STENO BELEŠKE, 4. dan

Stefanović Borislav

Pa dobro, ja ne razumem zašto…

Stefanović Borislav

Dakle, član 39. stav 3: „U toku sednice Narodne skupštine predsednik poslaničke grupe može ovlastiti jednog člana da predstavlja poslaničku grupu za određenu tačku dnevnog reda, o čemu predsednik poslaničke grupe u pisanom obliku obaveštava predsednika Narodne skupštine do otvaranja pretresa o toj tački dnevnog reda.“

Stefanović Borislav

Znam, ali šta se dešava u slučaju da neko ko je ovlašćen ranije, nešto mu se, ne daj bože, desi …

Stefanović Borislav

Znam, ali mi bismo želeli da ipak prihvatite ono što smo predložili, s obzirom na to da je ta praksa postojala.

Karavidić Branka

Zahvaljujem, gospođo predsednice. Naša namera ja bila da popravimo član 4, tako da smo u rečenici koja glasi: „Javno informisanje je slobodno i ne podleže cenzuri“ dodali i reči „i autocenzuri“. U načelnoj raspravi smo kritikovali, odnosno sugerisali da je naše mišljenje da u Srbiji danas postoji autocenzura.

Obrazloženje koje smo dobili od Vlade kaže: „Amandman se odbija iz razloga što autocenzura nije predmet zakona, već je stvar ličnog integriteta svakog pojedinca.“ Slažem se sa time. Međutim, u Kodeksu novinara Srbije stoji definicija da se autocenzura smatra kršenjem profesionalnih i etičkih normi.

Ne mislim da će ove dve reči bitno uticati, ali će bar država, odnosno Vlada prihvatiti to da autocenzura postoji. Ili možda, odbijanjem ovog amandmana, mislite da autocenzure nema? Ja i dalje mislim da je disciplinovanje novinara, koje sam navela u načelnoj raspravi, navelo mnoge da primene autocenzuru kao vid zaštite.

Još jednom vas molim da razmislite i da prihvatite ovaj naš amandman. Hvala.

Orlić Vladimir

Predlažem da se ovaj amandman ne prihvati iz razloga koji su jasno precizirani u odgovoru koji smo dobili od Vlade i koji je predlagač i sam citirao.

Dakle, ovo definitivno nije materija koja treba da se reguliše kroz sam zakon. Ako se slažemo da je to stvar ličnog integriteta i pitanje samog pojedinca, kako će se kao čovek postaviti, da li, dakle, želi da sebi postavi neka ograničenja koja postavlja isključivo sam, to onda definitivno nije nešto što treba da bude rešeno u okviru zakona.

Mi možemo diskutovati na temu da li takvih pojava u društvu ima ili nema, ali da li treba da budu zakonsko rešenje, bez mogućnosti da ih zakon prati, a i bez potrebe da to zakon radi jer je to lična stvar, mislim da je više nego jasno. Hvala

Đukanović Vladimir

Hvala, uvažena predsedavajuća. Ovde prosto moram da reagujem. Inače uvažavam koleginicu Karavidić zato što je zaista na Odboru bila veoma konstruktivna, ali uvoditi termin „autocenzura“, to je pomalo vređanje novinara, jer bi to otprilike značilo da se novinar trudio da napravi tekst ili prilog, radio je ko zna koliko na tome, a onda iz čista mira sam sebe cenzurisao i to povukao.

Sada bi to trebalo, kao, zakonom da se reguliše. Potpuno je besmisleno. Kako mi znamo da li uopšte neko uvodi sebi nekakvu cenzuru? Jedino da špijuniramo njegov hard-disk možda, ili da vidimo šta je on to pisao pa ne želi da pusti, a to je potpuno bez veze.

Zašto o ovome govorim? Zato što je, to mi je nekako ostalo nedorečeno, sadašnji Zakon o informisanju, koji je inače tadašnja vlast donela, u liku i delu poslanika preko puta, uveo potpunu cenzuru u medijima, i to isključivo da bi zadržali vlast, jer ih je Mlađan Dinkić tada uslovio da mora takav zakon da se donese. Onda su, naravno, glasali za jedan takav zakon, koji su osudili svi: i OEBS, i Saša Janković kao zaštitnik građana i sva novinarska udruženja. Apsolutno su svi to osudili, i to su se najviše oslonili na cenzuru. Znači, zakon koji je potpuno cenzorski je trenutno na delu, a sada se ovde traži termin „autocenzura“.

