dužan“ i činjenica da sutra ističe 15 dana otkad je prestao mandat bivšem ministru finansija Lazaru Krstiću, čija je ostavka konstatovana 15. jula...

Dakle, najdobronamernije pitam, dan pre isteka roka definisanog Zakonom u članu 25, kako će predsednik Vlade da poštuje sopstveni zakon, i da li će? Ako neće, mislim da nam je dužan objašnjenje zašto ovaj rok sutra neće biti ispunjen. Ako hoće, mi se radujemo izboru novog ministra i zakazivanju sednice u poslovničkom roku.

Potpitanje u vezi s tim – činjenica je da je bivši ministar finansija Lazar Krstić u medijima i ovde u Skupštini govorio o milijardu dolara ili evra kredita, da smo juče i danas čuli da se radi o potpisivanju za 517.000.000 evra ili dolara, zavisi od medija, pa tražim objašnjenje o kojoj se sumi radi, kako je kredit potpisan? Da li je istina ono što je ministar Krstić najavio ili je istina ovo što danas vidimo o kreditu koji je potreban za popunu deficita budžeta?

Drugi deo mog obraćanja posvećen je zahtevu Ministarstvu rudarstva i energetike, a zahtev je da mi se dostavi izveštaj za 2013. godinu o naknadi za korišćenje mineralnih sirovina, gline i sirovina za opekarsku i keramičku industriju (keramička glina, opekarska glina, les, vatrostalna glina, kaolinitisani granit i feldspat).

Nadoknade su, kao neporeski parafiskalni namet, uvedene 2011. i 2012. Postoji i Uredba Vlade o visini naknade za korišćenje nemetaličnih sirovina za dobijanje građevinskog materijala, sa iznosima cena: za keramičku glinu 27 dinara, za opekarsku glinu 16 dinara, za les 16 dinara, za vatrostalnu glinu 22 dinara, za kaolinitisani granit 27 dinara i feldspat 27 dinara.

Od bivšeg ministra rudarstva i energetike, gospodina Bačevića, tražila sam izveštaj o tome, s obzirom na to kako se raspodeljuju prihodi od ovih naknada: 40% je prihod budžeta Republike Srbije, 40% budžeta lokalne samouprave na čijoj se teritoriji vrši eksploatacija, 20% sopstveni prihod Ministarstva. Molim ministra da naloži da mi Ministarstvo dostavi izveštaj za 2013. godinu o primeni ove uredbe i naplati naknada za nemetalične sirovine.

Pitanje je sa puno dobrih razloga postavljeno, pošto je sve do 2012. godine trajalo ubeđivanje i borba da se glina i nemetalične sirovine uopšte uvrste za naknade i da se uopšte zna da se takva vrsta sirovina eksploatiše na teritoriji Republike Srbije. Radi se o iscrpivom, ograničenom resursu i zato je važno da znamo da li se odgovarajuća nadoknada uplaćuje, po odgovarajućim propisima, u budžete Republike Srbije, AP Vojvodine i lokalnih samouprava. Hvala vam.

Gvozdenović Slobodan

Hvala najlepše. Moje pitanje upućeno je Ministarstvu za državnu upravu i lokalnu samoupravu, a u svetlu činjenice i novonastale situacije u Skupštini grada Valjeva i odluke Upravnog suda, koji poništava Rešenje o razrešenju predsednika Skupštine grada prof. dr Mihajla Jokića.

Naime, šta se desilo? Dana 28. februara, na sednici Skupštine grada razrešen je dužnosti profesor dr Mihajlo Jokić sa mesta predsednika Skupštine grada. Na toj istoj sednici, novonastala većina, predvođena SPS-om, po kratkom postupku razrešila je i sve ostale funkcionere Srpske napredne stranke, kao i direktore ustanova i javnih preduzeća imenovane po konkursu na četiri godine, bez mišljenja nadzornog odbora.

Upravni sud donosi odluku 19. 6., kojom poništava rešenje Skupštine grada o razrešenju profesora Jokića. Ta odluka, koja je doneta 19. 6., ne utiče na stav vladajuće većine predvođene SPS-om, koja održava sednice 2. i 4. jula, kada se donosi niz važnih odluka (rekao bih, desetine važnih odluka), između ostalog i odluke o rebalansu budžeta, promeni rada Direkcije i svih ostalih preduzeća, vezano za štete koje su nastale u poplavama.

Mi saznajemo iz medija, nezvanično, za ovu odluku Upravnog suda 24. 7. Pošto sam odbornik u gradskoj skupštini, kao ni ostali odbornici nisam o tome zvanično obavešten. Još uvek odluka Upravnog suda nije ispoštovana i profesor dr Mihajlo Jokić nije vraćen na mesto predsednika Skupštine grada, niti je dobio bilo kakav dokument iz gradske skupštine.

Što je još gore, skupština donosi i niz drugih rešenja koja nisu u skladu sa zakonom, kao što je npr. Rešenje o imenovanju direktora Javnog preduzeća „Kolubara Stubo–Rovni“ po četvrti put na mesto vršioca dužnosti direktora, iako zakon striktno kaže da je to dozvoljeno samo dva puta, odnosno jedanput, a drugi put u posebnim slučajevima.

Sve to govori da je bio niz nepravilnosti u radu Skupštine grada Valjeva. Ta većina, predvođena gradonačelnikom Terzićem, zapravo je izgubila svaki legitimitet.

Ono što je interesantno i što građane interesuje jeste – šta će se desiti nakon odluke Upravnog suda, s obzirom na to da je posle 28. 2. održano pet sednica Skupštine grada i doneto na desetine važnih odluka?

Prema tome, moje pitanje je upućeno Ministarstvu za državnu upravu i lokalnu samoupravu i glasi: šta će preduzeti povodom ovog novog činjeničnog stanja, a pozivajući se na ovu odluku Upravnog suda, i da li će uvesti inspekciju i najzad građanima Valjeva odgovoriti šta se dešava sa ovom većinom koja vlada gradom? Hvala.

Dušan Vujović

Hvala lepo. Koristim ovu priliku da kratko kažem samo koja je suština zakona koji se danas nalaze na dnevnom redu, koji je osnovni cilj tih zakona i šta očekujemo da sprovođenjem tih zakona postignemo.

Kao što znate, po starom Zakonu o privatizaciji, privatizovano je 2.288 preduzeća. To je pozitivna strana. S druge strane, u tom procesu privatizacije 161 preduzeće je završilo u statusu restrukturiranja, znači, nije uspešno prošlo kroz proces privatizacije i našlo se u portfelju Agencije za privatizaciju.

Pored toga, u Agenciji su se našla još preduzeća koja nikada nisu ni pokušala privatizaciju već su se našla u svojinskom statusu koji do sada nije imao dobro rešenje u zakonskoj regulativi. Od 584 preduzeća koja se danas nalaze u portfelju Agencije za privatizaciju država ima ogromne troškove. Procene su da su godišnji troškovi oko 800.000.000 dolara, to su direktni budžetski troškovi, i indirektni troškovi na propuštenom dohotku, propuštenoj zaposlenosti, propuštenom izvozu. Da ne govorimo o efektima, poraznim efektima na regionalni razvoj i uopšte na ekonomski potencijal Srbije.

Smisao ova dva zakona, Zakona o privatizaciji i izmena i dopuna Zakona o stečaju, jeste da se otkoči taj proces, da se konačno završi proces restrukturiranja, status restrukturiranja i da se, shodno odlukama Ustavnog suda, u stvari pređe u normalnu situaciju u kojoj će prava svojine biti zaštićena, u kojoj će prava poverilaca biti zaštićena.

Kao što znate, mi smo odlukama o izmeni i dopuni Zakona (čl. 20ž) produžili taj rok. Sada u tim rokovima donosimo ovaj zakon koji će omogućiti da, po pravilima novog zakona o privatizaciji, završimo na uredan, pravni način takvo međustanje, ja bih ga nazvao čistilište, koje smo zvali restrukturiranje.

Karakter ovog zakona je takav da ima ponovo status specijalnog zakona, posebnog zakona (lex specialis), da bi se otklonile prepreke koje bi možda proizašle iz protivrečnosti sa drugim zakonima.

Ključna karakteristika ovog zakona jeste da nudi fleksibilniji izbor modela, metoda i mera privatizacije, koji će omogućiti da preduzeća pronađu potencijalne partnere, investitore, kupce i vrate se u privredni život, ako je to moguće, odnosno potraže rešenje u stečaju, ako to nije moguće.

Glavni princip zakona koji danas nudimo jeste poštovanje fer tržišnih uslova u svim procesima: u procesu procene, u procesu privatizacije, u procesu realizacije privatizacije, odnosno stečaja. Isto tako, cilj je da se zaštite svi ključni instituti tržišta, posebno institut zaštićenih poverilaca, institut svojine uopšte.

Očekujemo da ovaj zakon ostvari sinergiju svih državnih tela koja su angažovana u ovom procesu i sadejstvuje sa drugim zakonima.

Takođe, ovaj zakon predviđa da Agencija za privatizaciju može biti predlagač stečaja i likvidacije. Isto tako, definiše rok, 31. decembar 2015. godine, kao krajnji rok za transformaciju društvene svojine u privatnu svojinu.

Cilj ovih zakona biće sprovođen, kao što rekoh, primenom odgovarajućih modela, metoda i mera. O čemu je reč? Pored prodaje kapitala, koja je bila predviđena prethodnim zakonom i koja je često nailazila na prepreke u situacijama kada kapital ima nultu vrednost ili čak negativnu vrednost, ovaj zakon predviđa i mogućnost prodaje imovine. Imovina može da se prodaje u svakoj situaciji i može biti predmet prodaje ukoliko se obezbede odgovarajući uslovi da se ta imovina usaglasi sa vrednošću potraživanja koje postoji.

Pored toga, zakon predviđa strateško partnerstvo kao model prodaje, i prenos kapitala bez naknade. Prenos kapitala bez naknade je poznat još iz starih zakona o privatizaciji gde je on korišćen da se 30% društvenog kapitala prenese bez naknade radnicima. U ovom zakonu se taj model proširuje i na potencijalne partnere u privatizaciji da bi se prenosom svojine kontrolisao proces privatizacije, odnosno davale stimulacije budućim vlasnicima da ostvare one ciljeve na koje su se obavezali u ugovorima o privatizaciji.

Metodi, ostavili smo samo dva metoda u zakonu: jedno je klasično prikupljanje ponuda, tzv. tender sa aukcijom, odnosno nadmetanjem nakon toga, a drugo je jednostavno prikupljanje javnih ponuda.

I, konačno, u merama koje prethode procesu privatizacije predviđamo mogućnost otpisa dugova da bi se usaglasile obaveze sa aktivom, odnosno imovinom, i mogućnost konverzije dugova u svojinu, u kapital, u ekviti, kojim će se, kao što rekoh, moći kontrolisati ovaj proces ili osloboditi preduzeća ograničenja koja u tom procesu postoje.

Novi zakon o privatizaciji omogućava da se usvajanjem ovog zakona u kratkom roku pozovu svi zainteresovani partneri i investitori da podnesu validne programe privatizacije, odnosno ekonomskog restrukturiranja preduzeća koja se nalaze u teškoćama.

Cilj je, dakle, da preduzeća imaju tržište, da imaju mogućnost da ekonomski prežive, a da se u sklopu tog procesa pronalaze rešenja za finansijska dugovanja i ostale probleme sa kojima su ta preduzeća bila suočena a koje nije bilo moguće rešiti u okviru prethodnih zakona.

Paralelno sa zakonom o privatizaciji, predlažemo zakon o izmenama i dopunama Zakona o stečaju. Kao što verovatno znate iz statistike, srednje trajanje procesa stečaja u Srbiji je između tri i četiri godine. Posle ukidanja automatskog stečaja, retko koje preduzeće je tražilo rešenja u unapred pripremljenim programima restrukturiranja.

Cilj ovog zakona je da se poveća transparentnost i spreče zloupotrebe u procesu stečaja, da se povećaju prava poverilaca. Do sada su poverioci imali sekundarnu ulogu u tom procesu. Poverioci snose teret stečaja, gubitak imovine, gubitak potraživanja i, prema tome, na njima mora da postoji mnogo veća odgovornost u tom procesu.

Takođe, cilj zakona je da se ukloni čitav niz praktičnih problema koji su uočeni u praksi. Brži, jednostavniji, transparentniji proces bi trebalo da dovede do povećanja stepena namirenja poverilaca u procesu stečaja, a povezana lica, koja su često služila kao način da se izbegnu obaveze i produži poslovanje u uslovima stečaja, dobiće adekvatan tretman, tj. biće u četvrtom isplatnom redu, tako da će oni praktično, kao i nosioci osnovnog kapitala, imati pravo samo na rezidualnu vrednost u procesu stečaja.

Uvodi se obaveza objavljivanja tromesečnih izveštaja u toku stečajnog postupka.

Ograničava se nivo predujma mikroprivrednih društava. Ona su do sada imala dosta visoke troškove u ovom procesu.

Onemogućava se direktan izbor stečajnog upravnika od strane sudija. Dakle, sudije imaju svoju ulogu, ali ne nužno da biraju stečajne upravnike, ponekad i protiv želje poverilaca koji, kao što rekoh, snose najveći trošak u tom procesu. Uvodi se obaveza poverilaca da predlože stečajnog upravnika, ili da se saglase sa imenovanjem stečajnog upravnika kojeg predlaže sud ili neko drugi u tom procesu. Produžava se rok kada se to može uraditi.

Utvrđuju se prava i obaveze založnih poverilaca. Založni poverioci imaju specijalan tretman u svim tržišnim privredama, pa, prema tome, i kod nas (mislim da je to jedno od važnih obeležja), ali se oni isključuju iz glasanja. Njima se garantuju prava, ali oni ne glasaju u postupku.

Ubrzava se reorganizacija kao način razrešenja problema preduzeća u stečaju. Smanjuju se troškovi.

Uklanjaju se, kao što rekoh, problemi uočeni u praksi, kao što su: obaveza pružanja potrebnih podataka, obaveza obaveštavanja suda i stečajnih upravnika o postojanju jemstva i drugih instituta.

Treći zakon koji ćemo danas razmatrati je Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o postupku registracije u Agenciji za privredne registre. Izmene su dosta kratke. Ako bude bilo konkretnih pitanja, ja sam spreman da na njih odgovorim u procesu rasprave. Zahvaljujem.

Pek Zoltan

Poštovana predsednice, poštovani ministre, dame i gospodo narodni poslanici, pred nama su reformski zakoni. Bilo je krajnje vreme da se ovi zakoni donesu, jer agonija ovih naših preduzeća koja su u restrukturiranju i koja su započela privatizaciju već dosta dugo traje.

Kao što smo čuli od gospodina ministra, u portfoliju Agencije za privatizaciju su 584 firme, koje čekaju da se ova privatizacija što brže i efikasnije odradi. Od tih preduzeća, imamo 161 preduzeće u restrukturiranju; oni su dosta u tom procesu i ovim zakonom bi trebalo to da rešimo. Kao što smo čuli od gospodina ministra, svake godine gubimo iz budžeta oko osamsto miliona dolara, koliko ulažemo u ova preduzeća, i krajnje je vreme da smanjimo ovaj trošak. Poslanička grupa SVM će glasati za ove zakone.

Kada stupi ovaj zakon, osam dana od objavljivanja u „Službenom glasniku“, novi investitori imaju trideset dana da predaju svoje programe, a onda će Agencija za privatizaciju ili ministar privrede imati priliku da odobre one metode ili modele koji su najbolji za firme koje su predale zahteve.

Kao što smo čuli, ovaj zakon je leks specijalis, znači, poseban zakon. Ako se preklapa sa drugim zakonima, onda on ima prednost u odnosu na druge zakone.

Ovaj zakon ne važi, ne primenjuje se na sportske organizacije, osnivače medija, preduzeća koja proizvode naoružanje i vojnu opremu i preduzeća za profesionalnu rehabilitaciju i zapošljavanje osoba sa invaliditetom. To je pozitivna stvar. Pošto imamo još drugi paket zakona, zakona o medijima, onda ćemo nekako rešiti problem sa medijima.

Što se tiče Agencije za privatizaciju, ona ima značajnu ulogu, jer će ona da sprovodi i kontroliše ceo tok privatizacije.

Ako gledamo kupce, sada kupac može biti strano fizičko lice, fizičko lice iz naše zemlje, strani ulagač, bilo ko ko određene uslove ispunjava, znači da je izvršio ili da nema neizvršenih obaveza prema državi. I, treba tražiti saglasnost od organizacije koja sprečava pranje novca.

Ovim zakonom predviđena su četiri modela privatizacije: prodaja kapitala, prodaja imovine, strateško partnerstvo i prenos kapitala bez naknade.

Pored modela, imamo dva metoda, kao što je gospodin ministar rekao: javno prikupljanje ponuda sa javnim nadmetanjem (to je za model prodaje kapitala i imovine) i javno prikupljanje ponuda (to je za model strateškog partnerstva).

Kao što smo čuli, imamo i dve mere, to su: otpis duga i pretvaranje duga u trajni ulog (tzv. konverzija). To je isto novina. Vlada će doneti odluku o ovim merama samo ako subjekt ispuni jedan od uslova, kao što je strateški značaj subjekta u tom regionu ili veličina imovine subjekta, ili broj zaposlenih; znači, jedan od ovih uslova mora da ispuni subjekt privatizacije da bi se uvele ove mere. To su, u stvari, podsticaji za nove investitore, takozvane subvencije. I do sada smo imali subvencije države za investitore prilikom otvaranja novih radnih mesta, ali ovim dajemo mogućnost da imamo više zainteresovanih za privatizaciju ovih firmi koji su pred privatizacijom.

Znači, kod otpisa duga Vlada može doneti odluku da državni poverioci subjekta privatizacije otpisuju dug sa stanjem 31. decembra 2013. godine, ako subjekt privatizacije posluje u celini ili većinskim društvenim ili javnim kapitalom. Znači, otpis duga se može odraditi jedino ako se subjekat privatizuje prodajom kapitala ili strateškim partnerstvom kroz dokapitalizaciju.

Kao što smo čitali, ovaj zakon predviđa i rok dokle treba odraditi privatizaciju. Rok je 31. decembar 2015. godine. Investitori imaju rok da podnesu svoje programe i predloge nakon stupanja na snagu ovog zakona. Posle će Agencija za privatizaciju, uz savet Ministarstva, odrediti koji model i koji metod će biti ostvaren u vezi s privatizacijom; svaka kombinacija je moguća.

Znači, za subjekte privatizacije koji posluju sa većinskim kapitalom Republike Srbije model i metod donosi Vlada. Ako autonomna pokrajina ili lokalna samouprava ima većinski kapital u firmi, onda nadležni organ autonomne pokrajine ili lokalne samouprave donosi metod i model kako će se odraditi, naravno na osnovu predloga Ministarstva za privredu.

Ako gledamo samu Vojvodinu... Pošto sam ja poslanik iz Sente, jednog vojvođanskog grada, izvadio sam neke podatke u vezi sa firmama koje su pred privatizacijom u Vojvodini. Ima ih oko 95. Ako gledamo koliko radnika imaju te firme, to je oko deset hiljada radnika: oko četiri i po hiljade radnika je u onim firmama koje su u privatizaciji i oko šest hiljada radnika imaju one firme koje su pred rekonstrukcijom.

Najviše firmi u Vojvodini koje očekuju privatizaciju je iz oblasti građevinske delatnosti, ukupno ih je 18. Imamo puno veterinarskih stanica (iz Subotice, Inđije, Sente, odakle ja dolazim); i, ovde su poljoprivredna gazdinstva i društva, ima ih oko deset.

Najznačajnija i najveća firma u Vojvodini, koja ima više od 1.000 radnika, jeste pančevačka Azotara, ali imamo i firme koje imaju više od stotinu radnika i isto čekaju na privatizaciju. To su: poljoprivredno dobro „Doža Đerđ“ iz Bačke Topole, „Potisje – precizni liv“ iz Ade, koje ima 100 ili 103 radnika, onda „Potiski vodovodi“ iz Horgoša, „Gornji Banat“ iz Kikinde, neću dalje da nabrajam ove firme. Mi se nadamo da će ove firme ovim zakonom naći svoje investitore i najzad stati na noge i početi da rade za tržište.

Što se tiče Zakona o stečaju, ovaj zakon predviđa likvidaciju, brisanje ali i reorganizaciju samog preduzeća. Mi se nadamo da će biti više reorganizacije nego likvidacije.

Kao što je gospodin ministar rekao, dosadašnja praksa je bila da je ona firma koja nije plaćala dugove automatski odlazila u blokadu, pa onda u stečaj, pa se otvorila druga firma, „kći firma“; takoreći, prenosili su kapital na „srodnika“. Tako su radili u praksi. To ćemo ovim zakonom, nadam se, da sprečimo. Povećaćemo transparentnost celog stečajnog postupka i, kao što je gospodin ministar rekao, prava poverilaca će se povećati.