Znate, ja stvarno da ulazim u misli nekog novinara ili bilo koga, ne mogu. Nisam sklon tome da vređam kolege novinare da su skloni tome da sami svoje tekstove povlače posle tolikog truda. Tako da je, zaista, ovako nešto potpuno besmisleno. Jednostavno, to je nemoguće regulisati zakonom, čak i da hoćete. Hvala vam.

Krlić Mirko

Poštovana predsedavajuća, uvaženi gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, potpuno prihvatajući argumente prethodne dvojice poslanika samo želim da još nešto dodam, vezano za definisanje autocenzure koja se ovde spominje.

Autocenzura je više puta spomenuta i na Odboru za kulturu i informisanje od uvažene gospođe poslanice iz Demokratske stranke, uz pokušaj da se autocenzura veže za takozvanu cenzuru, s tim da se ona sprovodi na takav način što Vlada ili predstavnici vlasti i policije, ili već ko, sprovodi cenzuru, pa se onda ona, kao, reflektuje na autocenzuru kod novinara u Srbiji.

To, pre svega, nije slučaj i svako ko se bavi ovim poslom poslednjih desetak godina zna da to tako ne funkcioniše. Autocenzura u Srbiji je, pre svega, produkt mita i korupcije. Autocenzura u Srbiji se sprovodi preko marketinškog prostora, preko prostora reklame, preko prostora finansijskog stanja u samim medijima. Tu treba tražiti rešenje za autocenzuru. Onog trenutka kada uradite neki tekst ili neku emisiju, a javi se marketinški mag, javi se dežurni sponzor i kaže – od 1. više nemate ugovor, tu je, u stvari, koren glavnih problema.

Mene čudi da ovi predlozi dolaze iz poslaničke grupe ili od opozicije koja je u svojim redovima doskora imala predsednika koji na Harvardu može da predaje kako se sprovodi autocenzura i marketinška ucena u Srbiji. Prema tome, to što postoji neznanje, sasvim je u redu, ali imate načina da se informišete. Pitajte svog dojučerašnjeg predsednika, on će vam objasniti kako ovo funkcioniše. Hvala.

Karavidić Branka

Ja ću se opet obratiti ministru, a ne ostalim kolegama. Nadam se da neću proći kao kolege Pavićević i Živković juče, da neću biti optužena za opstrukciju.

Naime, ako se u Kodeksu kaže da je autocenzura kršenje profesionalnih normi, ne razumem zašto formulacija autocenzure ne može da uđe u zakon o informisanju? To je pod broj jedan. Znači, ponovo pitanje ministru.

Još jednom bih samo da potkrepim svoju tvrdnju. Ako se desi da šef deska „Novosti“ u danu kada se formira Vlada iznese svoje mišljenje o tome kako vidi ministre i funkcionisanje Vlade i nakon toga bude smenjen, ako se novinar Spajić i još mnogi nađu u situaciji da posle nekog vremena budu smenjeni zbog toga što su izneli svoje mišljenje, gospodo, to se zove autocenzura – znači, zastrašuju se drugi da iznesu svoje mišljenje.

Navešću na kraju orkestrirani napad na urednike RTS-a, gde je Otadžbinska uprava reagovala time što je rekla da se orkestrirano vrši napad na premijera Vučića. Molim vas, to je moje mišljenje i ne odustajem od njega. Zahvaljujem.

Tasovac Ivan

Poštovana predsednice, uvaženi poslanici, moram da vam skrenem pažnju da Kodeks koji ste pročitali predstavlja samo regulaciju, a zakon predstavlja pravni akt. Čini mi se da je upravo ovim zakonom napravljen okvir kojim je moguće osnažiti, između ostalog, i samo regulaciona tela kakvo predstavlja, recimo, Savet za štampu.

Čini mi se da u ovom trenutku fokusiranje na autocenzuru, koju je zapravo nemoguće sankcionisati... Kako mislite da kaznite nekog novinara koji je, po vašem mišljenju, sam sebe cenzurisao?

Čini mi se da ulazimo u raspravu o nečemu što je bilo pre mesec dana, godinu dana, tri godine, pet godina. Mi smo napravili takav okvir koji može da omogući daleko bolji i sigurniji položaj i novinara i njihovih udruženja i daleko bolji i objektivniji sistem informisanja za naše građane. Pri tome, mi sada ovde donosimo novi zakon posle jednog zakona u kome su mnoge odredbe proglašene neustavnim.

Nadam se da sam vam dao zadovoljavajući odgovor.

Đukanović Vladimir

Hvala. Uvažena predsedavajuća, uvažena gospođo Karavidić, ja sam rekao da volim sa vama da polemišem, jer mislim da ste konstruktivni. Razumem vaše nastojanje vezano za ovaj amandman, ali ovo što ste malopre navodili, to nije autocenzura, to bi možda mogli da budu neki primeri cenzure.

Ali, pošto ste i prošli put rekli da znate ko stoji iza smene šefa deska u „Večernjim novostima“, ja vas pozivam da nam kažete ime i prezime čoveka koji stoji iza smene šefa deska „Večernjih novosti“, tim pre što čoveka poznajem, jer mi je bio urednik, i smatram ga čak i dobrim novinarom, ako baš hoćete da znate.

Ja bih voleo da nam kažete, a ne ovako – nabaci se javnosti, a onda nećete da kažete ko stoji iza toga. Pozivam vas da kažete ime i prezime, ko je ta osoba koja ovde navodno cenzuriše novinare.

Možda ćete se vi prisetiti nekih perioda, ne tako davnih, kada je, recimo, jedna šefica informativne službe Predsedništva izbacivala jednu televiziju sa konferencije za štampu. Ili, kada je, recimo, smenjen glavni i odgovorni urednik dnevnog lista „Alo“. Možda se toga ne sećate, ali je direktno iz Predsedništva Srbije, dok je gospodin Tadić bio predsednik, tada stigao nalog da se smeni taj urednik. Evo, ja vam kažem ime i prezime, kako je to bilo.

Zaista bih vas zamolio – ime i prezime, lepo primer, eklatantno, da svi znamo ko to stoji iza smene urednika bilo kog medija. Hvala vam.

Đurišić Marko

Povreda Poslovnika, poslanik ne može da se obraća drugom poslaniku direktno. Molim vas, kolega se direktno obratio drugom poslaniku, što je suprotno Poslovniku.

Takođe, u Poslovniku stoji da i predsednik, ako hoće da uzme učešće u raspravi, treba da sedne u klupe i da se javi za reč, a ne da koristi mesto na kome sedi i odatle učestvuje u raspravi. Vi ste malopre dali sebi za pravo da učestvujete direktno u raspravi na način koji je suprotan Poslovniku.

Molim vas da poštujete Poslovnik. Hvala.

Veselinović Janko

Član 109: „Opomena se izriče narodnom poslaniku“, predsedavajuća, stav 4, „ako se neposredno obraća drugom narodnom poslaniku“.

Nemate vi šta da naterujete narodne poslanike. Vi imate Poslovnik i treba da ga primenjujete. Ako treba da ga još jednom pročitate, pročitajte ga. Možemo sačekati da ga pročitate.

(Predsednik: Ne treba. Znam to sve.)

Ako znate Poslovnik, onda nema potrebe da vi sa narodnim poslanicima sto dana razgovarate o primeni Poslovnika. Jeste Poslovnik donet u vreme u kome vi niste bili narodni poslanik, ali ovaj poslovnik i sada važi. Zakoni koji su doneti, podzakonski akti, pa i Poslovnik koji praktično uređuje rad Narodne skupštine važi dok ga vi ne izmenite. Pošto ga niste izmenili…

(Predsednik: Ne mogu ja da ga izmenim. To znate.)

To može vaša poslanička grupa, odnosno vladajuća koalicija, odnosno Narodna skupština, kada bude pripremljen novi. Pošto niste pripremili novi, ja vas molim, ne samo u ovom slučaju, nego inače, da primenjujete Poslovnik i da ne izvrdavate primenu Poslovnika time što vi niste sposobni to da primenite. Ako niste sposobni, podnesite ostavku.