Jedan od ključnih predloga u ovom zakonu vezan je za povezana lica, koja od sada neće biti članovi odbora i skupštine poverilaca i stavljaju se u poslednji, četvrti isplatni red. To je, mislim, jedna od najpozitivnijih novina u ovom zakonu.

Imali smo problema u praksi i sa izborom stečajnih upravnika. Ovaj zakon, po članu 3, vrši jednu izmenu člana 20. Zakona o stečaju, i briše ovaj stav. Do sada je bila praksa da je nadležni sud mogao da metodom slučajnog odabira sa liste aktivnih stečajnih upravnika izabere stečajnog upravnika sa područja nadležnog suda. Ali, bilo je i u zakonu takve prilike da se izabere stečajni upravnik sa liste aktivnih stečajnih upravnika sa cele teritorije naše zemlje, a to su iskorišćavale sudije i onda su tako imenovani stečajni upravnici. Ovaj problem ćemo rešiti posebnim aktom, i metodom slučajnog odabira sa jednim algoritmom će se to raditi. Nadam se da će to u praksi doneti ono pozitivno što je predviđeno u zakonu.

Kao što je gospodin ministar rekao, od sada stečajni upravnici tromesečno moraju dati svoje izveštaje, ali ne samo stečajnom sudiji, nego i odboru poverilaca, i to pismeno, u elektronskoj formi, da bi se to stavilo na internet stranicu. Ovako se povećava transparentnost celog stečajnog postupka.

Što se tiče prava poverilaca, kao što je gospodin ministar rekao, ona će se poboljšati; znači, imaće više prava i nosiće teret samog stečajnog postupka. Skupština poverilaca se bira na prvom poverilačkom ročištu. Obaveza stečajnog upravnika je da na tom ročištu podeli listu prisutnim poveriocima o pregledu potraživanja lica koja su povezana sa stečajnim dužnikom. Ovako ćemo izbeći da se ova lica biraju u skupštinu i odbor poverilaca, jer, kao što znamo, to je bila jedna loša praksa. Oni su kočili postupak stečaja, kao i donošenje plana reorganizacije. Znači, sam postupak je bio ovako kočen.

Kao što smo čuli, odbor poverilaca ima duži rok od 30 dana da traži smenu stečajnog upravnika, jer ovih 30 dana nije bilo baš sasvim dovoljno da upoznaju rad stečajnog upravnika. Mislim da je to pozitivno, svakako. U ovom zakonu još stoji da odbor poverilaca može da angažuje stručno lice da bi pratio ili izvršio analizu poslovanja stečajnog dužnika.

Važno je još pitanje da se razlučni i založni poverioci ne mogu birati u odbor poverilaca, ni u skupštinu. Važno je da ne mogu ni glasati za plan reorganizacije. Ali, zakonom je kazano da se njihova prava ne mogu umanjiti, a ni menjati, ovim planom reorganizacije.

Što se tiče plana reorganizacije, pozitivno je da je preciziran datum kada ga treba doneti, kada počinje primena plana reorganizacije i dokle se mogu dati primedbe na ovaj plan, jer primedbama su odugovlačili usvajanje plana i to je vodilo stečaj u beskraj. Sam plan reorganizacije se od sada objavljuje u jednom visokotiražnom listu. Do sada su bila tri lista.

Još jedna pozitivna stvar, ukida se obaveza dobijanja saglasnosti Komisije za zaštitu konkurencije prilikom donošenja plana reorganizacije, ali to sigurno ne važi za srednja i velika pravna lica.

Kao što smo čuli, jako je loša statistika u vezi sa stečajevima. Kod nas stečajevi traju, u proseku, dve godine, a neki i pet godina.

Mislim da imamo suviše malo supervizora koji nadgledaju stečajnog upravnika. Ako sam dobro čitao, imamo oko 330 aktivnih stečajnih upravnika i samo pet supervizora. Trebalo bi broj supervizora da povećamo.

Ono što je važno i što treba da kažemo jeste da ovaj zakon ne važi retroaktivno. Znači, oni stečajevi koji su početi po drugom zakonu, po tom zakonu se i završavaju.

Još jedna statistika: prema podacima Agencije, imamo oko 1.400 aktivnih stečajeva onih firmi koje su u privatnom vlasništvu i 557 aktivnih stečajeva kod subjekata koji imaju većinsko vlasništvo države.

Kao što sam rekao, stečajevi su do sada dosta dugo trajali, dve do pet godina. Nadam se da ćemo ovim zakonom rešiti ovaj dug rok. To bi trebalo da se odradi u roku od dve godine.

Do sada smo imali dosta prilike, ili oni koji su pravili stečaj... u stečaju smo imali problema sa onim objektima ili sa imovinom koja je u rekonstrukciji.

Nije nevažna stvar da je za pokretanje stečaja bila potrebna dosta velika suma dinara. To je sada smanjeno. Znači, mogu se odvesti u stečaj lakše, sa manje para.

Ako gledamo sam stečaj kao postupak, ne bi trebalo da mislimo samo na bankrotstvo, nego bi bolje bilo da ove firme idu u reorganizaciju ili da se vrate ponovo na tržište, da ožive i, naravno, da žive dalje. To bi bilo najbolje u ovom zakonu i zato glasamo za ovaj zakon. Savez vojvođanskih Mađara će glasati za ove zakone. Hvala.

PREDSEDAVAJUĆI (Igor Bečić): Zahvaljujem, gospodine Pek. Reč ima narodni poslanik Žika Gojković. Izvolite.

Gojković Žika

Hvala. Poštovani predsedavajući, poštovani gospodine ministre, dame i gospodo poslanici, našoj zemlji jednostavno nema spasa od bankrota ako ne obnovimo aranžman sa Međunarodnim monetarnim fondom do kraja godine i ne napravimo ogromne uštede u javnom sektoru. Nama je svima jasno, nadam se da tu sada više nema nikakve dileme, bez obzira na to da li je u pitanju pozicija ili opozicija, da, ako to ne uradimo, ostaće nam devizne rezerve u vrednosti od nekih sedam milijardi evra, posle čijeg trošenja nam sledi scenario koji će biti gori i od grčkog.

Da bismo sklopili povoljan aranžman sa MMF-om, neophodno je da usvojimo, između ostalog, zakone koji se danas nalaze pred nama, a koji predstavljaju veoma važan korak ka ekonomskom ozdravljenju Srbije.

Nova rešenja o kojima danas raspravljamo treba da omoguće da se po tržišnim uslovima završi privatizacija u 584 društvena preduzeća i konačno reši status 161 firme u restrukturiranju. Posao koji mora da se obavi mora biti transparentan, završen do početka 2017. godine, a državna kasa bi trebalo da bude punija za oko 760.000.000 evra, koliko su u stvari godišnja izdvajanja za sve gubitaše u Srbiji.

Zakon o stečaju je i pre nego što je ušao u skupštinsku proceduru izazvao pažnju javnosti. Svi smo svedoci brojnih napisa u medijima u poslednje vreme, što je naravno dobro, jer naša javnost i treba da zna neka dešavanja u stečajnim postupcima.

Dobro je što će se izmenama Zakona vreme trajanja stečaja ograničiti na dve godine, jer sada ima stečajeva koji godinama traju, a stečaj služi samo za zadovoljenje materijalnih potreba stečajnih upravnika i tiho devastiranje stečajne mase. Iz svega toga, stečajni poverioci ostaju kratkih rukava; među njima, naravno, i radnici bez zarađenih plata.

Posle ću se vratiti na ovaj primer, jer smatram da je ovo jedna od najvažnijih tačaka ili jedna od najvažnijih tema u ovim izmenama Zakona, kada govorimo o stečaju. Inače ću većinu svog govora posvetiti izmenama Zakona o stečaju, jer, s jedne strane, smatram da su danas poslanicima ponuđena više nego dobra rešenja kada su u pitanju izmene Zakona; s druge strane, iz praktičnih razloga, jer imamo tri vrlo važne teme (mislim na ove tri objedinjene u jednoj tački), i mislim da je bilo možda malo vremena da bismo mogli konkretnije i ozbiljnije da razgovaramo, bar u jednom izlaganju, o ovako važnim temama. Mislim da je za vladajuću koaliciju, vladajuću stranku, najveću stranku, SNS, možda korisnije bilo da o ovoj temi govorimo danas mnogo više, jer ponuđena rešenja su veoma kvalitetna. Možemo da kažemo da je žalosno što ova rešenja nisu ranije bila u skupštinskim klupama.

Nažalost, u prethodnom periodu bilo je brojnih primera u kojima su pojedina preduzeća namerno uvedena u stečaj, sa ciljem da ih kupi određena osoba, tajkun, i na taj način se domogne vredne imovine stečajnog dužnika. Naročito je u tu svrhu korišćena mogućnost prodaje imovine stečajnog dužnika direktnom pogodbom, koju su vodili stečajni upravnici. Mislim da su od tada i krenule velike priče, tj. teme koje se tiču stečajne mafije. Sam taj termin se upravo uz ovakav način rukovođenja počeo pojavljivati u javnosti.

U ovakvim slučajevima u nepovrat su otišli i neki naši poznati brendovi, poljoprivredna preduzeća sa hiljadama hektara oranica, po bagatelnoj ceni, a svi znamo da vrednost obradivih površina raste i u narednom periodu će tek da raste, što se više budemo približavali punopravnom članstvu u EU. Na taj način su se stotine miliona evra prelile u džepove pojedinaca.

Poseban slučaj su stečajevi banaka i drugih finansijskih organizacija, jer neki traju i više od jedne decenije.

Mislim da je potrebno obratiti pažnju na slučajeve u kojima stečaj jednog preduzeća izazovu sami vlasnici preko povezanih lica, svojih drugih firmi, i na taj način se štite od poverilaca koje su, da kažem narodski, ojadili i za više stotina ili čak i više milijardi dinara. I pored unapred pripremljenog plana reorganizacije, praktično nastavljaju loše upravljanje preduzećem i nastavljaju sa izvlačenjem kapitala u korist sopstvenih računa u bankama, često u inostranstvu, što smo imali prilike da vidimo.

Svuda u svetu je stečaj put za brzo eliminisanje iz privrednog života lošeg privrednog subjekta i početak rada novog, na zdravim osnovama. Samo je kod nas trenutno stečaj za izbegavanje obaveza i nastavak ruiniranja privrednog subjekta. Nadam se da je to bio slučaj do sada, tj. do momenta usvajanja ovog zakona.

U celoj priči o stečajeva ne možemo izbeći ni temu o stečajnim upravnicima, možda i najvažniju temu, među kojima ima i Supermena, Betmena, Spajdermena, koji vode ove postupke u preko trideset preduzeća, a ima i onih koji su u momentu sticanja adekvatne licence ostali samo stečajni upravnici na papiru jer nikada nisu dobili priliku da vode nijedan stečaj, iako su imali više nego dobre reference, ali očigledno slabe reference kada su u pitanju partijske knjižice.

U brojnim preduzećima posao stečaja vodi Agencija za privatizaciju, i to je posebna tema o kojoj bismo mogli da razgovaramo i mislim da će se moje kolege koje su se bavile ovim temama… Na prvom mestu, Aleksandar Martinović, koji je imao prilike da se susretne sa svim problemima kada je u pitanju Agencija za privatizaciju, i da na neki način pokuša da reši ogromne nagomilane probleme koje niko nije rešavao godinama.

Treba reći da nije baš jasno iz ovih izmena zakona da smo tu napravili nekakvu jasnu promenu u odnosu na sadašnje stanje, jer je sukob interesa vlasnika i poverilaca u prošlosti bio više nego jasan.

U postojećoj praksi posebno brine činjenica da, u najvećem broju stečajeva, nakon prodaje imovine ni svi poverioci ne bivaju namireni, a ne bi trebalo da bude tako. To jasno govori o lošem vođenju ovih postupaka. Oni se zapravo pretvaraju u proces likvidacije preduzeća.

Ima i drugačijih primera. Mislim da treba o njima takođe govoriti u javnosti, jer nekako smo prosto opsednuti i bombardovani svim negativnim stvarima, ne samo kada je u pitanju ova tema, već kada je u pitanju celokupna privreda našeg društva. Mislim da je isticanje onih koji pozitivno rade, koji su iz celog tog procesa izlazili kao čisti, a završavali procese tako da bi svi bili namireni, da bi svi bili srećni... Takvih primera je, nažalost, vrlo malo. O takvim primerima se i u medijima jako malo govori. Jedan od tih primera je iz grada iz koga ja dolazim, iz Sombora, stečaj preduzeća „Rade Končar“, gde je stečajni upravnik uspeo da proda imovinu stečajnog dužnika, namiri sve poverioce i da, pored toga, još preostane pozamašna suma novca koja je ostala na računu stečajnog dužnika.

Nažalost, ovakvih primera je jako malo. Mnogo je više primera gde je pojedinac u jednoj firmi sam sebi isplatio, jer je tako mogao po zakonu, kao nadoknadu za dobar i kvalitetan rad, 42.000.000 dinara. Četrdeset dva miliona dinara u vreme kada je minimalac šesnaest-sedamnaest hiljada dinara i kada ljudi preživljavaju sa sto evra mesečno! To nikome nije jasno. A pogotovo nije jasno kako su ti ljudi do dana današnjeg mogli da opstanu, a da ne budu pozvani na odgovornost.

To su uglavnom ljudi koji su imali podršku pojedinih političkih partija. Ne bih govorio koje su to političke partije. Izređale su se sve stranke na vlasti. To je postao jedan sistem vrednosti koji niko nije želeo da remeti, iz kojeg se duboko zavlačila ruka u džep svih građana ove zemlje, a briga za opšte dobro, javno dobro nikoga nije interesovala.

Mislim da je odgovornost za ono što je urađeno do sada jedna od najvažnijih stvari kojima moramo da se pozabavimo, kako mi poslanici, tako, gospodine ministre, i ljudi u vašem ministarstvu.

Rekao sam da je jedan od najvećih problema, u praksi se pokazalo, to što su postupci za usvajanje planova i reorganizaciju u nekim slučajevima trajali unedogled. Izmenama Zakona su ograničeni rokovi za usvajanje planova reorganizacije, govorio je moj kolega o tome, koji daju mogućnost preduzeću da preživi, da nastavi sa obavljanjem delatnosti, reprogramom ili konverzijom dugova u kapital.

Nedostatak je bio, kao što je već rečeno, što je svaki poverilac mogao da uloži primedbe na predloženi plan i nije postojao rok do kada to treba da se završi. To su poverioci obilato koristili i to je bio beskonačan proces. Sada je sve decidno određeno, i to poslanička grupa iz koje dolazim pozdravlja. Plan reorganizacije se podnosi u roku od 90 dana. Sada je i taj propust prethodnog zakona otklonjen i primedbe mogu da se dostave 15 dana od dana dostavljanja plana. Posle toga nema više odugovlačenja. Kao što se sada dešava da sudija u aprilu zakaže ročište za novembar, decembar mesec, pa onda dođu praznici, pa se opet odloži i tako unedogled.

Dati su rokovi za svaki korak stečajnog postupka. Oni nisu dugi, i to pozdravljamo. Problem je ako se imovina ne proda, ako stečajni upravnik ne organizuje prodaju, ako nema zainteresovanih kupaca, ali tu nijedne izmene ovog zakona neće moći da pomognu.

Odugovlačenje stečajeva firmi koje izdaju u zakup svoj poslovni prostor i drugu imovinu na ekskluzivnim lokacijama, od čega ubiru prihode, gde se nikome ne žuri da se taj proces okonča, to je bio slučaj do sada.

Kao što sam rekao, ne mogu da se setim nijednog primera da je neko ko je radio na štetu države i na štetu građana, radnika, do sada bio priveden ili odgovarao pred zakonom. Uglavnom se to sve zataškavalo. Ogroman kapital se izvlačio, bilo za pojedince, bilo za tajkune, bilo za stečajnu mafiju, političke stranke. Nažalost, jako malo smo mogli da čujemo da se neko bunio protiv toga i jako malo se o tome govorilo u ovom parlamentu.

Ono što je posebno opterećenje, to su osiguravajuća društva, gde su stečajevi trajali i više od deset godina. Poređenja radi, dok je proces privatizacije išao po ubrzanom postupku, imali smo primer banaka, sada imamo situaciju da kada taj proces traje toliko dugo, recimo, kod osiguravajućih društava, invalidi, ljudi koji su povređeni pre deset-petnaest godina, koji su u kolicima, radno nesposobni, ne mogu da naplate štetu dok se ne okonča stečaj u tim osiguravajućim društvima, što je apsurd, jer to su ljudi kojima je pomoć neophodna i za koje bi država trebalo najviše da brine.

Kada smo već kod banaka, dodao bih i to da imamo šest državnih banaka, a da je optimalno, kako je rečeno u Ministarstvu finansija (ili u Ministarstvu privrede, ne mogu tačno da se setim), dve-tri. Moramo naći rešenje za nenaplative kredite, zakonska i operativna rešenja, da bi banke mogle da ih se oslobode. To će olakšati razvoj novih firmi i njihovo kreditiranje. Jasno je da rešavanje pitanja državnih banaka nije nimalo naivan i lak posao, ali odlaganje ovog posla stvara nesigurnost u finansijskom sistemu. Pretpostavljam da vam je to poznato, gospodine ministre.

Srpski pokret obnove i Demohrišćanska stranka godinama unazad upozoravaju na probleme koje možemo imati zbog višegodišnjeg neracionalnog, čak i bahatog trošenja državnih finansija, pogotovo u periodu od 2007. do 2012. godine. Uporno govorimo o bezobzirnoj pljačkaškoj privatizaciji, za koju su svi znali, pogotovo kada govorimo o poljoprivrednim preduzećima u Vojvodini, gde se sa džakovima para dolazilo na razne licitacije i otimala imovina građana.

Jako je tiha bila Agencija za privatizaciju, jako je bila tiha policija, a još tiši sudovi, koji su ovakve predmete prolongirali unedogled i dozvoljavali da se ovakva privatizacija završi tako da imamo u svakom gradu po pet-šest državnih preduzeća, zemljoradničkih zadruga i slično, koje su tajkuni potpuno uništili, a dokrajčila država svojim nekvalitetnim kadrovima, koji u tim preduzećima i dan-danas obitavaju, moram reći, pod „kišobranom“ Agencije za privatizaciju, gde ne možete nikoga jasno okriviti. Ali, čelni ljudi koji su vodili Agenciju za privatizaciju, koji su dolazili iz političkih stranaka, očigledno se nisu oslanjali na znanje i kvalitet ljudi koji rade u Agenciji za privatizaciju, već su više vreme provodili čineći svojim političkim partijama iz kojih su dolazili. Nažalost, to je najočiglednije bilo od 2000. do 2012. godine.

Zato se danas nalazimo u situaciji kada se moraju platiti računi. Nažalost, kako to obično biva, ti računi idu preko leđa građana, koji godinama žive u teškoj, bezizlaznoj situaciji. Dobra strana je to što su oni koji danas donose odluke toga svesni. Verujem da će nova vlada, gospodine ministre, u kojoj ste i vi, uraditi sve što je potrebno da bi država izbegla bankrot, jer mu nikada bliže nismo bili.

Naravno, verujem da je ovo upozorenje, koje i Vlada sama sebi nameće i prvi put jasno govori građanima o situaciji u kojoj se nalazimo, samo korak koji će povesti ka ozdravljenju naše nacije, jer, budimo iskreni, niko nam neće pomoći ako ne pomognemo sami sebi.

Srpski pokret obnove i DHSS će podržati ove predloge zakona i izmene zakona koje se danas nalaze pred nama, sa željom da ovi zakoni budu ne samo što pre usvojeni u Skupštini, nego i realizovani na terenu. Jer, imali smo prilike u prošlosti da vidimo da smo donosili mnoge dobre zakone, koji su bili usklađeni sa evropskim propisima, koji su bili reformski zakoni, ali se oni, nažalost, nisu sprovodili.

Gospodine ministre, želim vam svu sreću u ovome što vas čeka, jer pred vama je jedan vrlo ozbiljan zadatak. Krivica za ono što se dešavalo, naravno, nije na vama, ali će se verovatno meriti svaki vaš potez. Hvala.

Stojšić Đorđe

Zahvaljujem, gospodine predsedavajući. Poštovani predstavnici Vlade, Agencije, privatizacija je, verovatno kao nijedna druga tema, imala odijum javnosti u proteklih dvadeset i nekoliko godina. Kad god se pojave neki problemi u privredi, uvek se krivi proces privatizacije. Mislim da to nije baš tako, s obzirom na to da od početka tog procesa institucija i ljudi koji ga sprovode nisu imali podršku ostatka sistema. Ne samo to, nego su imali i aktivnu opstrukciju.