(Predsednik: Neću podneti ostavku. Ne, ne. Neću podneti ostavku.)

Moraćete da primenjujete Poslovnik ukoliko želite…

(Predsednik: Da li se slažete da primenjujem Poslovnik?)

Nemojte pretiti.

(Predsednik: Ne, ne. Kažem samo, da li se slažemo?)

Ako niste sposobni da primenjujete Poslovnik, podnesite ostavku.

(Predsednik: Dobro.)

Sada vas molim da primenite Poslovnik na govor gospodina Đukanovića.

Stefanović Borislav

Pokušaću što kraće. Vi ste već ušli u istoriju srpskog parlamenta…

(Predsednik: Dobili ste reč po amandmanu, a u istoriju sam ušla danom izbora.)

Tako je. Upravo to sam hteo …

(Predsednik: Nemojte, opominjaće me vaš kolega pored ako sad ne pričamo o amandmanu.)

Dakle, autocenzura ne može da se sankcioniše zato što je to unutrašnji i psihološki proces. To je tačno. Međutim, ako ga mi sada ne stavimo u zakon, kršimo Kodeks i kršimo Medijsku strategiju, kao i mnoge međunarodne akte koji su doneti tim povodom, pa, ako hoćete, i mišljenja izneta u EU.

Ako nešto nije podložno sankciji, to ne znači da ne može ući u zakonski predlog. Da je to tačno, onda bi reči savesnost, pravednost, poštenje i ostali pravni standardi mogli da se izbace, jer nema sankcije. Ne postoji sankcija za nesavesnost, jer je nesavesnost lični odnos koji neko ima ili nema.

U ovom slučaju, autocenzura, tu bih napravio jednu devijaciju, na srpskom jeziku se zove kukavičluk. Ali, nije to novinarski kukavičluk. To je kukavičluk sijaset urednika koji su ostali, nisu smenjeni, a koji danas ne dozvoljavaju da bilo kakva informacija, osim najminimalnije, o onome što kaže opozicija može da se pojavi u medijima. Taj svoj kukavičluk prenose na novinare, koji znaju da nema potrebe da nude materijal, jer urednik, gospodin ili gospođa, neće da ga objavi.

Kada se spominje gospođa, kada već pričamo o gospođama koje su smenjivale urednike, kaže jedan uvaženi kolega, znam na koga misli, bilo je toga u vreme Borisa Tadića. Sada je taj sistem doveden do savršenstva. Sada više niko nikog ne mora da zove. Zašto im ta gospođa (koju ja lično poznajem) ne smeta? Ona je sada jedan od rukovodilaca, direktora firme koja se zove... nisam siguran, ali je vodi gospodin Veselinović. Ta ista gospođa koja je to radila, navodno, kako oni kažu, smenjivala, sada je u vašem taboru, kontroliše sve medije i sve sekunde. Taj koji kaže ovde u Skupštini da je u Srbiji bio mrak cenzure…

(Predsednik: Da li koristite vreme poslaničke grupe?)

Da, ali ne znam zašto …

(Predsednik: Ne, moram po proceduri.)

Odmah sam rekao.

Nije mi jasno kako je moguće, kada pričamo o medijskim zakonima, da se ova skupština ponaša kao izolovana kutija, obložena stiroporom, gde se ne čuje vapaj neslobode koji dolazi spolja? Da li iko od vas gleda RTS? Da li vi pratite državne medije? Da li pratite „Pink“? Da li ste na tim televizijskim stanicama videli nekoga iz opozicije, osim kada je to jedna ili dve sekunde, i to krajnje benigno? I, sada neko od vas meni da kaže da je to tako sjajna, profesionalna procena, da toga nema?!

Taj koji kaže da je za vreme Borisa Tadića bio veći mrak nego danas ima ozbiljan problem sa realnošću, ozbiljan problem, zato što se tada znalo protiv koga se ne sme (to priznajem, mada ja u tome nisam učestvovao, nisam učestvovao), ali su se zato mogle pisati druge stvari. Ljudi su gostovali po emisijama. A ja vama dajem nagradu kada me vidite na RTS-u da gostujem. Dajem nagradu, kome god hoćete od vas.