Da bismo pričali o ovom procesu na pravi način, mislim da moramo dati određenu retrospektivu od kada je on počeo. Počeo je kada smo svi gledali one čuvene serije „Dinastiju“ i „Dalas“, pa smo mislili da ćemo svi živeti kao što žive oni u tim serijama, krajem osamdesetih. Onda je došao Ante Marković i čuvene reforme; praktično je samo sprovedeno ono što je već u praksi postojalo kao samoupravljanje, tj. akcije su podeljene nosiocima kapitala tada, a to su bili zaposleni u preduzećima. Nažalost, taj proces je brzo okončan jer su reforme zaustavljene od strane nacionalističkih elita u bivšim republikama. To je jedna druga, duga i tužna priča, koja je davno prošla.

Nakon toga, došle su devedesete. Po meni, tada je nastupila prava privatizacija, tj. masovna pljačka društvenih preduzeća. Ona se odvijala tako što se kroz makaze cena i galopirajuću inflaciju izvlačila supstanca iz društvenih firmi, jer su samo povlašćeni mogli da posluju s njima. Inflacija je galopirala, obaveze se nisu plaćale i povlašćeni pojedinci su sticali enormno bogatstvo u tom periodu.

Došle su i revalorizacije prethodno sprovedenih privatizacija, jer je država shvatila da joj nedostaje sredstava da vodi ratove, pa je državni kapital ponovo uspostavljen u firmama koje su tada privatizovane. Neke su preživele i, na veliku sreću, do dan-danas dobro posluju, ali bilo ih je izuzetno malo; mislim na „Hemofarm“, „Sintelon“ i samo nekoliko takvih slučajeva.

Nakon 2000. godine, u proces se krenulo veoma smelo, za vreme Vlade Zorana Đinđića, i to je verovatno jedini period kada je privatizacija sprovođena sistemski i na pravi način. Cilj je bio da se proizvede privredni rast, da se generišu strane i direktne investicije, da se smanje gubici koji su opterećivali manje-više celu privredu i da se poveća efikasnost i konkurentnost.

Devedesetih godina su izgubljena tržišta, tehnološki je došlo do zaostajanja. Praktično, kada je počela privatizacija, 2000. godine, mislim da je privreda bila u izuzetno lošem stanju. Neka od tih preduzeća su nastavila da posluju tako što su dobila nove vlasnike. Neka, nažalost, nisu. Da li su krivi samo oni koji su ta preduzeća kupili ili ne, to je stvar za neku dublju i detaljniju analizu.

Nažalost, došlo je i do nekih negativnih efekata, a to je da je presudna bila jedino cena, tako da ste ili mogli da punite budžet, ili su investicije mogle da završe u privredi. Po mom mišljenju, nije moglo i jedno i drugo. Privredi su trebale investicije, ali tada je država, koja je bila pred bankrotom, uglavnom forsirala model da je prevashodno i primarno bilo bitno da se postigne što veća cena za taj kapital. Podržavljena su društvena preduzeća i država je suvereno raspolagala tim kapitalom, a takođe je upitno da li je to bio najbolji model.

Ono što je takođe bio negativan efekat jeste to da su budući nosioci kapitala bili uglavnom oni koji su stekli sredstva da bi učestvovali u toj privatizaciji devedesetih godina, ali pošto su se uglavnom bavili prometom akcizne robe i prehrambenih proizvoda iz Mađarske, u međuvremenu nisu mogli da studiraju menadžment i finansije, te nisu znali kako upravljati preduzećima koja imaju hiljade i hiljade zaposlenih i da je to jedan potpuno drugi nivo odgovornosti. Ako imate novca, ne znači da znate da ga pravilno ulažete. Negativni efekti su dalje proizašli iz toga.

Od 2005. godine, mislim da se taj proces zaustavlja. Određene partijske i neke druge elite su bile uglavnom za to da se proces privatizacije zaustavi. Dobar deo preduzeća je ušao u neku sivu zonu. Možemo reći da su to preduzeća iz restrukturiranja, da su to preduzeća gde su raskinuti ugovori o privatizaciji i neki veliki sistemi koji su večni gubitaši. Bili su pod nekim pokroviteljstvom države zato što zapošljavaju veliki broj ljudi.

Po meni, privatizacija se nije odvijala na isti način u svim delovima zemlje. Dolazim iz Vojvodine i mislim da možemo navesti neke primere da se, ukoliko je postojala politička volja, na različite načine postupalo sa različitim preduzećima. Na primer, privatizovan je PIK „Bečej“, dok je PKB proglašen za nekakvo državno dobro od neviđenog značaja; takođe, prodat je DDOR, dok je „Dunav osiguranje“ ostalo državno jer moramo imati jedno državno preduzeće. I u jednom i u drugom slučaju ono koje je prodato je iz Vojvodine, a drugo je u Beogradu. Prodata je „Jugoremedija“, dok je „Galenika“ proglašena za lokomotivu razvoja i ostala u državnom vlasništvu. Zatim, prodate su „Vojvođanska banka“, „Panonska banka“ itd., dok je „Komercijalna banka“ ostala u državnom vlasništvu; ona je takođe u Beogradu i ona je isto od „velikog državnog značaja“.

Da ne idem dalje, ali, recimo, Bor i „Zastava“ su imali takav status da je država investirala stotine miliona evra i dala velike subvencije, dok je „Matroz“, koji je u mojoj opštini i bio je jedini proizvođač celuloze i papira u bivšoj Jugoslaviji, pored Krškog, pušten u stečaj i država nikada ni dinar nije dala ne bi li pokušala da to preduzeće preživi. Znači, politika je uglavnom diktirala način na koji će se ovaj proces sprovoditi i efekti su manje-više poznati.

Danas kada pričamo o ovom procesu, mislim da treba pozdraviti nameru da se on završi što pre, mislim da nemamo više šta da čekamo. Ponuđeni instituti u ovom zakonu koji ste predložili su manje-više poznati. Po meni su dobri, da li će dati i željene efekte, ne znam.

Javna ponuda uz nadmetanje je nekakav model mešavine onoga što su nekad bili tender i aukcija. Prodaja putem ugovora je nešto što se ranije zvalo prodaja putem javnog tendera. Zamena ispunjenja i prodaja imovine i akcionarski fond (koji se ranije zvao akcijski) i prodaja na tržištu kapitala su, manje-više, modeli koji su i ranije postojali, tako da ono što je bitno jeste da se ovaj zakon, kada ga donesemo, što pre i na pravi način primeni.

Upravo tu dolazimo do problema, jer i dalje određenim strukturama ne odgovara da se privatizacija sprovede do kraja. Postoji veliki broj preduzeća koja su u sivoj zoni i njima se upravlja na vrlo neekonomski način. Ne bih sada da imenujem sva. Ona su i te kako operativno u dobroj kondiciji, ali mislim da ne postoji želja nekih političkih struktura da se ona privatizuju.

Postoje modeli koji su primenjeni u regionu. Naveo bih prevashodno Rumuniju, koja je napravila društvo za upravljanje fondovima i uvela neke strane fondove; mislim da je kod njih to slučaj sa „Frenklinom Templtonom“ i nekim drugima koji upravljaju državnom aktivom, ali to rade na ekonomski način, izlazi se na tržište kapitala, rade se javne ponude itd. Grupisan je ceo sektor, cela državna aktiva je grupisana u nekoliko tih fondova. Onda se rade emisije hartija od vrednosti itd. To vi verovatno znate bolje nego ja. Mislim da je tržište kapitala nešto što je potpuno zanemareno u našoj zemlji, ono praktično ne postoji, a teško ćemo sprovesti pravu privatizaciju do kraja ukoliko ne obratimo pažnju i na taj aspekt.

Što se tiče zakona o privatizaciji, mi smo dali nekoliko amandmana, kao Liga socijaldemokrata Vojvodine, koji se prevashodno odnose na raspodelu sredstava iz prihoda od privatizacije i na to kako lokalne samouprave i Autonomna Pokrajina Vojvodina dolaze do tih sredstava, što je u nacrtu postojalo a kasnije izbačeno. Ne znam da li možete to da nam pojasnite, ali to je za nas izuzetno važno. Ukoliko se naši amandmani prihvate, mi bismo za taj zakon mogli glasati.

Što se tiče stečaja, tu je situacija takođe izuzetno složena, a odnosi se na trajanje stečajnih postupaka, odnosi se na mogućnost stečajnih upravnika da uopšte sprovode stečaj. U velikoj većini slučajeva oni nemaju sredstva da ih sprovedu do kraja, niti su kadrovski osposobljeni da ih sprovedu. Dolazite u paradoksalnu situaciju da kada se stečajevi otvore, stečajni upravnik nema sredstava ni da objavi oglas u novinama, a kamoli da angažuje procenitelje ili nešto drugo.

Mislim da bi moralo da se povede računa o tome na koji način se uopšte otvara stečaj, odnosno da li, kada se on otvori, ta osoba koja stečaj vodi može da ga sprovede do kraja.

Takođe, unapred pripremljeni planovi reorganizacije, to je jedan segment koji bi trebalo da simulira ono što se u Americi zove čuveni Chapter 11, ali mislim da on nije doživeo takav uspeh kod nas. Trebalo bi da zaštiti preduzeće od poverilaca, odnosno da se taj plan reorganizacije kasnije i sprovede. Kod nas je to uglavnom spisak lepih želja i predlaže ga aktuelni vlasnik poveriocima, koji su potpuno nezainteresovani da se time aktivno bave.

Mislim da je država morala da potpuno drugačije pristupi tom problemu, u smislu da svu lošu aktivu banaka (to smo pričali nekim prethodnim ministrima koji su se bavili domenom finansija) kompletno izmesti u jedan novi entitet i da se onda država pojavljuje kao poverilac, gde bi se, s druge strane, emitovale nekakve hartije, kao što su bile obveznice stare devizne štednje itd.

U svakom slučaju, očekivati od finansijskog sektora da će vam restrukturirati realni sektor je potpuno nerealno. Mislim da danas imamo izuzetan problem, da imamo 30% loših plasmana u aktivi banaka i da banke uopšte nemaju način da se sa tim problemima izbore. Onda dolazimo do tih čuvenih, unapred pripremljenih, planova reorganizacije, koji su samo mrtvo slovo na papiru, verovatno se nijedan od njih neće nikada sprovesti do kraja. Propadaju preduzeća koja operativno mogu da funkcionišu, ali zbog prezaduženosti teško da to mogu da čine.

U svakom slučaju, što se tiče nas iz Lige socijaldemokrata Vojvodine, ukoliko se naši amandmani uzmu u obzir i prihvate, mi ćemo glasati za ove zakonske predloge. Ukoliko ne, glasaćemo protiv. A vama želim puno sreće i nadam se da će neka od ovih rešenja dati neke pozitivne rezultate. Zahvaljujem.

Halimi Riza

Hvala, gospodine predsedavajući. Dame i gospodo narodni poslanici, smatram da je konačno bilo vreme da ovim zakonima, ovim setom zakona pokuša da se promeni aktuelna, veoma teška, ekonomska situacija i posledice veoma loše dosadašnje privatizacije.

Ovi predlozi idu u smeru ostvarivanja ciljeva u daljem postupku privatizacije, pod, kako se kaže, fer tržišnim uslovima ili u pravcu ostvarivanja socijalne stabilnosti i obezbeđivanja ekonomskog razvoja preko očuvanja postojećih radnih mesta i traženja novih radnih mesta; verovatno su to osnovni ciljevi koje ovom reformom treba postići.

U članu 4. zakona o privatizaciji su predviđeni principi, odnosno načela privatizacije, koja su jasna, veoma prihvatljiva. Međutim, veoma je važno kako obezbediti ostvarivanje u praksi ovih principa. Pitanje je kako sprečiti da se ponavlja i dalje dosadašnja negativna praksa da se društvena i državna imovina prodaje u bescenje. Čak mislim da ono što se spominje, ta privatizacija bez naknada – pa, i do sada je bila prisutna, kada po veoma niskim, smešnim cenama prodate veoma solidne i dobre firme.

U ovom slučaju je veoma važno kako sprečiti katastrofalne situacije kada privatizacija znači otpuštanje radnika i, još više, neispunjavanje osnovnih obaveza za isplatu doprinosa za PIO i zdravstveno osiguranje, i stvaranje od radnika veoma teških socijalnih slučajeva; bukvalno su ljudi isterani iz firmi, iz ranijih društvenih preduzeća, na ulice.

Kako sprečiti da se uz totalni nedostatak transparentnosti privatizuje imovina kao, na primer, u slučaju Trgovinskog preduzeća „Bratstvo“ u Preševu, da se u konkursu za aukcijsku privatizaciju namešta nezakoniti uslov da kupac mora da ima hotel sa četiri zvezdice? Zamislite, trgovinsko preduzeće, a treba da ima hotel sa četiri zvezdice! Na ovaj način sprečeni su zainteresovani kupci iz Preševa, koji su ionako koristili podzakup poslovni prostor ove firme. Zakulisnim radnjama ovo preduzeće je prodato kupcu iz Vranja koji je obezbedio sporazum o navodnom zajedničkom poslovanju sa hotelom „Maestral“ u Budvi. Trgovci iz Preševa su nastavili da koriste poslovni prostor po daleko skupljim zakupnim cenama, naravno, kod novog gazde. Kasnije su morali da kupuju prodavnice po tri-četiri puta većim cenama u odnosu na cenu koju je snalažljivi gazda, kupac, sa hotelom od četiri zvezdice, uplatio Agenciji za privatizaciju.

Očigledna korupcija iz ovog primera aukcijske prodaje nije bila sprečena dosadašnjim zakonom, iako sam ja više puta postavljao poslanička pitanja na ovu temu.

Šta da se kaže o firmi „7. juli“ sa 150 radnika, u Preševu, koja je prodata privatniku sa svega pet-šest radnika, koji nije uspeo da uspostavi proizvodnju? Začudo, i nakon poništavanja privatizacije uspeo je da, preko partijskih veza, po veoma niskim cenama preko akcija kupi istu firmu. Konačno je uspeo da otera sve radnike i da prebaci sve mašine u sedište svoje firme u Leskovcu.

Još je drastičniji slučaj prodaje „Elektrokontakta“ iz Preševa za svega 2.500 evra, iako se kapital ove firme ceni na preko 500.000 evra.

Nadam se da će se ovim zakonima obezbediti stvaranje uslova za razvoj privrede, jer je to do sada bilo nemoguće. Stvarno je ogromno pitanje kako obezbediti poboljšanje trenutno katastrofalne situacije u kojoj je u opštini Preševo stopa nezaposlenosti sa ranijih 45% porasla na skoro 80%?

Drastičan ekonomski pad i srozavanje ionako nerazvijenih opština Preševo, Bujanovac, Medveđa, pa i drugih susednih, slično nerazvijenih opština ovog područja, odvijao se uz prisustvo vladinog Koordinacionog tela, koje se nije uopšte bavilo ovom problematikom. Oni imaju neke interesantnije stvari, neke slobodne ideje, ali sa ovakvim životnim problemima do sada, sa izuzetkom prošle i ove godine, nešto su subvencijama privatnike pomogli... Ali, u proces privatizacije apsolutno nisu bili uključeni, kao da to uopšte nije briga vladinog tela.

Veoma je važno sprečiti dalje ruiniranje neprivatizovanih firmi, a i firmi koje su išle pod stečaj, koje dugo vremena ne rade. Nakon stečaja, i pored određenih inicijativa, nije uspela da se uspostavi proizvodnja. Izgleda da tu postoji neki kratak spoj, nedostatak veze između agencije za imovinu, gde je prešla ova imovina koja je išla pod stečaj, lokalnih samouprava i sudova koji donose odluku o stečaju.

Začudo, i pored interesovanja da u tako nerazvijenom području pokrenu proizvodnju, do sada apsolutno nijedan konkretan korak nije učinjen.

Doduše, nakon postavljanja granica sa Makedonijom, nakon nove situacije sa Kosovom, poslovna klima je tu degradirana, daleko je lošija nego u neko ranije vreme, kada su ove opštine takođe imale status nerazvijenih, ali nakon ovih, da tako kažem, istorijskih događaja, došlo je do drastičnog devastiranja ovog područja i nije se do sada uspela uspostaviti elementarna klima za poslovanje.

Par puta sam ovde postavljao pitanje zašto samo sa Makedonijom Srbija nema u budžetu... Svake godine se daju određena sredstva iz IPA fondova za prekograničnu saradnju sa Hrvatskom, Bugarskom, Rumunijom, Mađarskom, sa svima redom, a sa Makedonijom još uvek nema. Ranije su firme sa tog područja imale prirodnu saradnju sa firmama u Skoplju, Kumanovu, pa sve do Ohrida.

Ako dodamo i sve prepreke koje su u međuvremenu postavljene sa Kosovom, onda je ta nova, degradirana situacija, u kojoj se do sada nije uspelo ništa konkretno uraditi na prevazilaženju ove katastrofalno teške situacije, da se bar malo poveća zaposlenost... Jer, stopa od 80% je neshvatljiva za druge sredine, ali je ona prisutna u Preševu.

Nadam se da će se ovim novim zakonskim rešenjima i odredbama stvoriti povoljniji uslovi da, u duhu intenzivnijeg procesa ekonomskog preobražaja, taj talas dolazi do tog područja; da će se sprečiti dosadašnji proces ruiniranja i povećanja jaza između ovih drastično nerazvijenih opština u odnosu na neki prosek u državi, koji je, doduše, niži nego ranije, ali je ovo područje još drastičnije nerazvijeno. U tom pravcu, ova nastojanja pozdravljam i mislim da su ovi predlozi zakona prihvatljivi. Hvala vam.

Petrović Petar

Uvaženo predsedništvo, gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, svoje izlaganje ispred Poslaničke grupe JS počeću od trećeg zakona iz ove objedinjene rasprave, a to je Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o postupku registracije u Agenciji za privredne registre. Reći ću da ćemo mi kao poslanička grupa podržati ovaj zakon, jer ovaj zakon je, u stvari, tehnički, primena već postojećeg Zakona o računovodstvu, koji je jednostavno primorao da dođe do promene ovog postojećeg zakona da se ne bi u dva ili više zakona ista oblast regulisala zakonskim normama.

Kada su u pitanju ova dva zakona, zakon o privatizaciji i Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o stečaju, Poslanička grupa JS će oba zakona u načelu podržati, zato što smatramo da su ovi zakoni samo nastavak rada Vlade na donošenju reformskih zakona koji imaju za cilj da se popravi ekonomska i privredna situacija u Republici Srbiji, da se stvori mogućnost zapošljavanja novih radnika, kao i da se očuvaju postojeća radna mesta radnika koji rade u određenim preduzećima.

O ovom zakonu o privatizaciji ne može da se govori a da se ne pomene Zakon o privatizaciji koji je donet davne 2001. godine, sa određenim izmenama. Čini mi se da su devet ili deset puta vršene izmene i dopune postojećeg, sada važećeg Zakona o privatizaciji.

Poznato je da smo svi te 2001. godine očekivali da ćemo donošenjem Zakona o privatizaciji napraviti privredni bum u Republici Srbiji, prelaskom određenih preduzeća iz društvenog u privatni kapital. Nažalost, u mnogo slučajeva to se nije obistinilo. Čak su mnoge, u to vreme privatizacije, dobre firme, dobra preduzeća došla u situaciju da su ostala bez imovine. Radnici su ostali bez posla, našli se na biroima za zapošljavanje, negde sa otpremninom, negde bez otpremnine, ali, u svakom slučaju, bez posla, bez radnog mesta, bez prava na zaradu, bez mogućnosti da od svog rada i svoje zarade izdržavaju svoje porodice.

Poznato je, takođe, da smo te 2001. godine privatizovali ono što je tada bilo najbolje u Srbiji, kao što su fabrike cementa, fabrike duvana i neke druge fabrike, da ih ne pominjem. Šta smo iza toga dobili, znamo i sami. U svim tim fabrikama, nažalost, došlo je do smanjenja broja zaposlenih. Zarade, koliko mi iz Jedinstvene Srbije znamo, nisu baš pratile, bar u nekom dostupnom obimu, zarade koje su radnici koji su radili u tim firmama u inostranstvu imali od strane onih koji su te firme kupili.

Ali, dobro, da se ne držimo mnogo prošlosti, to je bilo, pokazalo se kao loše.

Zato je ova vlada rešila da nam ponudi novi zakon o privatizaciji, od koga očekujemo da će stvoriti mogućnost da se popravi privredni ambijent i ekonomska situacija u Republici Srbiji, da se stvore mogućnosti, kao što sam rekao na početku, za brže zapošljavanje nezaposlenih mladih i školovanih ljudi, kao i očuvanje postojećih radnih mesta.

Ono što je za nas iz JS vrlo bitno jeste da se, i posle primene i usvajanja ovog zakona, moraju od strane Agencije za privatizaciju mnogo oštrije kontrolisati ugovori koji se budu zaključivali sa novim kupcima društvenog kapitala. Jer, imali smo do sada slučajeve da je mnogo puta dolazilo do odlaganja primene ugovora, davanja nekih novih rokova. Sve je to imalo za cilj, nažalost i za posledicu, da su radnici ostajali bez posla, da mesecima, pa i godinama u nekim firmama nisu primali zaradu i da su jednostavno doveli sebe u stanje socijalne potrebe. Da se to ubuduće, posle stupanja na snagu ovog zakona, ne bi dešavalo, mi iz Jedinstvene Srbije očekujemo da će Agencija za privatizaciju brže, savesnije, odgovornije i stručnije pratiti primenu i realizaciju ugovora od strane kupaca koji budu kupili društveni kapital.

Ono što je dobro i što pozdravljamo u predlogu ovog zakona jeste da imamo sada četiri modela privatizacije (to je ono što je govorio ministar Vujović), ali bih posebno istakao ovaj model prodaje imovine i naročito dela imovine. To je nešto novo. Sada imamo situaciju da u određenim velikim preduzećima koja se nalaze u vrlo lošoj situaciji, sa velikom imovinom, za koju nije zainteresovan niko od kupaca, ali je zainteresovan za deo te imovine da bi mogao preko kupovine da osmisli neku proizvodnju i zaposli određen broj radnika... To je dobro, ja ne bih pominjao te naše velike firme koje su u postupku restrukturiranja, da ne bih neku zaboravio, tako da i o tome treba voditi računa. Mi to pozdravljamo i smatramo da je to dobro, kao što je i metoda prodaje akcija, kapitala putem tendera itd.

Ono što je takođe vrlo dobro jeste to što je konačno oročeno, nadamo se da će taj rok biti ispoštovan i da neće biti produžavan, da se do 31. 12. 2015. godine okonča proces privatizacije društvenih firmi, odnosno društvenog kapitala u Republici Srbiji, imajući u vidu sledeću činjenicu, a to je da danas imamo 584 (ako dobro pamtim cifru) firme koje nisu privatizovane, a od toga se 161 preduzeće nalazi u tzv. postupku restrukturiranja. Tu se, jednostavno, iz budžeta u malo slučajeva moraju dotirati te firme da bi mogle da isplate koliko-toliko zaradu radnicima koji su ostali da rade u tim firmama.

Međutim, vas bih, gospodine Vujoviću, zamolio da preko Ministarstva i preko Agencije povedete računa – u mnogim firmama koje se nalaze u restrukturiranju radnici primaju, rekao bih, vrlo skromne zarade, a menadžment prima abnormalno visoke plate. Moje informacije govore da u takvim firmama ima direktora, menadžera, da ih nazovemo kako hoćete, koji primaju platu od po 500.000–600.000. Mi iz Jedinstvene Srbije pitamo, kako ga nije sramota da nosi kući 500.000 dinara a da njegov radnik prima 25.000 dinara? Koji su rezultati poslovanja tog menadžmenta u takvim firmama? O tome treba posebno voditi računa u narednom vremenskom periodu.

U zakonu ste rekli i predvideli da primenom ovog zakona treba da se privatizuju i ožive firme koje imaju tzv. održivo poslovanje, odnosno firme koje imaju neku budućnost poslovanja u Republici Srbiji, i da mogu svojom prodajom... Odnosno, da kupac oživi tu firmu, da radnici mogu da rade u toj firmi, da se zaposle novi ljudi itd. Nažalost, ono što ne bude moglo, moraće da ide u drugi postupak, stečaj, likvidaciju itd.

Ne bih se više zadržavao na ovom zakonu o privatizaciji. Jednostavno, rekao sam i ponavljam da će Poslanička grupa JS podržati ovaj predlog zakona u načelu, jer očekujemo, i uvek ćemo podržati one zakone koji imaju za cilj da se reformiše privreda u državi Srbiji, da se stvore ekonomski uslovi i privredni ambijent, da se zapošljavaju ljudi, da se sačuvaju postojeća radna mesta, da se stvaraju uslovi da se u Srbiji može konačno normalno živeti od svog rada, odnosno od svoje zarade.

Kada govorimo o stečaju (istovremeno bih rekao da se ovo što ću reći odnosi i na zakon o privatizaciji), pored ekonomskih uslova koje smo imali, jednostavno su nas terali, terali su Vladu da predloži ovaj novi zakon i izmene i dopune Zakona o stečaju, tu su i pravne obaveze, a to je činjenica da je Ustavni sud u više svojih odluka osporio određene odredbe postojećeg Zakona o stečaju i postojećeg Zakona o privatizaciji. Ovo je sada i neko usaglašavanje sa tim odlukama.

Takođe, primenom postojećih zakona, Zakona o privatizaciji i Zakona o stečaju, ustanovilo se da treba ići sa određenim izmenama i dopunama ovih zakona, odnosno ponuditi novi tekst zakona o privatizaciji, a postojeći Zakon o stečaju izmeniti u onim odredbama, onim članovima gde se uvidelo da primena ne daje dobre rezultate, da ima mnogo nedoumica, nedorečenosti, promašaja itd.

Bitno je sledeće: da je ovim izmenama i dopunama Zakona o stečaju oročeno koliko može da traje stečaj, da ne može da traje unedogled. Bez obzira na to što, prema statističkim podacima, u Srbiji veoma mali broj stečaja traje mnogo godina (čini mi se, dva ili tri posto) treba i to oročiti, da se u određenom vremenskom periodu to okonča i da se kaže – to je to, i tada ide likvidacija ili se izlazi iz stečaja. Čini mi se da postoji jedna odredba o tzv. predstečajnom postupku, koji će takođe omogućiti da se brže rešavaju određeni problemi u određenim firmama koje sebe dovedu u situaciju da uđu u stečaj.

Ono što je posebno dobro i što posebno pozdravlja Jedinstvena Srbija, odnosno poslanički klub, jeste da su sada kod stečajnog dužnika od koga se namiruju obaveze povezana lica stavljena u tzv. četvrti stepen prava da namiruju svoje obaveze. U prošlosti smo imali mnogo slučajeva, neću da kažem da li je tu kršen zakon, da li je bilo nekih nečasnih radnji... Ali, u svakom slučaju, na ovaj način je onemogućeno da ta povezana lica dovode sebe u povoljniji položaj u odnosu na neke druge poverioce da bi mogla da namire svoja potraživanja od strane stečajnog dužnika.

Takođe, na jasniji i kvalitetniji način su pojašnjena prava založnih poverilaca, što se dosta tumačilo ovako ili onako.

Dobro je što je prilikom izbora stečajnog upravnika sada pravo poverilaca da predlažu ili daju saglasnost na ime tog lica koje će voditi stečajni postupak u nekoj firmi gde oni imaju neka svoja prava, odnosno gde bi trebalo da ostvare neka svoja prava, jer do sada je bilo slučajeva u praksi da je iz ovih ili onih razloga... Vidite iz čitave moje diskusije, ja ne kažem da je bilo nekih nečasnih radnji, za ono za šta nemam dokaze, neću ni da pričam... Ali, u svakom slučaju, dešavalo se da jedan stečajni upravnik vodi po deset, petnaest ili ne znam koliko firmi. Ja samo pitam, kako je moguće, fizički, da izdrži da vodi kvalitetno, odgovorno, savesno i stručno stečajni postupak u toliko firmi?

Na osnovu svega ovoga može se zaključiti da će poslanički klub JS u danu za glasanje podržati ovaj zakon. Pozdravljamo napore Ministarstva privrede i kompletne Vlade da donošenjem novih, reformskih zakona stvorimo uslove da otvorimo nova radna mesta, da sačuvamo postojeća radna mesta, da podignemo zarade zaposlenima, da se može normalnije živeti u Republici Srbiji od svog rada. Hvala lepo.

Besarović Vesna

Zahvaljujem. Predloženi zakon o privatizaciji je značajan deo paketa reformskih zakona na koji se Vlada obavezala i sada ga uputila Narodnoj skupštini na razmatranje i usvajanje.

Suočeni smo sa nemogućnošću efikasnog okončanja postupka privatizacije za 584 subjekta privatizacije u postojećim zakonskim okvirima; od toga, portfolio neprivatizovanih preduzeća čini 161 preduzeće u restrukturiranju. Ukupne obaveze preduzeća iz portfelja Agencije za privatizaciju iznosile su 31. 12. 2013. godine oko 6,6 milijardi evra, a od toga su 3,2 milijarde evra obaveze prema državi. Trend rasta obaveza nastavlja se i u 2014. godini, što zahteva promenu zakonskog okvira putem uvođenja transparentnih modela za privatizaciju kapitala i imovine, koji su zasnovani na realnim tržišnim uslovima.

Predlog zakona o privatizaciji koji je pred nama sadrži nove modele i načine privatizacije, ali i korigovana rešenja iz dosadašnje dobre prakse, koja su redefinisana da bi odgovarala promenjenim ekonomskim i socijalnim odrednicama.

Cilj postavljen ovim predlogom je da se postupak okonča do kraja 2015. godine, uz ojačanu i promenjenu ulogu Agencije za privatizaciju, koja pre svega treba da obezbedi transparentnost i formiranje cena po tržišnim principima. To je naročito važno za preduzeća koja su posle poništenih privatizacija sada u situaciji, kako mi to kažemo, ni na nebu ni na zemlji, a među kojima ima preduzeća koja bi mogla da opstanu na tržištu.

Pored ovog prvog cilja, a to je okončanje započetih a neuspelih privatizacija, Predlog zakona treba da pruži doprinos stvaranju povoljnog okruženja i za nove investicije, da bude podsticajni faktor ekonomskog razvoja i očuvanja socijalne stabilnosti.

Treba imati u vidu i da se sprovođenjem uspešnih privatizacija, koje ovaj predlog zakona treba da omogući i promoviše, ostvaruju prava ostalih učesnika u postupku privatizacije, mislim na radnike, poverioce i manjinske akcionare, u nekom procentu koji je svakako veći ni od čega, što je sada slučaj.

Predlog zakona je u liniji harmonizacije sa pravom EU i predstavlja značajan deo korpusa privrednih i reformskih zakona.

Cilj Predloga zakona je i minimiziranje negativnih fiskalnih efekata i „raščišćavanje“ dugovanja koja preduzeća u privatizaciji imaju prema državnim poveriocima.

U diskusijama koje su prethodile donošenju Predloga zakona o privatizaciji izrečene su opravdane zamerke da se ne može privatizovati svako preduzeće, tj. da odluka o privatizaciji može da se donese samo za onaj subjekt koji ima perspektivu održivog razvoja. Zbog toga će procena održivosti poslovanja, koju uvodi novi zakon o privatizaciji, zajedno sa informacijama iz pisama o namerama potencijalnih investitora poslužiti kao osnov, ili treba da posluži kao osnov, za donošenje odluka o modelu, metodu i merama privatizacije preduzeća koje je subjekt privatizacije. To znači da će se za preduzeće koje nema perspektivu održivog razvoja podneti predlog za stečaj, umesto da se po svaku cenu privatizuje, što je dosadašnje iskustvo pokazalo – neuspelo.

Popis i procena imovine, obaveza i kapitala koju vrši sam subjekt privatizacije je deo mera na putu sprovođenja koncepta održivih privatizacija.

Ekonomska logika koju zagovara Predlog zakona je da sva preduzeća na koja se ovaj zakon odnosi nađu pravi model kako bi bila u stanju da izađu iz sadašnje situacije i nastave da posluju (varijanta A) ili da uđu u stečaj (varijanta B).

Zašto po hitnoj proceduri usvajamo ovaj zakon? Zato što je direktna šteta od toga da se 584 preduzeća ne nalaze na tržištu već pod okriljem Agencije za privatizaciju, što ta šteta iznosi oko 800.000.000 dolara godišnje, uz plate za oko 100.000 ljudi koji ne rade po tržišnim principima, plus propušteni porezi, doprinosi. Indirektnu štetu predstavlja negativan uticaj neprivatizovanih preduzeća na finansijsku disciplinu na tržištu.

Prema tome, sa izmenama Zakona o stečaju, za preduzeća koja imaju kredibilan program održivog razvoja biće doneta odluka o metodu, merama i modelu privatizacije, a za preduzeća koja, nažalost, nemaju tu šansu biće doneta odluka o stečaju.

Novi zakon o privatizaciji uvodi obavezu privatizacije za subjekte privatizacije sa društvenim kapitalom i za subjekte koji posluju javnim kapitalom.

Modeli privatizacije su: prodaja kapitala, prodaja imovine, prenos kapitala bez naknade i strateško partnerstvo. U samom postupku privatizacije modeli se mogu kombinovati, zavisno od potrebe. Modeli se biraju na bazi izraženog interesovanja investitora i finansijsko-poslovnog položaja preduzeća koje je predmet privatizacije.

Predviđa se i prenos kapitala bez naknade za zaposlene. To smo imali i ranije, ali sada se predviđa i prenos kapitala bez naknade za strateške investitore u slučaju pozitivnih rezultata koje oni ostvare u svom poslovanju. To bih mogla da nazovem i nekom vrstom nagrade za investitore; ona zaista predstavlja značajnu novinu, pod uslovom da se ostvari zakonski predviđen uslov, a to je pozitivno poslovanje. Naravno, odluku o tome donosi Vlada, na osnovu izveštaja o rezultatima poslovanja.

Metodi privatizacije su: javno prikupljanje ponuda sa javnim nadmetanjem kod prodaje kapitala i imovine i javno prikupljanje ponuda putem objavljivanja javnog poziva za izbor strateškog partnera, gde Vlada određuje kvalifikacione uslove. Ja lično pozdravljam to što je ranije predloženi metod direktne prodaje, odnosno direktne pogodbe, koji je bio u ranijim predlozima odnosno nacrtima zakona, izostavljen. Smatram da metod direktne pogodbe sadrži prilično ozbiljne nedostatke i može potencijalno da otvori vrata za razne oblike nedozvoljenog ponašanja.

Jedan od novih modela privatizacije predviđenih Predlogom zakona je i prodaja imovine u postupku privatizacije, koja, kada je to potrebno, ima pozitivne efekte kroz održavanje zaposlenosti, stvaranje novih radnih mesta, povećanje poreskih prihoda i veće namirenje poverilaca. Kao takva, ona ima značajne prednosti u odnosu na prodaju imovine u stečaju, gde imamo razne druge situacije koje mi ne možemo da kontrolišemo (kada kažem mi, mislim na Agenciju), kao npr. da je kupac slobodan da promeni delatnost subjekta privatizacije.

Kada je reč o prodaji u okviru postupka privatizacije, Agencija može i da postavi uslove koje partner mora da poštuje, i ima veći stepen kontrole nego kada se to sve dešava u postupku stečaja.

S obzirom na to da je alternativa privatizaciji preduzeća stečajni postupak, novi zakon o privatizaciji nudi uslove da privatizovano preduzeće postane solventno ili da to bude u razumnom roku, čime država može da dođe do budžetskih prihoda kroz poreze.

Poznato je da fiskalni efekti mera nisu pozitivni kod privatizacije jer najčešće dolazi do otpisa potraživanja državnih poverilaca i konverzije duga u kapital, ali ako se to sagleda sa pozicije daljeg rasta poreskog duga preduzeća u privatizaciji, državnih subvencija i troškova održavanja subjekta koji ne generiše prihod, onda je to ipak povoljnije rešenje za državu i privredno okruženje.

U svemu tome se sagledava i namera privlačenja stranih investitora i strateških partnera koji bi bili spremni da učestvuju u privatizaciji preostalog kapitala i imovine u subjektu privatizacije. Atraktivnost te namere mora počivati na novom pristupu, koji Predlog zakona ima – privatizacija, ne po svaku cenu i ne za svakog, već samo za preduzeća sa održivim konceptom razvoja. Tako će doći do oživljavanja privredne aktivnosti, povećanja zaposlenosti, davanja mogućnosti radnicima, poveriocima i malim akcionarima, što smatram veoma značajnim, da započnu sa ostvarivanjem svojih prava.

Posebnu pažnju privlači način regulisanja strateškog partnerstva kao modela privatizacije kroz institucionalni odnos domaćih ili stranih investitora sa subjektom privatizacije ili Republikom Srbijom. Partnerstvo se sprovodi zajedničkim ulaganjem, putem osnivanja novog privrednog društva, novog privrednog subjekta sa Republikom, pri čemu je ulog Republike, i to je vrlo novo i zanimljivo rešenje, imovina koju je Republika stekla po osnovu potraživanja koje ima prema subjektu privatizacije, a koje je otpisala kao potraživanje u odnosu na subjekt privatizacije.

Drugi način je dokapitalizacija postojećeg subjekta privatizacije.

U svim slučajevima, Agencija ima ulogu kontrolnog organa, na osnovu izveštaja ovlašćenog revizora.

Realno je očekivati da će novi propisi obezbediti pravni okvir za sprovođenje postupka privatizacije po novim pravilima, a to znači efikasno i transparentno okončanje postupaka koji su započeti po fer tržišnim uslovima i usaglašavanje sa ostalim propisima, pre sveta mislim na propise Zakona o stečaju, kao i da ćemo uspeti da ceo postupak oročimo, a to znači da se rok predviđen zakonom, decembar 2015. godine, ostvari.

Sada nekoliko reči o Predlogu zakona o izmenama i dopunama Zakona o stečaju. Osnovi zadatak predloga ovog zakona je stvaranje uslova za „pročišćavanje“ postojećeg poslovnog okruženja i stvaranje dobrog poslovnog ambijenta kroz efikasnije sprovođenje stečajnih postupaka.

Primena postojećeg zakona je ukazala na neodgovarajuća pravna rešenja, na neprecizna formulisanja koja su generisala proizvoljnost i nedovoljnu transparentnost u postupanju. To je omogućavalo različite zloupotrebe, do korupcije kao ekstrema, ili, u blažoj varijanti, neažurnost, nezainteresovanost da se postupak okonča na što profesionalniji i bolji način od strane stečajnog upravnika, stečajnog sudije, pa do poverilaca koji su se pasivizirali u mnogim postupcima, što deluje paradoksalno, ali zaista imamo i takva iskustva.

Predlog zakona sadrži nekoliko značajnih novina kojima treba da se otklone uočeni nedostaci i usklade propisi sa savremenim zakonom o stečaju, kao i da se zajedno sa zakonom o privatizaciji ponudi jedan moderniji, prepoznatljiviji poslovni ambijent stranim investitorima.

Javnim objavljivanjem svih podataka u toku stečajnog postupka na internet stranici ovlašćene organizacije (jedna od novina koje zakon sadrži) postupak će postati transparentan za sva zainteresovana lica.

Zatim, reguliše se i status povezanih lica, koji je pomenut. Povezana lica su lica koja su povezana sa stečajnim dužnikom na nov način, tako da se ta lica sada namiruju u četvrtom, poslednjem isplatnom redu, i ne mogu da biraju niti da budu birana u odbor poverilaca, što je takođe važno kako bi se sprečilo preglasavanje stečajnih poverilaca od strane povezanih lica.

Nov je i položaj stečajnog upravnika. On je dobio nove obaveze; bira se uz saglasnost poverilaca; proširen mu je delokrug poslova, na primer, na pobijanje pravnih radnji kada je to neophodno, što do sada nije bio slučaj. Uvodi se stručni nadzor nad radom stečajnih upravnika od strane ovlašćene organizacije i predviđaju mere koje se po sprovedenom disciplinskom postupku sprovode. Obaveza izveštavanja koju ima stečajni upravnik je redefinisana, kao i njegova odgovornost za nastalu štetu.

Novine su u formiranju i radu skupštine poverilaca, izboru odbora poverilaca, kao i načinu odlučivanja odbora poverilaca.

Nov položaj razlučnih poverilaca, to su poverioci koji imaju založno pravo na stvarima i pravima, o kojima se vode javne knjige, imaju pravo na prvenstveno namirenje iz sredstava ostvarenih prodajom imovine.

Značajna novina je i nov položaj založnih poverilaca. To su lica koja imaju založno pravo na stvarima i pravima stečajnih dužnika, a nemaju istovremeno i novčano potraživanje prema stečajnom dužniku, koje je založnim pravom obezbeđeno.

Predlogom zakona je predviđeno da založni poverilac nije dužan da podnese prijavu potraživanja u stečajnom postupku, ali je dužan da obavesti sud o postojanju zaloge na imovini stečajnog dužnika. Založni poverilac ne glasa za plan reorganizacije, ali se planom reorganizacije ne mogu menjati niti umanjiti njegova prava.

Predlogom zakona o stečaju se utvrđuje dan početka primene plana reorganizacije kao dan pravosnažnosti rešenja o potvrđivanju plana reorganizacije.

Ograničava se, zatim, nivo predujma za mala ili, kako ih zakon naziva, mikro privredna društva, kako bi se olakšalo otvaranje stečaja za njih i sprečila proizvoljnost u određivanju tog istog predujma.

Jedna od novina je i ukidanje obaveze dobijanja saglasnosti Komisije za zaštitu konkurencije prilikom podnošenja plana reorganizacije, koja je do sada postojala, osim ako je stečajni dužnik srednje ili veliko pravno lice prema zakonu kojim se uređuju kriterijumi za određivanje srednjih i velikih pravnih lica.

Ova promena takođe ima opravdanja kada su u pitanju mala preduzeća zbog uštede u troškovima i uštede u vremenu.