Vi sada meni pričate da nema cenzure u Srbiji. Vi sada meni pričate da ti urednici ne sede u svojim kancelarijama i tresu se zato što neće da trpe taj pritisak. Bolje da ništa ne puste, bolje da nema nikog, nego samo ono što je premijer vikao dok je držao lekcije u Skupštini. Nema nikakvih drugih pitanja, samo klimanje glavom opozicije.

Sada hoćete da se svi... U redu, ne znam za druge, ali da se Demokratska stranka ponaša kao da smo mi igračka u vašoj „kutiji od stiropora“ i da mi vama ovde govorimo kako je sve sjajno.

Strategiju niste primenili, Kodeks ne primenjujete. Lepo vas pitamo – kako stavite jedan termin u jedan akt, a taj termin ne priznajete u drugom aktu, već kažete ovo je pravni akt? Znate li šta je sve pravni akt?

Postoji i politička volja. Uvažena gospoda iz većine su to dovela do savršenstva. Kažu da ima političke volje. Juče kažu – kritikujte svom snagom. Dajte nam onda mogućnost da kritikujemo. Hoćete da kritikujemo po hodnicima i u Takovskoj, da se deremo na zgradu, kao što su i oni radili? Radićemo i to. Kažem im sada, javno im poručujem.

Da li neko misli, gospodine ministre, da će norma da definiše život do krajnjih granica? Vi vrlo dobro znate šta se dešava. Vrlo dobro znate da je gospođa koja je označena kao, ne znam, đavo sam, sada osoba od najvećeg poverenja u režimskoj firmi gospodina Veselinovića. Ta ista za koju optužuju Demokratsku stranku.

To je vaš problem. Ima mnogo prebega iz Demokratske stranke kod vas, pa kad krenete da nabrajate zašto ne valjamo, odjednom krenete prst u svoje oko da gurate.

Zato pozivam i apelujem da kroz usvajanje ovog amandmana pokažemo svest o tome šta se u našem društvu dešava, da pokažemo svest da neke pojave, nažalost, postoje, da usvojite ovaj amandman, jer stojim iza njega, da pokažete da ste bolji nego što je bila tada Demokratska stranka, ako imate kapacitet za to. Molim vas, ljudski, bez namere da se svađamo. Izvinite što gledam u vašem pravcu. Hvala.

Babić Zoran

Gospođo predsednice, u velikoj sam dilemi. Nadam se da ćete vi, ostale kolege i gospodin ministar da mi pomognete. Da li je prethodni govornik juče u vremenu od 16 do 19 časova, kada je bio prisutan premijer Vlade gospodin Vučić, imao autocenzuru pa nije smeo da uđe u salu ili je imao strah od premijera, jer nije govorio ni pre, a ne govori ni sada, snagom argumenata, već snagom mržnje? Snagom mržnje koja ne bira sredstva pa zadire u privatne kompanije i privatne firme, i to mu daje pravo, nekad demokratsko pravo. Ne razumem kako može privatna firma da se naziva režimskom firmom i kako može jedan narodni poslanik da zadire u to ko će u privatnoj firmi raditi ili neće raditi?

Drugo pravo koje je prekršeno jeste to što se svi novinari, koji obavljaju jedno časno, teško i opasno zanimanje, ne samo na ovim prostorima nego bilo gde na kugli zemaljskoj, nazivaju kukavicama. To je sramotno, to je strašno. Naročito od onog čoveka koji nije definisao da li ima autocenzuru ili ima strah, jer nema argumente.

U svakom slučaju, u jučerašnjem danu, od 16 do 19 sati, kada su premijer i cela Vlada ovde odgovarali i mogli da odgovore na ovakve besmislice i optužbe, kod gospodina Stefanovića je radila autocenzura. Ili je to bio strah? Tako da bih vas zamolio, i vas i sve prisutne, da mi odgovorite šta je na delu kod gospodina Stefanovića?

Stefanović Borislav

Ovo je replika, da znate. Ovo je jedna od onih situacija kada bi trebalo da se ja ovde nekome pravdam, što naravno neću učiniti. Ali ću vam dati za pravo da mislite šta god hoćete. Zaista, bez želje da ulazim u neku svađu.