Predlog zakona sadrži i nove odredbe o međunarodnom stečaju, jedno novo poglavlje. Primenom pravila o sedištu glavnog poslovnog prometa, koje je najčešće registrovano sedište, strana pravna lica koja ispunjavaju taj uslov sprovode, moraju da sprovode stečaj u Republici Srbiji po ovom zakonu.

Nov zakon o stečaju treba da otkloni uočene nedostatke u stečajnom postupku, treba da spreči npr. izazivanje namernih stečaja, što smo imali u praksi, da redefiniše pojedina pitanja, a sve u duhu povećanja stepena namirenja poverilaca, smanjenja troškova stečajnog postupka; treba da ubrza postupke koji se sada vode, čiji se prosek kreće između tri i četiri godine (kod banaka je on i mnogo duži, to znamo), na evropski standard koji je jedna-dve godine.

Time bih završila izlaganje. Na kraju da kažem, SDPS će u danu za glasanje podržati Predlog zakona o privatizaciji i Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o stečaju. Hvala lepo.

Krkobabić Milan

Uvaženi gospodine predsedavajući, gospodine ministre, poštovane kolege, pred nama su zakonska rešenja koja dotiču ne tako mali broj privrednih subjekata. Tačan broj, mislim da ni sada ne znamo, ni onih u restrukturiranju, niti onih koji su predmet promene vlasničke strukture ili privatizacije, ali, dobro, usaglasićemo se oko broja. Ne znamo možda ni tačan broj zaposlenih, ali nije mali. Svi ti ljudi danas sa pažnjom iščekuju ovo. Kažem, sa pažnjom iščekuju, nisam rekao – očekuju, jer su oni gotovo deceniju i po u stanju iščekivanja. Stanje iščekivanja dovodi do demobilizacije, dezorijentisanosti, suprotno od onog što je stanje jednog normalnog očekivanja, što bi bila normalna mobilizacija, normalna privredna aktivnost.

Ova preduzeća trenutno su po strani. Ona su u nekoj privrednoj „zoni sumraka“. Nadam se da ćemo ovim zakonskim rešenjima pokušati da ih vratimo.

Slušao sam pažljivo gospodina ministra. Pomoglo mi je i izlaganje uvažene koleginice. Stekao sam punu sliku o ovim zakonskim rešenjima. Nešto malo sam i pročitao, pratio, i mogu da izrazim uverenje da će ovo biti pomak u rešenju ovog, rekao bih velikog, problema.

Jedno novo zakonsko rešenje... Govori se o prodaji imovine ovih preduzeća, i kažu – novo zakonsko. Podsetio bih vas samo, gospodine ministre, možda ćete se složiti sa mnom, da je način privatizacije u Srbiji uglavnom išao u pravcu kupovine imovine preduzeća. I, upravo zato što se kupovala imovina preduzeća, naš bruto društveni proizvod danas jedva doseže 60% onoga iz 1989. godine. Zarađivačka sposobnost preduzeća bila je u drugom planu. Sposobnost tih preduzeća da rade, da zarađuju bila je nebitna.

Ovo je bitno zbog gledalaca koji nas prate. Uglavnom su ljudi kupovali i ranije samo imovinu preduzeća. Bilo je interesantno ono koje ima poslovnu zgradu koja može da se sruši; tu ćemo da sazidamo sto ili dvesta hiljada kvadrata, koje danas ne možemo da prodamo. Prema tome, ovo zakonsko rešenje samo ozakonjava nešto što je inače bila praksa.

Uvaženi profesor Jovan Ranković je to definisao, kaže – kupovala se imovina preduzeća, dugovi su ostajali državi, a radnici su dobijali socijalni program, što znači put pod noge.

Nadam se da će ovim zakonskim rešenjima agonija u kojoj se nalaze ovi privredni subjekti biti završena. Mi nemamo više vremena. Nemamo vremena da čekamo petnaest i još petnaest godina da bi tih stotinak hiljada ljudi (mislim i na preduzeća u restrukturiranju) definitivno znali gde su.

Berlinski zid je pao davno; iluzije da će svi biti bogati su srušene. Ali, i ona poslednja, da će zadržati radna mesta, izgleda da će i ona biti srušena.

Prema tome, ako ova zakonska rešenja, za koja smatram da su dobra, okasnela ali dobra, primenimo... E sad, dolazimo upravo do te reči – primena; i najbolja zakonska rešenja ovde su uvek bila problem, ne ona kao takva, nego upravo njihova primena. Koliko su subjekti na koje se odnose ta zakonska rešenja, mislim na državne organe, u stanju da to u praksi realizuju, to će pokazati vreme. Tu je obaveza na vama, gospodine ministre, na agenciji, na svim ljudima.

Ono što je dobro u svemu ovome jeste ta vremenska oročenost. Jednostavno, stavili smo reper do kada to moramo da završimo. Do sada to nije bio slučaj.

Što se tiče tih stečaja, jasno je kako su se odvijali, na koji način, u kojim rokovima. Sve smo mi to znali. Ova skupština je usvajala zakonska rešenja, ovde su sedeli ljudi i svaki put su svi bili veoma zadovoljni tim novim zakonskim rešenjima, ona su bila najbolja moguća. Da li su bila, govore 24 sporne privatizacije. Ne bih se bavio njima, da li su sporne ili nesporne. Za mene je mnogo bitnije, kao za nekog ko se bavi privredom, da li su bile uspešne ili neuspešne.

Ovde je najmanje bitno ko će biti vlasnik. Bitno je da li ćemo uspeti neke od tih privrednih subjekata da stavimo na noge, da li ćemo ih uključiti u sistem, da li će početi da privređuju, da li će ti ljudi moći da ostvare svoje zarade, a budžet Srbije da bude adekvatno punjen. To je poenta. Sve ovo što mi radimo je jedno sredstvo, osnovni cilj je ovo – pokretanje privredne aktivnosti. Pred nama je taj ključni i bitni cilj.

Mislim da niko u ovoj sali neće biti protiv ovakvih rešenja. Naravno, očekujemo i amandmane na pojedine stvari, koji će u znatnoj meri doprineti. Mislim da treba da ih prihvatimo gde god postoji argumentovano obrazloženje da nešto može da se popravi, jer nam je zajednički cilj da ovaj posao privedemo kraju. Ovo nije politički poen nijedne političke partije, niti treba da bude. To je ostatak nečeg, stoji nam tu i mi to moramo da rešimo što je pre moguće.

Ne bih dužio. Poslanička grupa PUPS u danu za glasanje daće podršku ovim zakonskim rešenjima. Pomno će pratiti kako se ona u praksi sprovode. Na kraju, ponovo taj apel – apelujem na vas, na vaše saradnike, na određene institucije da nije dovoljno da to izglasamo, najmanje je to bitno. Bitno je, naravno, ali kako ćemo to u praksi realizovati, tu moramo da uložimo celokupnu energiju. Hvala vam.

Veselinović Janko

Poštovani predsedavajući, dame i gospodo narodni poslanici, ministre Vujoviću, koliko se sećam, vi prvi put u Skupštini branite jedan zakon, da li je tako? To nije baš pohvalno za ovu vladu, pošto je ova vlada govorila o tome da će ići sa agresivnim zapošljavanjem i mogli smo očekivati zakone iz vaše oblasti, oblasti finansija, koji će pospešiti to zapošljavanje.

Vi ste danas ovde da branite Zakon o stečaju. Da li znate kako se Zakon o stečaju zove u praksi, kako se studentima objašnjava? To je zakon o pravnoj smrti privrednih društava.

Da li je Zakon o stečaju zakon kojim vi dajete nadu privredi, nezaposlenima, ljudima koji su ostali bez posla? Ili ovim zakonom, kao i zakonom o privatizaciji, stvarate novu armiju nezaposlenih? Različite su procene, da li je tako, od 20.000 do 50.000 ljudi će zakon o privatizaciji ostaviti bez posla.

Nije čudo što vam jutros vladajuća koalicija nije dala aplauz. Čak ni na našu opomenu nije se čuo ni jedan jedini aplauz na vaše izlaganje. Vlada jedna prilično mirna atmosfera, da ne kažem turobna, po pitanju podrške ovim zakonima. Ne vidi se da ovi zakoni donose dobro Srbiji. Oni jesu navrat-nanos napravljeni, dva ili tri dana pre isteka sto dana rada ove vlade, stavljeni u proceduru kao 99% zakona koji su stigli u ovu skupštinu – po hitnom postupku. I, ko je od narodnih poslanika uspeo da pročita ovih pet stotina stranica?

Prethodni govornik, ovlašćeni predstavnik PUPS-a, kaže da je slušao vaše izlaganje, da je nešto pomalo pročitao. Pa, kako može da podrži zakon koji nije pročitao?

(Predsedavajući: Gospodine Veselinoviću, nemojte da komentarišete izlaganje drugih poslanika. Vratite se na temu, molim vas.)

Molim vas da me ne prekidate. Da li je dovoljno da neko dobije mesto direktora javnog preduzeća, odnosno da ostane na tom mestu… (Isključen mikrofon.)

Janko Veselnović

Izvinite, predsedavajući, koji član Poslovnika zabranjuje da komentarišem izlaganje prethodnih govornika?

Imate neku poruku, slušate, da li je tako? Predsedavajuća vas opominje kako ćete voditi sednicu, da li je tako?

Dakle, niste mi objasnili koji član Poslovnika zabranjuje komentarisanje govora prethodnih govornika.

(Predsedavajući: Molim vas, nastavite.)

Nastavio sam i nastaviću, ukoliko mi dozvolite. Vratite mi vreme.

(Predsedavajući: Vratio sam vam vreme, nastavite.)

Pitam, da li je dovoljno da neko dobije ili zadrži poziciju direktora javnog preduzeća da bi podržao zakon, i da se ne nađe na spisku devet direktora javnih preduzeća koji su juče smenjeni? Da li je to jedan od mehanizama kako ova vlada funkcioniše? Da li će to doneti nova radna mesta? Da li će to omogućiti da se isplaćuju penzije u ovom iznosu ili će one biti smanjene narednih dana, kao i plate? Da li to donose ovi zakoni o stečaju i privatizaciji? Kakva je moralna vrlina da neko priča o prethodnih dvanaest godina, kada su ipak isplaćivane neke plate i penzije, a da se sada osvrće na taj period kao period u kome je bilo loše?

Ovo nije nikakav reformski zakon. Ovde nema nikakvog agresivnog zapošljavanja, već mogućnosti da zaposleni izgube svoja radna mesta.

Nije to najstrašnije. Ne stvarate im nikakve mogućnosti, gospodine ministre, da se zaposle. Koji ste zakon stavili u proceduru, a da omogućava privlačenje stranih investicija i otvaranje novih radnih mesta? Ko će nadoknaditi ovih 20.000 ili 50.000 ljudi koji će ostati bez posla? Na koji način ćete zaposliti te ljude? Da li imate odgovor, gospodine Vujoviću? Da li ste pripremili taj odgovor za ovih sto dana koliko sedite u Vladi? Nije vama lako, vi ste i ministar finansija i ministar privrede – da li ćete to biti i narednih dana, treba da čujemo – ali vi jednostavno nemate rešenje za to. Svakim danom smo sve dužnija i dužnija zemlja, sa sve većim deficitom, sa sve manje prihoda koje država ubire zbog crnog tržišta i sive ekonomije, nema radnih mesta.

Šta ste učinili, gospodine Vujoviću? Lepo je provozati se od Beograda do Niša. Lepo je odigrati partiju šaha, ali šta građani Srbije imaju od te partije šaha, šta imaju od pesme koja se čula u tom autobusu? Ko može da zapeva u Srbiji posle ovakvih zakona?

(Predsedavajući: Gospodine Veselinoviću, zamolio sam vas da se vratite na temu. Nemojte pričati o autobusima, o bilo čemu drugom, nego se vratite i govorite o zakonu.)

Ovo je ono o čemu pričamo, a to je da onemogućavate opoziciju da govori. To što vas gospodin Babić opominje sa mesta da se ja vratim na temu, to ne obavezuje vas da reagujete. Jako dobro se držim teme i jako dobro znam da ovi ljudi koji ostanu bez posla prema ovom zakonu nemaju mogućnost da se zaposle, jer nema zakona koji su stvorili te uslove.

Gospodine Vujoviću, vi ste na početku izlaganja rekli da je ovo leks specijalis. To povlači za sobom određene pravne posledice. Leks specijalis derogira zakone koji se odnose na istu materiju i koji bi mogli biti predmet ovog leks specijalisa, mislim na zakon o privatizaciji.

Daćete mi odgovor, ako je moguće, gospodine Vujoviću, da li ovaj zakon o privatizaciji derogira član 1. Zakona o poljoprivrednom zemljištu, koji kaže: „Vlasnik poljoprivrednog zemljišta ne može biti strano fizičko, odnosno pravno lice“? Kako ste vi jutros predstavili ovaj zakon, činjenica je da derogira. Znači, vlasnik može da postane i strano pravno ili fizičko lice. Pitam vas, da li to znači da će zemljište, poljoprivredno zemljište moći da postane vlasništvo stranih fizičkih lica?

Pre neki dan ste izjavili, tačnije 15. maja, da ste pogledali dobro svoj sef i da tamo niste našli ugovor, zaključen sa „Etihadom“, o privatizaciji „Jat ervejza“. Mogu zamisliti vas, ministre, kako preturate po tom sefu i posle toga kažete – nema ugovora, gde je ugovor? Da li ste zvali posle toga predsednika Vlade i pitali ga gde je ugovor sa „Etihadom“? Da li ste u međuvremenu saznali?

Imam ovde hronologiju neispunjenih obećanja vezanih za taj ugovor: od 1. avgusta 2013. godine, izjave Siniše Malog, tadašnjeg predsednika Privrednog veća Beograda, Aleksandra Vučića, tadašnjeg potpredsednika Vlade, opet Siniše Malog, kao gradonačelnika, Zorane Mihajlović; izjave su uglavnom – za petnaest dana, sedam dana, za mesec dana ćete videti ugovor sa „Etihadom“. Ovde se radi o privatizaciji, ovde se radi o sprovođenju Zakona o privatizaciji.

Gospodine ministre, u ovom zakonu nema novih odredaba koje bi zaštitile od ovakvih privatizacija, gde ćete zaključiti ugovor ne sa stranom kompanijom, nego sa stranom državom, državom u kojoj je vlasništvo nad kompanijama po sistemu – država, to sam ja. Sa tim državama nije zabranjeno zaključivanje ugovora i neposrednom pogodbom. Mi iz opozicije pričamo o tome kada kažemo da ta mogućnost nije prevaziđena. Dakle, postoji mogućnost neposredne pogodbe sa stranom državom. Ukoliko to bude po principu kako je rađeno sa „Etihadom“, sa prodajom „Jat ervejza“, zemljišta u Vojvodini i Srbiji, onda ćemo i dalje imati sefove u kojima neće biti ugovora.

Ne možemo, gospodine Vujoviću, da podržimo ove zakone, ne samo zato što nismo uspeli da sagledamo pravne i ekonomske posledice njihove primene. Nismo mogli, dakle, za 24 sata, 600 stranica pročitati, šest zakona iz različitih oblasti, to nije moguće. Ne samo zbog toga, nego zato što imamo loše iskustvo sa vašim zakonima i loše iskustvo sa vašim kadrovima.

Pominjali smo pre toga da nemate u Vladi ministra za finansije. Pa koji je već ovo ministar za finansije? Koliko promena u Vladi je bilo? Kako možemo da verujemo da ovi zakoni ne nose neke posledice koje će biti veoma loše za Srbiju? Kako možete da garantujete za ovakve zakone, za njihovu primenu, da oni neće biti na štetu javnih preduzeća, recimo?

Propisuje se obaveza javnih preduzeća da otpišu dug preduzeća koja su u restrukturiranju, odnosno preduzeća koja treba da se privatizuju. Pa, zar to nije samo prebacivanje tereta sa jednog privrednog subjekta na drugi?

Dakle, imamo preduzeće koje se privatizuje; imamo, s druge strane, javno preduzeće koje otpisuje potraživanje prema tom preduzeću koje se privatizuje, i koja mogućnost postoji? Postoji mogućnost da se to nadoknadi kroz cene usluga koja ta preduzeća daju, recimo cene struje, da se poveća cena struje da bi se nadoknadio taj gubitak, ili da se poveća izdvajanje iz budžeta za ta javna preduzeća. To je zatvoren krug. Iz tog zatvorenog kruga niko nema nikakve koristi.

Ne možemo, gospodine Vujoviću... Kao što vi danas niste dobili aplauz od ljudi koji su vas birali, za ovaj zakon, pošto verovatno ni oni ne veruju da će on doneti bilo šta novo.

Nije dovoljno precizirana uloga Agencije za privatizaciju. Nije jasno uređeno u kojim slučajevima, odnosno pod kojim uslovima će Vlada nadležnom organu autonomne pokrajine, grada, opštine predložiti da se neko privredno društvo privatizuje. Dakle, nema jasnih kriterijuma za to. Daju se velika diskreciona prava vašem ministarstvu, ili novospojenom ministarstvu koje će možda nastati od vašeg ministarstva i Ministarstva finansija. Česte su odredbe da će neka pitanja biti uređena podzakonskim aktima. Bilo bi normalno, ukoliko idemo na transparentnost, da se ta pitanja urede zakonom.

Imamo ozbiljan problem i kod konverzije potraživanja državnih poverilaca u kapital, jer to, na neki način, takođe predstavlja oprost duga. Jer, ako država kao poverilac oprašta dug tom subjektu, ona opet postaje vlasnik tog privrednog društva na bazi te konverzije. I, šta smo tu dobili? Dakle, država se nije izvukla iz tog privrednog društva, iz tog preduzeća, nego je ostala tamo, zarobila neka potraživanja za kapital koji vredi ili ne vredi.

Nacrtom zakona o stečaju nisu obuhvaćene izmene koje se odnose na preciziranje većih ovlašćenja skupštine poverilaca. Nije jasno kada skupština poverilaca može da traži smenu stečajnog upravnika ukoliko je nezadovoljna njegovim radom.

Nisu ni ovim zakonom dovoljno precizirana ovlašćenja Agencije za privatizaciju.

U izmenama i dopunama Zakona o stečaju opet se daju prevelika ovlašćenja ministarstvu jer se uvode odredbe koje kažu da će ministar određena pitanja regulisati podzakonskim aktima. Smatramo da bi bilo bolje da su te odredbe ugrađene u tekst zakona.

Uvaženi ministre, dugujete nama poslanicima, ali i građanima Srbije, odgovor šta će ... Mimo fraza koje slušamo prethodnih mesec dana, tipa – Beograd na vodi, dolazak stranih investitora (od kojih nema ni traga ni glasa), nova kadrovska rešenja u javnim preduzećima koja se najavljuju, pa se onda uvode v. d. stanja, koja će trajati neko vreme... Šta ćete učiniti, iz svoje nadležnosti, da pokušate da amortizujete posledice ova dva zakona, izmena i dopuna Zakona o stečaju i zakona o privatizaciji, koji ne donose nikakve novosti, samo na nešto drugačiji način regulišu pitanja?

Nije jasno da li će zakon o privatizaciji ubrzati privatizaciju i da li ćemo, recimo, tokom naredne dve ili tri godine završiti proces privatizacije. Taj proces se odlaže već desetinama godina. Nijedna vlada taj proces nije uspela da završi.

Jedno od osnovnih obećanja ove vlade bilo je da će rešiti to pitanje, i to ne tako što će radnike poslati na ulicu, radnika na ulici je već dovoljno, nego tako što će stvoriti uslove da ta preduzeća počnu da rade. Ako ne mogu da rade, da ti radnici dobiju mogućnost da se negde zaposle. Ni traga ni glasa od toga nema, ministre. Koje radno mesto je, ne otvoreno, nego u perspektivi u Srbiji? Koji to investitor treba da pokrije i zaposli ljude koji će ostati bez posla?

Nemate odgovor, gospodine ministre. Nećemo ga dobiti ni narednih dana, a, bojim se, ni narednih meseci. Možda ćete i vi, kao gospodin ministar finansija Krstić, čiju funkciju sada obavljate, shvatiti da jednostavno nemate tim koji može da reši ta pitanja.

Mislim da vi to lično već sada shvatate, jer ste čovek koji je dugo u privredi i verovatno shvatate u kakvoj ste poziciji. Verovatno vam je jasno da ova zemlja, sa ovakvom Vladom, nema mogućnost da stvori uslove za nove investicije, da stvori uslove za nova radna mesta. Naprotiv, da stvori manje radnih mesta, da smanji plate, da smanji penzije i da u narednom periodu dođe do urušavanja privrednog sistema.

Na ta pitanja, gospodine Vujoviću, građani Srbije očekuju odgovore. Promena ovih odredaba zakona o stečaju, privatizaciji ne znači ništa.

Evo, gospodine predsedavajući, pošto vam daju sugestije i verovatno traže od vas da intervenišete, ja ću završiti svoje izlaganje. Hvala.