Što se mene tiče, vi, gospodo, samo mislite da smo mi puni straha, da smo autocenzurisani, da ne smemo. Znate, ima jedan narodski izraz, kolokvijalni, bez uvrede bilo kome – baš mi se gaće tresu od Aleksandra Vučića. Stvarno, toliko sam se uplašio…

(Predsednik: Meni se obraćajte. Hvala.)

Inače sam poznat po tome da se bojim njega i njegovih poteza. Ali, imam poštovanje prema instituciji premijera.

(Predsednik: Nije lepo ovo što ste rekli.)

Nije lepo ni ono što je gospodin Vučić juče optužio Albance da moraju da plaćaju struju.

(Predsednik: Moraju svi građani Srbije da plaćaju struju. Ovo je već uvreda za Skupštinu.)

Ako mi dozvolite da nastavim...

(Predsednik: Apsolutno, ali moram da reagujem. Poslanik me iz prve klupe gleda sa neodobravanjem.)

Moraju svi građani da plaćaju struju, gospođo predsednice, ali je to malo nezgodno iskorišćeno, sećate se rasprave, zbog toga što ... Molim vas, sačuvajte reakcije za vaše organe. Dakle, nezgodno je kada to govori čovek koji po 15 meseci nije plaćao komunalije. To je malo nezgodno, razumete? Ali, dobro.

Moram da kažem još jednu stvar. Demokratska stranka ne želi da učestvuje u nečemu što je narušavanje ugleda Skupštine i Vlade. Čuo sam da je bio neki čovek koji je vikao na ljude, da se bahato ponašao. Prosto ne mogu da verujem da ste i vi kao predsednica to dozvolili, a znam da meni ne biste.

(Predsednik: Ništa mi nije jasno, da li vi meni replicirate ili gospodinu Babiću?)

Rekli ste da moram u vas da gledam, što ja činim.

(Predsednik: Nisam ja, nego poslanik iz prve klupe, jedan od ...)

Izvinite, molim vas, vi ste rekli pre pet minuta da tražite još jednom od svih poslanika da se ne obraćaju jedni drugima nego vama.

(Predsednik: Da, ali baš mene spominjete a niste tražili repliku na mene.)

Zar ja ne smem da vas pitam kao predsednika Skupštine?

(Predsednik: Sama sebi da dam reč ne mogu.)

To nije cilj, ja vas pitam retorički. To shvatate.

Babić Zoran

Zahvaljujem se na odgovoru. Potvrđeno je da autocenzure nema, ali da postoji strah zbog nemanja argumenata i zbog toga se radije bira neki ćošak ove skupštine, što mračniji i što dalji od ove sale, iz kojeg može da se tvituje, može da se procenjuje da li se neko ponaša bahato ili se ne ponaša bahato. Odatle, iz tog ćoška, iz te pomrčine, znate kako su neki poslanici hrabri? Znate kako, kad stanu pred ogledalo pa kažu – ne da ću da mu kažem, ma svašta bih mu ja rekao, ma ne bi mogao da mi odgovori. Ali, pomrčina. Tu se ne vodi debata. Zavučeni u mišju rupu, zato što se izriču neke stvari koje nemaju veze sa istinom, nemaju veze sa realnošću.

A onda kada možemo da debatujemo u ovoj sali, totalno demokratski, bez ikakvih ograničenja... I, to je jučerašnja debata pokazala, ostali smo sinoć do 23.30; ja sam zahvalan podnosiocima amandmana što su nam omogućili da tako dugo debatujemo o dobrim zakonima, i današnjim podnosiocima amandmana, jer ćemo i danas moći da debatujemo. Srpska napredna stranka ima i volje i snage da debatuje na pravom mestu, a ne ispred ogledala, u pomrčini, izigravajući mnogo većeg i značajnijeg nego što jeste.

Poručujem gospodinu Stefanoviću – doći će i naredni poslednji četvrtak u mesecu, baš onako kako ide po Poslovniku. Biće ponovo ovde Vlada. Cela Vlada je sinoć bila u parlamentu, a Poslaničke grupe DS nije bilo. Verovatno su vežbali pred nekim ogledalima kako bi oni to pitali, samo da imaju pravo.

(Predsednik: Bila je Gordana Čomić, nemojte, molim vas.)