Babić Zoran

Gospodine predsedavajući, član 106. stav 1. U školi bi profesor posle ovakvog izlaganja rekao – sedi, jedan. Ne da je promašena tema, nego je promašena učionica, promašen predmet. Ja od vas, gospodine predsedavajući, očekujem da ne dozvolite dalje unižavanje ugleda Narodne skupštine. Ako narodni poslanik diskutuje o zakonu, a unapred kaže da ga nije pročitao, o čemu onda diskutujemo ovde? Na zadatu temu? Da svako može da uđe u ovu salu i govori o čemu hoće? O autobusima, o šahu, o sefovima, o pesmama, o svemu samo ne o onome što znači život u Srbiji.

Licemerni osmeh na licu prethodnog govornika znači da se smeje ljudima koje je ostavio bez posla, 400.000 njih, koje je bez posla ostavio njegov režim, njegova vlada, koju je podržavao. A sada pita gospodina Vujovića gde su radna mesta.

Ja vas pitam, gospodine Veselinoviću, gde su radna mesta, radna mesta koja ste upropastili, koja ste sagoreli? Ja vas, gospodine Veselinoviću, iako nemam pravo ličnog obraćanja, pitam – gde su vama odgovori? Gde su odgovori onome ko sada kritikuje i traži odgovore? Gde su odgovori na osamsto miliona evra, koliko košta, direktno …

(Predsedavajući: Gospodine Živkoviću, nemojte da dobacujete s mesta.)

… i indirektno, koliko koštaju firme u restrukturiranju, koliko koštaju firme koje nisu privatizovali, koliko koštaju povećane penzije, koliko koštaju povećane plate u javnom sektoru od 68%, a imali smo pad privrednog rasta i pad proizvodnje? Na osnovu čega? Samo da bi se dobili izbori. I sada, kukanje nad tom zlehudom sudbinom i traženje odgovora.

Ova Vlada Republike Srbije, koja ima punu podršku Poslaničke grupe SNS, ne samo da li ima aplauza ili nema aplauza, ima glasova, ima poverenje ne samo poslanika, već i poverenje građana Srbije, svoja obećanja ispunjava.

Dušan Vujović

Kao nestranačka ličnost, pokušaću da odgovorim na neka pitanja. Prvo da ih podelim na dve grupe, ako mogu. Jedno su pitanja koja se odnose na zakone koji su danas predmet diskusije, a drugo su pitanja o kojima je možda bolje govoriti u sklopu izveštaja Vlade o sto dana rada, koji se očekuje 3. ili 4. avgusta. Drugo, ne bih voleo da se gubimo u frazama, hajde da razgovaramo o suštini.

Znači, ako pođem od vaše prve ocene da je to zakon o pravnoj smrti, stari zakon je bio zakon o pravnoj smrti, umiranju na rate, mi pokušavamo da Zakon o stečaju i zakon o privatizaciji budu zakoni o reanimaciji. Mi ulazimo u jedan rezervat gde postoje polumrtva preduzeća, gde pokušavamo da izvučemo i spasemo što se spasti može.

Prema tome, možemo da se saglasimo ili ne saglasimo oko toga da li predlažemo dobre stvari. Nemojte da sporite motiv, molim vas. Naš cilj je da pokušamo da od ovih 56.389 radnika u restrukturiranju i još 36.601 radnik u preduzećima koja se nalaze u portfoliju Agencije za privatizaciju spasemo maksimalni broj radnih mesta, aktiviramo resurse koji godinama ne doprinose rastu društvenog proizvoda, koji godinama stoje i gube vrednost. Prema tome, to je naš cilj.

Da li to ovaj zakon dobro rešava, o tome možemo da razgovaramo. Molim vas da konkretnim rešenjem u zakonu i amandmanima na ta rešenja postignemo najbolje moguće rešenje. To je moj apel, nestranački apel o onome što radimo ovde. Mislim da postoji nešto što prevazilazi interese politike, interese pojedinačnih stranaka u ovoj situaciji.

Drugo, jako važno, povodom javnosti u radu, mi smo nameravali da počnemo rad na ... Kao što znate, povukli smo sve zakone iz skupštinske procedure onog momenta kad nas je parlament imenovao. Imali smo nameru da u roku od petnaest dana vratimo te zakone, odnosno da krenemo sa radom na vraćanju tih zakona u proceduru. Sticajem nesrećnih okolnosti, zbog poplava, taj rad je odložen za dve nedelje; mi smo krajem maja krenuli u taj posao, a ne 14. maja, kao što smo planirali.

Uključili smo sva ministarstva i najširi deo stručne javnosti koji smo mogli da nađemo u tim rokovima. Kao što vidite, u našem timu je profesor Branko Radulović sa Pravnog fakulteta, koji je jedan od najboljih stručnjaka u oblasti stečaja. U oblasti privatizacije smo imali ne samo naše ljude i naše iskustvo, nego direktno i indirektno uključene sve međunarodne organizacije koje su praktično radile u ovoj zemlji i u drugim zemljama. Znači, pokušali smo, na sve moguće načine, da uključimo pamet koja nam je bila dostupna.

Nastavljamo da očekujemo, danas i koliko god bude trajala ova rasprava, da nam svi pomognu konkretnim predlozima da ta rešenja na najbolji način primenimo da bismo postigli cilj koji smo sebi postavili.

Čim smo to završili, javna rasprava je zbog nekih administrativnih, sitnih čekanja... Dokumenti su stavljeni na sajt Ministarstva privrede, javna rasprava je zvanično završena 14. jula. Trajala je punih dvadeset dana, sa četiri regionalna, široka skupa (Niš, Kragujevac, Novi Sad i Beograd) i pet-šest većih skupova, profesionalnih, gde smo pokušali da privučemo sve ljude koji su imali nešto da kažu o tim zakonima.

Javna rasprava je završena 14. jula. Mi smo radili dan i noć od tada da bismo uključili sve primedbe. Ako obratite pažnju na ono što je stavljeno na naš sajt i ono što se pojavilo kao zakon u Skupštini, mi smo sva kontroverzna pitanja pokušali da isključimo. Tamo gde postoje druga rešenja, u drugim zakonima, pokušali smo da izbacimo iz ovog zakona da ne bismo sebe sputavali stvarima koje mogu biti kontroverzne, koje mogu biti predmet bilo kakvog političkog, partijskog ili drugog sporenja.

Cilj nam je da ovaj zakon ne rešava ono što ne mora da rešava, da rešava ono što je problem, a problem je ovih, kao što pomenuh, sve zajedno, 92.990 ljudi koji čekaju rešenje. Naš je cilj da ponudimo to rešenje.

Da vam objasnim suštinu (danas nisam hteo na početku da pričam mnogo o tome) – da bismo krenuli napred, ima nekoliko krupnih stvari koje moramo da sklonimo, koje nam se nalaze na putu, da bismo išli napred. Ne možete vi sa 92.000 ljudi i potraživanjima, ukupnim obavezama od 6,6 milijardi evra da idete napred. To vam se nalazi na putu finansijskog sistema, na putu zapošljavanja, na putu svega što država pokušava da radi. Nije naša dobra volja da gubimo vreme na to, to je nužnost. Morate da sklonite te metastaze da biste mogli da preživite i idete napred.

Ne očekujemo mi bogzna šta. Neće biti lako. Ljudi koji dobiju otpremnine će dobiti bar nešto. Što je jako važno, dobiće jasan signal da želimo novi početak, da želimo da ljudi shvate da su ostali bez posla; onog momenta kada su ušli u restrukturiranje da će ostati i bez plata, ali da će dobiti socijalnu pomoć i da će krenuti sa novim pogledom u budućnost, da traže sebi posao, da traže sebi budućnost. Želimo da tako bude.

Da li ovaj zakon nudi rešenje? Ne. Hirurgija ne nudi rešenje; to je nužan, bolan put u pravcu ozdravljenja, a nije samo po sebi rešenje.

Da li je ono što radimo paralelno, rebalans budžeta i dogovor sa fondom, da li je to rešenje? Ne. To je put da okrenemo ovaj ekonomski brod iz situacije u kojoj se dug povećava, da to zaustavimo, da zaustavimo deficit, da ga do 2017. godine smanjimo na održivi nivo i da to bude novi početak.

Ne mogu da odgovaram na sve stvari koje su se dogodile od pamtiveka do 27. aprila. Verujte, voleo bih da znam sve odgovore, ali ne znam. Rekao sam ono što sam video iz dokumenata o primopredaji i sravnjivanju stanja u kancelariji, sefu koji sam nasledio. Prema tome, rekao sam istinu o tome.

Šta se dešava trenutno? Kao što znate, revizije nekih ugovora, dopune itd. su na Vladi; postoji procedura, zakon i sve ostalo. Između ostalog, mi smo iz zakona sklonili direktnu pogodbu zato što smo smatrali da se ona realizuje na osnovu međudržavnih ugovora koje ratifikuje ovaj parlament. Vi to ratifikujete, ne ja. Ti ugovori imaju snagu jaču od pojedinačnih zakona. Prema tome, na ovom parlamentu je da ubuduće svaki ugovor koji bude ratifikovao analizira, i njegove pravne, društvene i druge posledice, istovremeno i pozitivne i negativne.

Da li je ovo reformski zakon? Ovo je reformski zakon, kao i svaka hirurgija u širem kontekstu. Znači, ovo je reformski zakon, kao i Zakon o radu, zato što definiše nove uslove, nove pravne i institucionalne uslove da se krene u novo ulaganje.

Da bi investitori došli, da bi ovde ulagali, da bi Srbija održala i podigla svoj kreditni rejting, ona mora da sredi neke probleme koje smo nasledili. Pošto nisam partijska ličnost, nije moje da ocenjujem ko je politički, partijski i na druge načine odgovoran; moje je da pokušam da nađem rešenje i izlaz iz ove situacije.

Da ste mene pitali, odgovorio bih vam za javna preduzeća – kao što već predviđamo da uradimo, sledeći zakoni u nizu će biti Zakon o javnim preduzećima i zakon o stimulisanju investicija. Jedan je ponovo usmeren na čišćenje postojeće situacije i efikasnije upravljanje javnim sredstvima (koja nisu mala) u javnim preduzećima. Profesionalizacija upravljanja, čišćenje tih preduzeća i uključivanje odgovornosti, od parlamenta, od tzv. državne revizione institucije, koja je u svim zemljama koje imaju dobro uređena javna preduzeća vrhunski organ koji to sve mora da odobri, biće predlog u centru ovog zakona.

Znači, naš predlog zakona će biti da će DRI biti glavni sudija koji će na kraju reći da li je to dobro ili ne. Ministarstva će podeliti odgovornost. Ministarstvo privrede, ko god bude na čelu, određivaće kako ta javna preduzeća efikasno da koriste državnu imovinu, u EPS-u, u Pošti, u „Srbijagasu“, na svakom mestu. I, ne samo javna preduzeća. Ako pročitate Zakon o ministarstvima, koji ste vi doneli 25. aprila, zaduženje ovog parlamenta i Ministarstva za ekonomiju će biti da utiču na sva preduzeća koja rade s državnim kapitalom. Znači, da tamo utičemo na kvalitet izbora menadžmenta, na određivanje strategije, poslovne politike, imenovanja i razrešenja, nadzorne organe. Pogledajte zakon, to tamo piše.

Očekujem da ćemo imati raspravu, kada to budemo razrađivali, kako da to uradimo najbolje i kako da u Zakonu o javnim preduzećima to pretočimo u stvari koje mogu da se primene.

Znači, potpuno se sa vama slažem, samo mislim da je pravac kritike preuranjen. Ne možemo sve za sto dana da uradimo. Ovo što smo uradili... Radimo stvari po redu. Odmah nakon sto dana nas očekuje rebalans budžeta, do sledeće subote, i nacrt dogovora sa Fondom, kao preduslov da imamo trogodišnji program, koji nam je nužan da bismo zaokrenuli ovu tešku finansijsku situaciju. Mi ne možemo sa 8% deficita da pređemo na održiva 3% u jednom koraku. To niko ne može da uradi i zato tražimo prostor da to uradimo za tri godine.

Onda, u okviru toga, donosimo zakon o stimulacijama, gde želimo da na pravi način stimulišemo prave investicije. To je moja ideja. Kako se to rešava u realnosti, to zavisi od svih nas. Ne samo od zakona, nego zavisi od svih nas. Kao što znate, uredbom Vlade je diskreciono odlučivanje minimizirano. Određeno je da pet ministara odlučuje o svim stimulacijama i privlačenju stranih investitora. Svaki vaš predlog da se to poboljša... Naš predlog je da to bude zasnovano na stručnim predlozima. Ne na diskrecionim odlukama pojedinaca, nego na stvarnim ocenama ekonomskih mogućnosti i oportunosti privlačenja stranih investicija.

Šta ćemo uraditi? To upravo predlažem. Uradićemo kombinaciju teških kratkoročnih koraka, paralelno sa kratkoročnim stimulacijama, da bismo to naslonili na zakone koji trasiraju put da za tri godine to uradimo. Šta radimo za tri godine? Cilj onoga što govorim jeste da minimiziramo bolne troškove za stanovništvo, za zaposlene, a da maksimiziramo uštede koje možemo da ostvarimo u javnim preduzećima i na svim drugim mestima.

Kao što sam pominjao, u EPS-u su gubici u transmisiji energije 18%; u svetu su 6–7%. Naplata je 84%. Pomnožite 0,82 sa 0,84 i dobićete da Srbija samo dve trećine prihoda ostvaruje od energije koja je iz visokonaponske mreže prešla, koja je isporučena. Samo dve trećine. Znači, jednu trećinu bacamo u startu. Kako koristimo tu energiju? Srbija ima najveće učešće elektroenergije u društvenom proizvodu po jedinici društvenog proizvoda. Najmanje je korišćenje sijalica koje štede energiju (sedam prema jedan), a svi u svetu to rade. To je jeftina investicija i daje ogromne efekte, a mi to ne radimo. Srbija ima mogućnost da proizvede vakuumska stakla koja štede energiju 30 i više procenata. Mi to ne radimo itd.

To je samo jedan primer u javnim preduzećima koji govori da Srbija može nekoliko stotina miliona evra, umesto da štedi na zdravstvu, školstvu, platama i penzijama, da uštedi sprečavanjem da se pare bacaju; da se greje vazduh, a da se pare bacaju. Moj predlog je da u narednim godinama uštedom onih stvari koje samo mogu da povrede... Vi ste pominjali i drugi su pominjali visoke plate privilegovanih ljudi u javnim preduzećima, koji možda i ne znaju gde im je kancelarija. A da se, na račun tih ušteda, postigne ono što je boljitak i ono što je osnova za budućnost.

Treće, ne manje važno, jako je bitno da ono što mi radimo bude utemeljeno, korak po korak, i da nam svi veruju, da sami ljudi kod nas poveruju da više neće moći nekvalifikovani i nesposobni ljudi da dođu na mesta gde se odlučuje o upravljanju društvenim resursima. Ne kažem da je to lako. Ne kažem da ne postoje očekivanja da će izbeći, da će proći ova grmljavina i da će izbeći te stvari, ali vam tvrdim da je naša namera da to sprovedemo. Prema tome, ovo što planiramo ne može da se završi ni za sto dana, ni za godinu dana.

Namerno nisam na početku rasprave govorio o planu implementacije. Svi su ovde rekli da je primena ovih zakona najvažnija. Slažem se, mi imamo vrlo detaljan plan primene, ali nisam hteo da skačem pred rudu i da govorim o tome. Mi planiramo, ako se ovo usvoji do kraja jula ili početka avgusta, da u roku od desetak dana, čim zakon postane pravosnažan, završimo elementarne tehničke pripreme i izađemo sa pozivom partnerima i investitorima zainteresovanim za sva 584 preduzeća koja su glavni cilj ove privatizacije.

Druge privatizacije će ići na osnovu drugih kriterijuma. Kada će se privatizovati „Telekom“ ili neko drugo javno preduzeće, zavisiće od čitavog niza ekonomskih faktora. Predlažem da tu ovaj parlament bude uključen u odlučivanje. Ali, to je pitanje na duži rok. Ovo je sada pitanje rešavanja onoga što se zove breme prošlosti. To je nasleđeno. Ponavljam, neću ulaziti u to ko je kriv, ali je činjenica da je tako i da to moramo da rešavamo.

Šta nas očekuje? Očekuje nas da posle trideset dana, očekujem da do polovine ili kraja septembra (ljudi kažu, godišnji su odmori, ostavite par nedelja, ništa se neće promeniti za tih par nedelja) dobijemo kvalitetne predloge i da pokušamo da što veći broj preduzeća nađe kupce, ali je najvažnije da oni mogu da održe ta preduzeća na tržištu. Bez toga, ta preduzeća nisu preduzeća, ona su socijala, ona su samo kanal kroz koji mi usmeravamo socijalna davanja.

Nisam protiv socijalnih davanja, ali sam protiv zavaravanja. Ne smemo da mislimo da je to održivo na duži rok. Kao što rekoh, ti ljudi su ostali bez posla pre petnaest godina, a sada će ostati i bez plate, dobiće socijalnu pomoć. Ostaće bez plate, ali neće ostati bez mogućnosti da dobiju novi posao ako ovo uradimo na pravi način, verujte mi.

Prema tome, taj skok, to je kao skok padobranom. Postoji jedan momenat – da li će se padobran otvoriti. Ja kažem, mi nudimo neke zakone koji će nam pomoći da otvorimo taj „padobran“. Cilj nam je da minimiziramo trošak, ali da postignemo nešto. Verujte mi, ovo sam radio; od Tajlanda, 1979. godine, pa do čitavog niza drugih zemalja, to funkcioniše, ali moramo svi da budemo na istom poslu i da radimo istu stvar.

Konačno, što se tiče preciziranja uloge Agencije za privatizaciju, Ministarstva itd., želim jednu vrlo važnu stvar da vam kažem. Mi ne možemo i ne treba da eliminišemo diskreciono odlučivanje, ali uz njega mora da ide odgovornost. Nisam protiv diskrecionog odlučivanja, ali Agencija mora da primi na sebe odgovornost da predloži model, metod i mere. Ne može se bez toga. Ne postoje kriterijumi koji mogu bez Agencije i bez institucija da funkcionišu.

Ono što je bitno jeste da se zna ko je predložio i zbog čega, da li je on falsifikovao podatke da postoji tržište tehnologija, menadžment, ljudi, kreditna sposobnost, investitor i da li je pokušao da izigra ceo proces. Ako neko stručno to potpiše, kao što će potpisati ove velike konsultantske kuće da nešto ima smisla, i nakon toga Ministarstvo to oceni i nađemo investitora, investitor ponudi novac i kredibilni program, tvrdim da ima smisla da ja kao ministar to potpišem na osnovu njihovog predloga.

Prema tome, ja nisam protiv diskrecionog odlučivanja sa odgovornošću, ali sam protiv toga da se naprave kriterijumi da se ne zna ko je odakle nešto odlučio, da se nekim kanalima, koji su potpuno vama nejasni i meni nejasni kao ministru, nešto dešava, da neko dobija neke stimulacije ili oprost dugova ili bilo šta što se dešava bez pravila, bez znanja javnosti, pod nekim velom tajne. To želimo da izbegnemo. Prema tome, mislim da je međukorak da imamo neke stvari koje su specificirane, ali nas vode ka pravom putu.

Šta želim još da kažem? Konkretne sugestije. Koleginica Marijana Radovanović i koleginica Ivana Matić ovde predstavljaju te dve ključne agencije u tim stvarima. Mislim da su one svesne odgovornosti koju na sebe prihvataju. One mole da ih svi podržimo u tom procesu. Znači, mi moramo da skinemo stigmu da je Agencija za privatizaciju mesto koje služi za pranje para i pravljenje privatnih dilova. Vi u tome treba da nam pomognete. Evo koleginice Marijane, uslov da prihvati da bude vršilac dužnosti je da znamo šta radimo i po kojim kriterijumima.

Toliko za sada, a molim vas da konkretne primedbe na zakon dostavite u formi amandmana.

Krkobabić Milan

Cilj jedne korporacije ili kompanije je da bude profitabilna, da raste i razvija se, da investira i bude društveno odgovorna prema zaposlenima i svom okruženju.

Ovo mi je jedinstvena prilika da me građani Srbije čuju, da razbijemo neke zablude. „Pošta“ nije monopolista, „Pošta“ je tržišno pozicionirano preduzeće. „Pošta“ je profitabilna. Tu je kolega Ćirić, koji sve ovo može da potvrdi.

Neto dobit, poštovani prijatelji, iz 2012. godine, od 11.000.000 evra, uvećana je u 2013. godini na preko 25.000.000 evra, investicije od 45.000.000 evra sopstvenih sredstava i izmirene su sve obaveze prema zaposlenima. Danas smo imali Nadzorni odbor, i mogu da vas obavestim da je poslovni dobitak, ovo je veoma bitno i za građane Srbije, ove kuće za šest meseci veći za 60% u odnosu na prethodnu godinu.

Ciljevi ove vlade, ne samo ove vlade nego svih nas ovde, jesu rezultati i odgovornost. To su ciljevi sa kojima možemo da napravimo pomake. Da li će neko biti direktor javnog preduzeća ili neće, odlučiće Vlada Srbije, ali poštovaće te rezultate.

Što se tiče mene i poslaničke grupe, naša podrška je principijelna, naša podrška jednom konceptu koji je utemeljen u ovoj skupštini, izložen od strane premijera, i ona je suviše krupna da bi se vezivala za jednu tako sitnu stvar kao što je direktor javnog preduzeća. Za mene je to čast i odgovornost. Ne postoje lukrativna očekivanja, toliko.

Jovanović Neđo

Uvaženi ministre, poštovani saradnici, predstavnici institucija, sa ovim prethodnim diskusijama koje su izlazile u granicama oštre kritike, ja ću se vratiti na daleko realniju diskusiju tako što ću ukazati da zakon o izmenama i dopunama Zakona o stečaju, zakon o privatizaciji, zakon o izmenama i dopunama Zakona o postupku registracije kod Agencije za privredne registre nesumnjivo predstavljaju reformske zakone, koji se moraju usvojiti kako bi se nastavio proces usaglašavanja domaćeg zakonodavstva sa zakonodavstvom Evropske unije. To je obaveza Vlade Republike Srbije. Mi tu obavezu moramo prihvatiti i zajedno sa Vladom Republike Srbije doprineti da kroz usvajanje ovih reformskih zakona Republika Srbija postane stalna članica Evropske unije.

U tom smislu, Poslanička grupa Socijalističke partije Srbije, ne samo iz ovih razloga, već i razloga koje ću navesti u kasnijem toku ove diskusije i koje će u svojim diskusijama izneti moje kolege iz poslaničke grupe, nesumnjivo podržava ova zakonska akta. U danu za glasanje mi ćemo za ta zakonska akta glasati.

U ime Poslaničke grupe Socijalističke partije Srbije, najpre ću početi od zakona o izmenama i dopunama Zakona o stečaju. Nesumnjivo je da je postojeći Zakon o stečaju, koji u sebi sadrži kako norme materijalnopravne prirode, tako i norme procesnopravne prirode, dobar osnov da se ovim izmenama i dopunama dobiju kvalitetna poboljšanja, koja će u svakom slučaju obezbediti ostvarenje ciljeva stečajnog postupka i stečaja kao pravnog instituta.

A koji su to ciljevi? Gospodine ministre, stalno se u toku današnjih rasprava prenebregava nešto što je osnovni postulat stečaja. To su dva cilja. Prvi je cilj da se ostvari interes poverilaca u što većem obimu, kroz što kvalitetnije i u najvećoj mogućoj meri namirenje njihovih potraživanja. To se ostvaruje i kroz drugi cilj, a drugi cilj je ustrojstvo efikasnog stečajnog postupka, a efikasan je onaj postupak koji traje što kraće i sa što manje troškova.

Međutim, ova dva cilja idu ka jednom cilju. Taj jedan cilj je stvaranje poslovnog ambijenta. Hajde da se ne varamo, poslovni ambijent u Srbiji se ne može postići samo sa ova dva reformska zakona. Potrebno je doneti druge, mi smo jedan već doneli, to je Zakon o radu, jer se jedino na taj način obezbeđuje pravna sigurnost, kako privrednim subjektima u našoj zemlji, tako i potencijalnim investitorima koje treba da privučemo.

Ono što je nesumnjivo značajno jeste da je fokus javnosti, kako stručne, tako i opšte javnosti, bio usmeren upravo na institut stečaja. Ovde prisutne kolege i šira javnost i te kako dobro znaju koliko su mediji pisali o zloupotrebama, zloupotrebama stečajnih upravnika, zloupotrebama stečajnih sudija, koliko je dolazilo do povreda ravnomernog namirenja poverilaca, koliko je puta dolazilo do neadekvatnog tumačenja pojedinih odredaba Zakona o stečaju, što je dovodilo do neujednačene sudske prakse. Ta neujednačena sudska praksa generiše pravnu nesigurnost, kako za stranke u postupku, tako i za sve one koji očekuju sudsku zaštitu.

Zato Poslanička grupa Socijalističke partije Srbije podržava nova rešenja u zakonu o izmenama i dopunama Zakona o stečaju kojima se sprečavaju zloupotrebe, koruptivna delovanja, kao i svaki drugi vid protivpravnosti.

S obzirom na to da u svojoj advokatskoj profesiji značajnu pažnju posvećujem stečaju, ovom prilikom ću dati sebi slobodu, i u ime svoje Poslaničke grupe Socijalističke partije Srbije, da iznesem jedan lični stav, a to je da su izmene i dopune učinile mnogo, u tom smislu što je postignut veliki kvalitet. Taj kvalitet se manifestuje uvođenjem četvrtog isplatnog reda, u koji se svrstavaju lica povezana sa stečajnim dužnikom. Što je najvažnije, ta lica ne mogu biti birana u stečajne organe.

Ali, hajde, zarad građana, da objasnimo koja su to lica povezana sa stečajnim dužnikom, nekako se beži od toga. Pa, to su prevashodno bliski srodnici stečajnog dužnika koji su osnovali preduzeća. To su, u pravoj liniji, deca; suprug; u pobočnoj liniji braća, sestre, njihova deca. Oni su, kao fizička lica i kao osnivači preduzeća, povezana lica sa stečajnim dužnikom. Postoji velika mogućnost zloupotreba ukoliko bi bili u stečajnim organima, jer bi preglasali stečajne poverioce, oštetili stečajne poverioce zarad pribavljanja koristi na nedozvoljen način. Zato je to dobro rešenje i zato će to Poslanička grupa Socijalističke partije Srbije nesumnjivo podržati.

Ono što bi trebalo da znate, gospodine ministre, vi i vaši saradnici, a posebno apelujem na gospođu Matić kao kreatora ovog zakona da ima u vidu nešto što ovde nije sistematizovano, to je da povezana lica ne smeju ni u kom slučaju da budu ni kupci imovine u stečajnom postupku.

Mi imamo u stečajnoj praksi, u privrednim sudovima situacije gde supružnici, muževi, žene, deca kupuju imovinu stečajnog dužnika, čak kupe i stečajnog dužnika kao pravno lice. Pa, zar to nije flagrantan vid kršenja i zloupotrebe prava u stečajnom postupku i oštećenja poverilaca? Da li možete zamisliti da stečajni dužnik bude kupljen od supružnika vlasnika stečajnog dužnika? Upravo se takve situacije dešavaju u sudskoj praksi i to je sudska praksa identifikovala.

Međutim, u svakom slučaju, reagujući na ovakve primere, mi istovremeno ukazujemo i na to da ste doprineli mnogo kroz transparentnost, uvođenje transparentnosti u stečajni postupak, jednostavno, zato što ćemo imati mogućnost da na najtransparentniji način uočimo rad stečajnog upravnika, stečajnih organa. Za sud neću ni komentarisati.

Ne želeći da prepričavam odredbe koje se vezuju za status i izbor stečajnog upravnika (gospodine ministre, o tome ste diskutovali), u ime Socijalističke partije Srbije želim da iznesem jednu dobronamernu sugestiju, a to je da se dobro razmisli da u budućem zakonu o stečaju ne bude sistematizovana ni jedna jedina odredba o stečajnim upravnicima, već da se donese potpuno nov zakon, kao sistemsko rešenje, koji će se zvati zakon o stečajnim upravnicima. Tim zakonom će se definisati sve što je potrebno, počev od dobijanja licence za rad stečajnog upravnika, do načina izbora stečajnog upravnika u stečajnom postupku, sankcije, odgovornost za štetu, odgovornost za propuste. Ako smo mogli da donesemo Zakon o javnim beležnicima, zašto ne bismo mogli da donesemo zakon o stečajnim upravnicima?

Posebno tu želim da apostrofiram ulogu Agencije za privatizaciju, gospodine ministre, kao stečajnog upravnika koji poslove stečajnog upravnika obavlja preko poverenika. A poverenici su fizička lica koja moraju ispunjavati zakonom propisane uslove da bi mogla da budu stečajni upravnici.

Šta se dešava? Uspeli ste, što Poslanička grupa Socijalističke partije Srbije podržava, da određene anomalije koje su se pojavile kao pravila u radu Agencije za privatizaciju postepeno otklanjate. U stečajnoj praksi se dešavalo da Agencija za privatizaciju na regularan način isplaćuje poverenike, odnosno isplaćuje njihove naknade, a istovremeno privrednim sudovima ispostavlja troškovnike u znatno većim iznosima u odnosu na iznose koji su isplaćivani na ime naknada poverenicima. Na taj način dolazi do umanjenja stečajne mase, a samim umanjenjem stečajne mase, poverenici ostaju uskraćeni da se za taj deo namire.

Dobro je, gospodine ministre, što ste i to prepoznali pa se sada i taj vid zloupotreba upravo u agencijama za privatizaciju otklanja. Tu snažno podržavamo Vladu Republike Srbije u borbi protiv ovakvih anomalija.

Ono što mislim, takođe, da bi trebalo da se afirmiše kroz ovu diskusiju o Zakonu o stečaju jeste da su veoma precizno, veoma jasno definisani određeni instituti koji će pomoći sudovima u radu. Konkretno, jasno se definiše nesposobnost plaćanja stečajnog dužnika. Sada to ne moramo dokazivati u postupcima. Sudovi ne moraju da izvode preterano veliki broj dokaza. Uticaćemo na efikasnost rada sudova i vrlo brzo će se doneti odluka u sudovima.

Pored ostalih instituta koje ste dobro regulisali, kao što su: razgraničenje razlučnog od založnog poverioca, odlično regulisan institut međunarodnog stečaja, čini mi se da posebnu pažnju zavređuje jedan institut koji je nov, koji je dobar, a to je zahtev za ispravku greške u zaključku. Šta to znači? U slučaju da je osporeno potraživanje i da bilo stečajni upravnik bilo poverilac treba da se uputi na parnicu zbog osporavanja potraživanja, dolazimo do grešaka od strane sudova i sudija, pa se pogrešno uputi ili poverilac ili stečajni upravnik.

Da ne bi trpeli štetu ni stečajni upravnik, ni poverilac, imaju pravu da se ta greška otkloni, da se šteta spreči i da traže zahtev za ispravku greške. Ali, čega se ja bojim? Bojim se privilegovanja sudija, zbog toga što za njih nismo propisali nikakvu sankciju. Pa, ne možemo ni zamisliti, a kamoli doživeti u sudskoj praksi da sudija ne zna koga treba da uputi na parnicu. Pa, to je nezamislivo. U ovom slučaju dozvoljavamo da sudija samo otkloni grešku, a gde je odgovornost? Gde je odgovornost za naknadu štete? To nemamo, nažalost, sistematizovano. O tome bi trebalo povesti računa u nekom budućem zakonskom aktu koji će ovo da reguliše.

Da ne bih prepričavao sve ono što je ovde sadržano, ja ću se u svojoj diskusiji vezati za nešto što bi, čini mi se, bilo dobro da se razmotri u budućem radu kako vašeg ministarstva tako i Agencije za licenciranje stečajnih upravnika.

Moram da pohvalim tu agenciju kao jedino zdravo telo, jedino zdravo jezgro u jednom sistemu koji je u jednom trenutku bio ruiniran (ili je barem pokušano da se ruinira), gde je Agencija za licenciranje stečajnih upravnika pokazala svoju snagu i zaštitila stečajne upravnike. Ovo otvoreno govorim zbog građana.

Šta je to što nije definisano u ovom zakonu, gospodine ministre? Pre svega, vidite kako dobro znate, kao što znaju i građani, da je u Srbiji na delu vraćanje imovine, odnosno sprovođenje postupka restitucije. Mi imamo ogroman problem, gospodine ministre. Imovina koja je predmet restitucije, koja treba da se vrati građanima od kojih je oduzeta po Zakonu o nacionalizaciji najamnih zgrada i građevinskog zemljišta, sada je istovremeno u stečajnoj masi, nalazi se u imovini stečajnog dužnika. Tu se stečajni postupci obustavljaju. Mi imamo ogromne probleme, ne možemo da vodimo stečajne postupke zbog toga. Taj problem mora da se reši.

Drugi problem koji treba da se rešava jeste – zašto nije u zakonu predviđena dozvoljenost tužbe za poništaj kupoprodajnog ugovora u stečaju? Malopre sam naveo primer, gospodine ministre, da muž, žena, sin, ćerka kupuju stečajnog dužnika. Gde je ovde u zakonu propisana mogućnost da se tužbom poništava takav ugovor koji je nesumnjivo štetan, manjkav, koji ima anomaliju koja mora da se otkloni? Takvu dozvoljenost tužbe, nažalost, ovaj zakon nije predvideo.

Nadam se da će biti u nekom budućem zakonskom aktu, jer je stečaj promenljiva kategorija, prilagođava se kako vremenu tako i okolnostima, a naročito prihvatanjem standarda ekonomski razvijenih sistema. Nadam se da ćete i ovaj dobronameran predlog Poslaničke grupe SPS prihvatiti.

Šta još nije obuhvaćeno? Često se dešava da deo imovine koji ulazi u stečajnu masu ostane neprodat. Nije prodata cela, bez obzira na to u kom delu su namireni poverioci. Zašto se ne predvidi mogućnost da se deo imovine koji nije prodat preda poveriocima? Pa, cilj stečaja i stečajnog postupka jeste namirenje poverilaca. Molim vas da to najdobronamernije prihvatite.

Dalje, postoji veliki broj stečajnih postupaka koji traju preko dvadeset godina. Zašto? Zato što se radi o stečajnim dužnicima čije je sedište na teritoriji AP Kosovo i Metohija. Mi i te kako dobro znamo koji su razlozi koji onemogućavaju prodaju te imovine. Znamo koji je to balast za Republiku Srbiju u odnosu na EU, ali je to balast i za stečaj i za stečajne postupke. Za ovo nisu krivi privredni sudovi, ni sudije, već ovde treba imati jedan stepen tolerancije kada govorimo o kritici u odnosu na stečaj i razumeti situaciju kada se vezuje za AP Kosovo i za AP Vojvodinu.

Na kraju, kada govorimo o stečaju, pošto ću preći na odredbe zakona o privatizaciji, moram da skrenem pažnju na nešto što bi trebalo da imate u vidu, a to je nešto što je, sticajem okolnosti, propušteno da se obuhvati ovim zakonom. To je tzv. konsolidovani stečaj.

Moram da vas podsetim na neki način da postoji veliki broj situacija u stečajnoj praksi gde imamo kompanije, holdinge, koncerne, velike sisteme, grupne sisteme gde u slučaju pokretanja stečaja dolazi do zloupotreba zato što se stečaj otvori nad holdingom, a spasava se namerno deo tog holdinga, namerno se spasava društvo sa ograničenom odgovornošću. Mi moramo da imamo sistem koji će regulisati to pitanje gde su u pitanju povezanosti privrednih subjekata kroz povezanost preko kapitala. Onda je logično da se stečaj odvija prema svim segmentima holdinga, kompanija itd.

Moram da ukažem na jedan jako pozitivan primer. Upravo je Privredni sud u Užicu imao pilot-postupak, koji je izuzetno uspešno rešio tako što je nad holdingom „Vojin Popović“ iz Novog Pazara kompletan stečaj sproveo tako što je jedan stečajni postupak podelio na pet, uspešno okončao stečajne postupke i uspešno namirio poverioce. Neka to bude primer za dalji rad i sistematizovanje konsolidovanog stečaja kao pravnog instituta u stečajnom postupku.

Nadam se da ćete ove krajnje dobronamerne sugestije Poslaničke grupe SPS prihvatiti, jer one odgovaraju i ulaze u koncept Vlade Republike Srbije o donošenju reformskih zakona. Kao partija koja sadrži osnovno načelo socijalne pravde, mi želimo da tu socijalnu pravdu afirmišemo i preko ovih zakona.

Kada govorimo o zakonu o privatizaciji, ne razumem kritičare koji su danas bili toliko kritični a da se nisu setili nekih činjenica koje niko ne može da dovede u sumnju – šta je to generisalo sve probleme u privredi Republike Srbije. Nesumnjivo je da se moralo krenuti u rešavanje nagomilanih problema koji su generisani nakaradnim Zakonom o privatizaciji iz 2001. godine. Podsećanja radi, Socijalistička partija Srbije je bila protiv tog zakona i uvek će biti protiv takvih zakonskih rešenja. Zašto? Zato što je upravo te 2001. godine počelo uništavanje privrede, odvođenje brojnih preduzeća u privrednu smrt, uz ogroman porast broja nezaposlenih, slanje ljudi na ulice, na evidencije biroa i Nacionalne službe za zapošljavanje, bez izgleda da se ponovo zaposle. Država je oštećena, budžet Republike Srbije nije popunjen, nisu se naplaćivali doprinosi za PIO.

Koliki je procenat uspešno privatizovanih firmi, a koliki je procenat privatizacija koje su raskinute ili poništene? Ta disproporcija je ogromna. Možemo ciframa od jedan do deset da merimo procente koliko je uspešno privatizovanih preduzeća, a preko 90% ili do 90% je onih koji su skandalozno prošli, jer su raskinute i poništene privatizacije. Zašto? Zato što nisu postojali kontrolni mehanizmi da se privatizacija prati, da se subjekti privatizacije zaštite. Zato što niko nije vršio uvid u rad, kako Agencije za privatizaciju, tako i u rad same Agencije za privatizaciju, koja je morala da sprovodi nadzor nad postupkom privatizacije kada su u pitanju subjekti privatizacije.

Šta se dešava? Dešava se da se zaključuju sporni ugovori. Investitori ne ispunjavaju ugovorne obaveze, ne unose investicije, ne izmiruju plate zaposlenih. Šta je onda posledica jedne takve privatizacije? Sigurna privredna smrt subjekta privatizacije.

Najočigledniji primer za to, gospodine ministre, jeste preduzeće „Magnohrom“ iz Kraljeva. Kako je to preduzeće privatizovano? Upravo na ovakav skandalozan način. Kupci su zaključili ugovor, nijednu od ugovornih obaveza nisu izmirili, iz pogona preduzeća „Magnohrom“ je izneto sve, od mašina, uređaja, aparata, tehnoloških sistema, i ostale su sablasno prazne hale. Kakva je sada vrednost preduzeća „Magnohrom“? Pa, tolika kolika je građevinska vrednost pogona koji zvrje prazni i ruinirani su. Koliko imamo „Magnohroma“ u Srbiji? Koliko hoćete.

Zato vas podržavamo, kao socijalisti, u ovom predlogu zakona, zato što ste ove probleme prepoznali i zato što ih uspešno rešavate. Zato ćete uvek imati snažnu podršku za takvo rešavanje problema.

Međutim, ono na šta nije odgovoreno, i moliću vas da u daljem toku, nemam još mnogo vremena, odgovorite... Činjenica je da smo nedavno izmenili odredbu člana 20ž i produžili postupak sprovođenja restrukturiranja nad subjektima privatizacije u restrukturiranju. S druge strane, imamo odluku Ustavnog suda Republike Srbije, kao i odluku Vrhovnog kasacionog suda da su iz te zabrane sprovođenja izvršenja nad subjektima privatizacije u restrukturiranju izuzeti zaposleni. Zaposleni su i sada i pre mogli da naplaćuju i da namiruju svoja potraživanja u izvršnim postupcima; oni su privilegovana kategorija izvršnih poverilaca. Šta se sada dešava, imajući u vidu da usvajamo ovaj predlog zakona, koji zaista bezrezervno podržavamo, da li ćemo poštovati odluku Ustavnog suda i odluku Vrhovnog kasacionog suda i zaposlene i dalje zadržati u kategoriji poverilaca koji moraju biti maksimalno zaštićeni?

Nadam se da će vaš odgovor na ovo moje pitanje biti pozitivan zbog toga što je Poslanička grupa SPS u milion slučajeva na ovaj problem ukazivala.

Zahvaljujem se još jednom i iskazujem čvrsto uverenje Poslaničke grupe SPS da će u danu za glasanje sva tri zakonska akta od nas poslanika SPS-a biti bezrezervno podržana i na taj način biti podržana i aktivnost Vlade Republike Srbije.

Stefanović Borislav

Poštovane kolege narodni poslanici, gospodine ministre Vujoviću, gospodine predsedavajući, imamo pred Narodnom skupštinom dva zakona koja ste, po običaju, od 31, 30 po hitnom postupku, bez prave javne rasprave, bez sagledavanja bilo kakve perspektive uticaja ovog zakona, pre svega na proces zapošljavanja u Srbiji... Uporno vas molimo da nam pokažete, date bilo kakav merljivi prikaz uticaja zakona koje predlažete na povećanje stope zaposlenosti u Srbiji. To smo molili i vašeg prethodnika, ili ne znam kako da ga nazovem, gospodina Krstića, to sada molim i vas, da nam date neku cifru, bilo kakvu, koliko vi procenjujete da će biti povećanje zaposlenosti u Srbiji na osnovu ovih zakona koje greškom nazivate reformski zakoni? Pošto građani to moraju da razumeju, ovo nisu nikakvi reformski zakoni, ovo je…

(Vladimir Đukanović: Demagogija.)