Izvinjavam se gospođi Čomić, zaista.

Ali, to nije put, to nije pravac. Tako da, hvala vam na odgovoru što nije bilo autocenzure, zato što autocenzure nema…

(Predsednik: Vreme.)

… ali straha zbog nepostojanja argumenata ima.

Stefanović Borislav

Zaista nema potrebe za takvim rečima. Gospodine Babiću…

(Predsednik: Nemojte, molim vas. Rekli smo da se nećemo obraćati direktno. Ja pokušavam, ali nikako da upamte. Ali, neću da vas kaznim. Izvolite.)

Hvala. I vi i ja i svi poslanici su svesni da Poslovnik, koji jeste pisala Demokratska stranka i koji ima značajnih nedostataka (naročito kad neko misli da će večno biti na vlasti a onda ode u opoziciju, što će se i vama desiti), dakle, u toj situaciji, taj poslovnik izuzetno jasno, precizno i u velikom obimu štiti predsednika Vlade da može da govori koliko god hoće, bez bilo kakvih ograničenja. To je činjenica. Prema tome, i gospodin koji je govorio, i ja i vi znamo da kada gospodin predsednik Vlade uzme reč, može da govori koliko god hoće i da niko ne može da mu odgovori.

Što se tiče budžaka, pomrčine, ogledala, na to neću odgovarati, osim što ću i ovaj put pozvati javno bilo koga od njih, ali prvog i najvećeg i najvažnijeg, a to je gospodin Vučić, neka bira koju god hoće televiziju, kada god hoće…

Stefanović Borislav

Ne, nije tačno.

Stefanović Borislav

Tako je, niste proveravali mišje rupe.

Stefanović Borislav

Hoću da vam kažem jednu stvar. Nije u redu kada jednom poslaniku dajete mogućnost da dovodi u pitanje nečiji integritet i hrabrost.

Stefanović Borislav

Ne, molim vas. Vrlo je jasno gospodin govorio. Kada ja kažem da se ta hrabrost dokazuje delima i da bilo kada, na bilo kom mestu, u istim minutama…

Stefanović Borislav

Oduzeli ste mi vreme.

Stefanović Borislav

Voleo bih da imam dva minuta.

Obradović Marija

Nadovezaću se na vaš komentar da zaista građane Srbije ne zanima ova vrsta diskusije. Na dnevnom redu su medijski zakoni. Govorimo danas po amandmanima, o onome što je neophodno da se unapredi, o zakonu i rešenjima koja su ponuđena u okviru ovog predloga zakona.

Ono što govore poslanici opozicionih stranaka a što ne ide u interesu unapređenja ovog zakona i novih amandmana zaista ne treba da zauzima vreme u ovoj skupštini.

Ono što je jako zanimljivo i neobično u ovom parlamentu jeste da poslanici određene stranke koriste svoje vreme kako bi branili amandman druge stranke. To mi je pomalo neobično. Doduše, ja jesam mladi poslanik.

Opaske koje su se mogle čuti u prethodnih četrdeset pet minuta zaista ne stoje i jedna su igrarija sa građanima Srbije...

(Predsednik: Molim vas, o amandmanu. Pokušavamo da se vratimo na materiju.)

Šta su mediji kada govorimo o autocenzuri i da li nju treba ubaciti u neka rešenja u okviru ovog zakona?

Kaže se da nema dovoljno predstavnika opozicije u medijima. Da li se samo vreme u televizijskim programima nekoliko televizijskih stanica posmatra kao jedini prostor gde neko treba da se pojavi? I ovim je predlogom zakona, a i ranije, precizirano šta su to mediji. Ne možete, ukoliko vas nema u prva tri medija, recimo najgledanijim televizijskim stanicama, reći da vas nema i da u zemlji postoji cenzura ili autocenzura. Da ne govorimo o tome što vas apsolutno ima, odnosno predstavnika opozicije, u svim medijima.

Samo želim da kažem građanima da se u holu Skupštine Srbije svakodnevno nalazi tridesetak televizijskih ekipa i predstavnika različitih medija. Apsolutno najveći broj pres-konferencija drže predstavnici opozicije. To može da potvrdi i pres-služba Skupštine Srbije. Sve ono što oni mogu da gotovo 24 sata saopštavaju iz Skupštine Srbije nađe se u etru srpskih medija, na najrazličitije načine, bilo da su to štampani, audio ili elektronski mediji. Dakle, ništa od toga ne stoji.