Vašu demagogiju samo demagogijom možemo da rušimo.

Ovo je prva Vlada Republike Srbije, prva je dakle ova vlada, koja je 30. decembra prošle godine usvojila tzv. Radulovićev Predlog zakona o privatizaciji, da bi nepunih mesec dana kasnije tadašnji prvi potpredsednik Vlade odlučio da vrati mandat narodu i zatraži podršku za brže reforme, kojih nema. Zbog raspisivanja izbora, Radulovićev predlog je povučen, da bi se u junu 2014. godine pojavio na sajtu Ministarstva privrede sasvim drugi Nacrt zakona o privatizaciji, koji nema nikakve veze sa onim Radulovićevim. Onda ste dali novi nacrt, treći, koji nema veze ni sa onim prethodnim, ni sa onim pre njega. Onda je vaša vlada 27. jula to ekspresno usvojila i ekspresno ga poslala u Skupštinu da mi nešto o tome pričamo, a dobijamo materijal možda 24 časa pre toga.

Tri različita zakonska teksta za svega sedam meseci. Ministar privrede promenjen tri puta za dve godine; ministar finansija tri puta za dve godine; ministar poljoprivrede tri puta za dve godine; dajete nam zakon, tri različita teksta za sedam meseci. Šta nam to govori? Po našem mišljenju, kabinet premijera tretira pitanje privatizacije kao još jednu jeftinu i jednokratnu političku kampanju, zvanu jesen–zima, ekskluzivna kolekcija, nekada upotpunjena autobuskim vožnjama i pesmom, a nekad brzometnim zakonima, kao u ovom slučaju. O tome će, naravno, pričati samo onaj ko to preživi.

Reformatori će ovim reformama, po našem mišljenju, odvesti 600 preduzeća u totalni kolaps, a ono malo ljudi što prima platu završiće na ulici i pred narodnim kuhinjama, ako i njih ne privatizujete pre svega ovoga.

Možda su zbog ovih rešenja koja Vlada predlaže... neka mešavina nekompetentnosti i loših namera da se kroz rasprodaju državne imovine okonča projekat gašenja srpske privrede, koji se uspešno sprovodi, evo, već pune dve godine.

Smatramo da ekonomskom politikom koja se zasniva na otpuštanju radnika i smanjenju plata i penzija ne može ništa da se postigne. Sigurno nećete uspeti da izvučete Srbiju iz krize.

Da li zaista mislite da će bilo koji ozbiljan investitor pohrliti u Srbiju jer ste promenili par članova zakona o radu, naravno, na vrlo loš način, privatizaciji ili stečaju? Istovremeno ste podigli sve poreske stope i u narednih šest meseci nameravate da podignete cene energenata od 30% do 50%. Kažite mi, koji će to biti investitori? Ne morate njihova imena da kažete, možete njihove inicijale, možete njihovu nacionalnost da biste nam zagolicali maštu. Možete da kažete da su vrlo zainteresovani, samo nam dajte neku projekciju. Naravno da neće.

Ali zato imamo makete, imamo prazna obećanja umesto investicija i, na žalost građana Srbije, sve više nezaposlenih, konstantno smanjivanje plata. Evo, najavljena su nova smanjivanja plata i nova smanjivanja penzija (ili smanjenje, da se ispravim).

Pri tome, rešenja koja nudite će dovesti samo do masovnog otpuštanja. Vi to i ne krijete. Sprovođenje ovih zakona dovešće do gubitka, otprilike, cirka, kako vi kažete, 100.000 radnih mesta.

Strateško partnerstvo koje predlažete kroz dokapitalizaciju i osnivanje novog pravnog lica po definiciji nije privatizacija, jer državni, odnosno društveni kapital nominalno ostaje identičan, ne privatizuje se. Zato to ne može biti predmet Zakona o privatizaciji, već Zakona o privrednim društvima (mislim da je neko od kolega to pričao ovde), gde je ta procedura već detaljno uređena, kao što znate.

Po prvi put od kad postoji privatizacija u Srbiji, znači od 1989. godine, uvodi se mogućnost prenosa bez naknade kapitala ili imovine nedefinisanom strateškom investitoru, kao najdrastičniji primer sistemske korupcije. Prvi put od 1989. godine. Pri tome, nije jasno na osnovu kojih kriterijuma Vlada donosi odluku šta je od strateškog značaja za državu i ko može biti strateški investitor, osim možda nekog ličnog odnosa, nekome se sviđa pa zato. I vi ste govorili malopre o tome.

Nije mi jasno kako se kontrolišu ugovori o strateškom partnerstvu. Najbolji primer je taj izvikani ugovor sa „Etihadom“. Kako uopšte možemo kontrolisati ispunjenje ugovornih obaveza kad niko ne zna šta tamo piše? Imamo tu primer fabrike SISU i Priboja i FAP-a; bog otac zna šta tamo piše, ko se šta dogovorio. Niko ne može ništa da kaže, nažalost. Ali, dobro, neću da vam kvarim idiličnu sliku koju slikate građanima Srbije.

Mislim da je i moj kolega govorio o tome da ni ministar privrede nije imao uvid u taj ugovor.

Voleo bih da vi kažete ovde pred poslanicima da li ste imali uvid u taj ugovor i šta vi konkretno, kao iskusan čovek, mislite o tom ugovoru sa „Etihadom“, pošto je bilo priče da li je bio u vašem sefu ili nije bio u sefu?

Vi kažete, čak sam primetio sa dozom pozitivne energije, kako je izbačen metod neposredne pogodbe iz ovog nacrta, iz Predloga zakona, a znate da ste to radili zato što su vam to rekli predstavnici međunarodne zajednice. Rekli ste da je nedopustivo, i oni su vama rekli da je nedopustivo da imate takav koruptivni element u Predlogu zakona. Pa, kad ste već to rekli, po meni, trebalo je da kažete – mi smo to izbacili jer ima snažan koruptivni element u sebi, a ne da kažete – mi to izbacujemo, samim tim ovaj zakon je fenomenalan. Morate nam reći zašto ste to izbacili.

Rekli ste, to se prenosi na druge pravne osnove ugovaranja. Da objasnim građanima Srbije, „drugi pravni osnovi“ jeste međudržavni sporazum sa Emiratima, koji je jedinstven u istoriji ugovornog prava u Evropi, međunarodnog privatnog prava ili javnog prava, koji omogućava potpuno „status belog medveda“ za bilo kog privatnog investitora iz Emirata, koji može da radi šta god hoće, što je protivustavno inače. Zato nemate koruptivni element ovde, jer šta će vam, imate sporazum sa Emiratima koji sve lepo i glatko sređuje. A znate da je protivzakonito i protivustavno i, verujte mi, neće to tek tako proći. Znate i vi dobro, jako dobro, svi, uključujući i gospođu iz Agencije, u šta ste se upetljali.

Nemojte posle da bude – nismo mi naprednjaci, mi smo vodili, izvinjavam se SNS-u, dakle, mi smo vodili jedan resor, nemamo mi veze s ovim, znate, nismo mi puštali struju, mi smo samo stavljali dalekovode. Ne, svi delite odgovornost. U očima građana Srbije, bez uvrede, ja mislim da je to korektno, vi ste naprednjaci. Nema tu – mi smo stručnjaci. Kakvi ste vi to stručnjaci ako vam premijer radi šta on hoće, a vi ćutite na sednici Vlade? Meni da kaže premijer – Vujoviću, ja bih se uvredio. Da li možete vi njemu da kažete – Vučiću? Ne verujem. Mislim da nije korektno. Ali, ja vas znam kao časnog čoveka.

Nije ovo jedina opasna novina u zakonu. Prvi put se spominje mogućnost privatizacije preduzeća čiji je osnivač lokalna samouprava, poštovani građani, što je uvod u privatizaciju lokalnih komunalnih preduzeća, nenormalno dizanje cena lokalnih komunalnih usluga i dodatno urušavanje i inače potpuno uništenog standarda građana Srbije.

Čak postoji ideja da privatizujete, da centralizujete poreski sistem, potpuno, i da na lokalu više nema izvornih prihoda. Zašto to ne kažete poslanicima? Doduše, to i nije inicijalno bio vaš resor i ja vas ne mogu da krivim za sve što je mladi ministar Krstić nameravao, ali kažite građanima Srbije do kraja šta hoćete da uradite.

Šta će nama lokalne samouprave? Vi ste dokazali da Srbija može i iz autobusa da se vodi, uspešno. Nikoga ne vređam. Ali, lokalna samouprava nam nije potrebna. Šta će nam? Ukinite im sve i – nema šta, samo ih skupite da daju plaketu.

Ono što je takođe opasno, prvi put se dozvoljava da predmet privatizacije bude i poljoprivredno zemljište (kolege su govorile o tome) ako je društveno, mešovito ili u svojini preduzeća. Osim što je suštinski pogrešno, to predstavlja i kršenje Ustava, kao što smo već rekli.

Prvi put se dozvoljava i mogućnost prodaje imovine za trećinu procenjene vrednosti. Prvi put. Za trećinu vrednosti! To ste već probali kod „Vršačkih vinograda“, pa smo mi malo digli galamu, pa je malo digao Radulović, pa ste stali. Ali, evo ga u zakonu. Za trećinu ćete da prodajete firmu. Zašto to ne kažete? Mi smatramo da je ekonomski neopravdano i potpuno besmisleno prodavati preduzeće ispod fer tržišne cene. Ali, sada me ubedite da nije.

Kažete da je loša bila Đinđićeva privatizacija. On nije ništa platio. Građani Srbije nisu. A gospodin Vučić kaže – sada ćemo mi da platimo, samo da dođu. Kako možete da se poredite s tim?

Umesto da se ovim zakonom skraćuje rok za privatizaciju i restrukturiranje, dodatno se produžava do 31. decembra 2015. godine. Nije jasno zašto niste sproveli vaš akcioni plan iz juna 2013. godine. Vi donesete neke planove i onda ih se ne držite, uopšte. Rekli ste da svi postupci moraju do juna 2014. godine da se završe. To je sada. Ništa nije završeno. Ko je odgovoran za to što se jedan zvaničan akt Vlade nije poštovao? Bar da je jedan.

Moram da kažem da ste zakonom predvideli da potencijalni kupac preduzeća u pismu o zainteresovanosti (hoće čovek da kupi preduzeće) navede model privatizacije, indikativnu cenu, investicioni program, plan poslovanja i broj zaposlenih na neodređeno vreme. I sve to bez obilaska. Znači, čovek vam pošalje, i ne obiđe tamo šta ima, i uvid u dokumentaciju. Pa, koji ozbiljan investitor to može da uradi? Evo, recite mi jednog. Sve će to da vam pošalje, bez da je video, bez da je izvršio uvid u dokumentaciju. Kako to može?

Ima tu još dosta nedostataka, ali, mene, recimo, zanima sledeće: zašto Agencija kontroliše sprovođenje ugovora o privatizaciji koje sama zaključuje? Zašto tu aktivnost ne izmestite u Ministarstvo ili neku drugu instituciju? Jer, besmisleno je da zaposleni u Agenciji sami sebe kontrolišu.

Smatram da je nova prijava potraživanja još jedno zamajavanje poverilaca, naročito radnika i bivših radnika koji su do pre samo mesec dana pozvani da to isto urade. Kao i pre dve godine, sada se ta ista procedura, samo pod drugim nazivom, ponovo sprovodi. Bolje da pošteno kažete tim ljudima da neće dobiti ni dinar od svojih potraživanja, nego da ih zamajavate.

O stečaju ćemo više govoriti u okviru amandmanskog procesa, podnećemo veliki broj amandmana na oba zakona. Smatram da tu nema ništa novo ni revolucionarno. Niti se bilo šta ubrzava, niti se bilo šta završava.

Ali, imate softver gde se pritisne da se izabere stečajni upravnik. Samo ne piše koliko puta onaj tamo može da pritisne. I onaj ga pritiska dok mu tamo ne dođe stečajni upravnik iz SNS. Da li to znate? Raspitajte se. Ministre, ima li načina da se to onemogući? To bi trebalo da se izbegne, jer nema jasnog ograničenja i čovek može da klikće koliko hoće.

Drugo, vi ste rekli da neće više biti, kako kažete, muvanja, nameštanja i lakiranja. To ste vi rekli. Ja bih voleo da to tako bude, jer sam se u prvi mah obradovao, znajući vas i znajući gde ste radili. Međutim, ja sam ipak očekivao od eksperta Svetske banke i trećeg ministra privrede za dve godine... Toliko o izvesnosti poslovanja i svega ostalog. Ali, vi ste me ovim zakonom demantovali, jer upravo zakon o privatizaciji omogućava sprovođenje tih kompleksnih ekonomskih procedura, kao što su muvanje, nameštanje i lakiranje. Upravo ovaj zakon. Samo što je malo usmeren, rekao bih, u jednu stranu, u međunarodnom smislu.

Pošto znam da će sad krenuti napadi na Demokratsku stranku, vezano za privatizaciju, rekao bih samo par stvari. Samo jedna od 24 privatizacije je sprovedena za vreme vlasti Demokratske stranke. Ta se privatizacija zove „Sartid“. I, tu nije podignuta nijedna optužnica.

Molim kolegu koji će sada da ustane da navede jedno preduzeće koje smo privatizovali od 2008. do 2012. godine, nošen ličnim teretom saznanja da Vlada Aleksandra Vučića hoće da rasproda EPS, „Telekom“, Aerodrom, „Lutriju“, delove „Srbijagasa“ i „Dunav osiguranje“.

Inače, dragi građani, osiguravači su vas častili povećanjem obaveznog osiguranja za vozila od 45%, što ne može niko da objasni.

Vraćam se na temu. U svakom slučaju, mi smatramo da se na ovaj način protivustavno prolongira isplata poverilaca, iako je 14. maja stupila na snagu Odluka Ustavnog suda kojom je utvrđeno da su neustavne ranije odredbe. Imali smo ministra Selakovića koji je ovde nevešto pokušao da objasni to. U stvari, kupovali ste pet meseci, ništa više.

Sada se ovim zakonom ponovo odlaže pravo poverilaca na naplatu potraživanja, i to za dodatnih 60 dana od dana donošenja odluke o modelu privatizacije, član 94. Pre toga, ostavljate rok od 45 dana, pa onda imate rok od 30 dana i imate rok 30 dana. Dakle, 30 plus 30 plus 45 plus 60, to vam je 165 dana, ili pet i po meseci zamajavanja desetina hiljada poverilaca koji čekaju na naplatu potraživanja, a imaju podršku u odluci Ustavnog suda Srbije i suda u Strazburu.

Pošto je koncept ove vlade rušenje svih institucija i njihove nezavisnosti i razgradnja pravne države, onda ovo ne čudi, samo se nameće pitanje šta će građani zaključiti o reformama vaše vlade kada budu pisani naredni izveštaji o napretku i šta će međunarodna zajednica da kaže?

Prema predloženom zakonu o privatizaciji, gospodine ministre, privatizacija se zasniva na sledećim načelima: stvaranje uslova za razvoj privrede, smanjenje negativnih fiskalnih efekata, obezbeđenje javnosti i transparentnosti, onemogućavanje korupcije, formiranje prodajne cene prema fer tržišnim uslovima i stvaranje uslova za socijalnu stabilnost. To su vam ovi prijatelji iz većine već nabrojali hvaleći zakon.

Nijedan od šest ciljeva koje ste proklamovali neće biti ostvaren, s obzirom na sadašnju ekonomsku politiku ove vlade, disharmoniju, političko beznađe koje je prisutno u samoj Vladi i težnju da se firmama iz Arapskih Emirata poklone desetine hiljada hektara poljoprivrednog zemljišta u Vojvodini. Znate da je to veliki problem.

Evo, samo na primeru strateškog partnerstva između „Jata“ i „Etihada“, kako izgledaju ciljevi koje proklamujete ovim zakonom. Stvaranje uslova za razvoj privrede, prvi vaš cilj, a uslove definišete prema merilima kompanije koja se zove „Etihad“ tako što po više osnova subvencionišete stranu kompaniju, stavljate je u privilegovan položaj u odnosu na druge prevoznike i time kršite osnovna ustavna načela i ono što piše u Ustavu, da razvoj Srbije počiva na tržišnoj privredi, otvorenom i slobodnom tržištu.

Proklamujete princip smanjenja negativnih fiskalnih efekata. Sjajno! Gubitak „Jata“, koji je kabinet gospodina Malog, gospodina Vučića uspešno restrukturirao, 2014. godine iznosi 73.000.000 evra, dok je u 2012. godini „Jat“ zabeležio gubitke od 36.000.000 evra, dvostruko manje nego pre dolaska „Etihada“. Da li je tačno da svaki građanin Srbije plaća 40.000.000–50.000.000 evra godišnje subvencije „Etihadu“? Da li je tačno da ništa živo na Aerodromu ne plaćaju? Da li je tačno da direktora Aerodroma hapsite za druge kompanije, ali ne za ovu? Zato što je ova privilegovana. Jeste li vi svesni da je to protivustavno? Jeste li svesni da ne možete davati zemlju u Vojvodini arapskom investitoru mimo Ustava i zakona ove države? Jeste li vi svesni u koje polje, figurativno rečeno, ulazite?

Princip javnosti i transparentnosti. O tome govori činjenica da od 29. januara do 20. februara, pa na šest meseci, taj ugovor nikada nije objavljen itd.

Onemogućavanje korupcije. U odboru kompanije „Er Srbija“ sedi gospodin Dragan Đoković. Da li znate ko je to? Gospodin Đoković je savetnik za borbu protiv korupcije u kabinetu gospodina Vučića. Ništa njima tu nije sumnjivo. Kako im to ne miriše na korupciju, a sede tamo u odboru?

(Predsedavajući: Vreme.)

Dakle, ima tu još puno stvari. Vreme mi ističe za nekih deset sekundi, gospodine predsedavajući.

Moram da kažem, što se tiče ranijih privatizacija, hajde da se svi sada pozabavimo npr. „Beopetrolom“, koji je privatizovan dok je važan deo Agencije vodio gospodin Siniša Mali, a posle bio direktor u „Beopetrolu“. Hajde sada o tome, recimo, da razgovaramo. Možemo i o drugim stvarima, na raspolaganju sam. Hvala.

Babić Zoran

Poštovane kolege, poštovani građani Srbije, pošto je nekoliko puta izrečena zamerka Vladi Republike Srbije zato što se vozi autobusom, evo, sa ponosom se vozimo autobusom umesto skupim, besnim automobilima. Umesto bahatog trošenja sredstava koje je radila prethodna vlada do 2012. godine, evo, nama nije teško da uđemo u autobus. A imamo obraza i časti da uđemo i u gradski prevoz, ne krijemo se od građana Srbije u blindiranim automobilima, niti bilo čemu drugom.

Ne vidim šta je tu loše, voziti se autobusom. Ne želim da se bavim proročanstvima baba Vange izrečenim u ovoj skupštini, koja provejavaju još od 2012. godine, da će biti kataklizma kada neko drugi dođe na vlast; ko će šta prodati, ko će koliko smanjiti, ko će šta uraditi. Vrlo čudne su te interpretacije, koje se u protekle dve godine, ma kako izrečene, ne dešavaju.

Čuli smo jednu vrstu predavanja o preuzimanju odgovornosti. Srpska napredna stranka nikada nije bežala od odgovornosti. Odgovornost je naša i za prethodnu i za ovu Vladu Republike Srbije, ali bih voleo da gospodin Stefanović i Demokratska stranka konačno preuzmu odgovornost za period do 2012. godine, a ne da za sve što nije bilo dobro upere prst u SPS, pa upere prst u Dinkića, ali samo ne prst na čelo, da dobro razmisle o svemu onome što su radili do 2012. godine.

Da li ovo predavanje gospodina Stefanovića znači da su Demokratska stranka i gospodin Stefanović odgovorni za 400.000 ljudi koji su ostali bez posla? Ako to znači, dobro je, makar su nanišanili prstom ka čelu.

Čuli smo za poslednjih dvadeset minuta jedan dobar literarni rad, verovatno napisan u „Ces Mekonu“, verovatno napisan tamo gde su sve privatizacije do 2012. godine napravljene.

(Predsedavajući: Vreme.)

Završiću, ako mi dozvolite, jednom rečenicom. Vidim ideološka lutanja nekih poslaničkih grupa i nekih stranaka ovde, vidim i u izjavama predsednika tih stranaka; vidim da DS odustaje od evropskog puta i evropske perspektive Srbije, jer zakoni koji su dobili podršku i saglasnost EU kao dobri, životni zakoni odjednom nisu dobri za Demokratsku stranku, koja više postaje srpska nego što želi evropsku budućnost.