Da li je premijer vikao ili ne, to zavisi od praga koliko neko može da podnese kad sluša. Ja imam vrlo osetljiv sluh i nisam primetila da je premijer vikao, moguće da je malo energičnije govorio.

Što se tiče plaćanja struje, to je jedna građanska dužnost. On je samo zamolio, podsetio da treba da se obavlja građanska dužnost, sve građane Srbije koji žive na teritoriji te zemlje. Hvala.

Tasovac Ivan

Hvala, predsedavajuća. Samo bih vam skrenuo pažnju da su novinarska udruženja komentarisala predlog ovog zakona i davala određene predloge kroz amandmane. Nijedno od novinarskih udruženja nije predložilo izmenu u ovoj tački zakona i uvođenje reči – tačka, autocenzura u zakon. Mislim da bi trebalo da se sa malo više poverenja odnosimo prema svim novinarskim udruženjima.

Šormaz Dragan

Ovaj amandman, naravno, ne treba prihvatiti. Čuli smo sve argumente ranije, naročito argumente predlagača iz drugog pokušaja, koji u stvari govore suprotno onome za šta se zalagao u pisanom delu teksta. To što je, ne znam, neki primer smenjenog urednika, zamenika urednika u nekom privatnom mediju, može da izazove negde autocenzuru, pa to se svugde dešava. Promeni se urednik Si-En-Ena, promeni se urednik Bi-Bi-Sija, šta sada, to treba nazvati mogućnošću da se kod svih ostalih koji rade u tom mediju izaziva autocenzura?

Ono što je bitno reći, znači, jedno je zakon, drugo je kodeks, treće je strategija. Zna se gde šta može da stoji. Mislim da je ministar to vrlo dobro objasnio.

Sada smo dobili potvrdu šta su rekla novinarska udruženja. Znamo da je EU podržala zakon, i Evropska komisija, znamo da imamo podršku svih za ove zakone, za sva tri zakona, svih relevantnih faktora, i Saveta Evrope i OEBS-a, svih koji su se pitali; bila je i duga javna rasprava, dugo se o svemu ovome raspravljalo i ne vidim zašto bismo gubili više vreme na to.

Opet kažem, ogroman broj amandmana, kao i juče. Hajde, radićemo, raspravljaćemo, naravno da narodni poslanici imaju pravo, ali jedna je stvar činjenica – ovi zakoni dovode medijsku sliku u Srbiji u poziciju kakva je potrebna da bismo bili deo EU, velike evropske porodice. To je ono što je najvažnije, da već to jednom standardizujemo, da završimo, a pokušavali smo prethodnih godina i decenija i nismo uspevali. Sada konačno uspevamo, donošenjem ovog seta zakona, i mislim da svi u tome treba da učestvujemo konstruktivno.

Ne kažem da nije konstruktivan predlog i da nije pravo poslanika da misli da treba ovo da uđe u zakon, ali većina, naravno, odlučuje, pa i sama struka, koja nije predložila da se tako nešto nađe u zakonu. Mislim da zato više nema ni jednog jedinog argumenta reći, sada ovde iznositi tako neke...

Takođe je neozbiljno, ako pogledamo i sa te pozicije, ako štitimo naše institucije, pa kažemo – ja sam, evo, spreman sa premijerom u emisiju. Ja bih, ne kao član SNS nego kao narodni poslanik, i te kako zamerio premijeru i ne bih ga smatrao ozbiljnim premijerom kada bi seo u neku emisiju sa nekim šefom poslaničke grupe. To se nigde ne radi. Znači, šef poslaničke grupe može da bude sa šefom druge poslaničke grupe u emisiji, ne može da bude sa premijerom. Ima priliku, kada se ovde raspravlja, da raspravlja sa premijerom u Domu Narodne skupštine, gde je i mesto. Mediji ne služe za tako nešto.

Onda, kada se to kaže, ispašće – evo pritiska, neće, pravi se autocenzura itd., što uopšte nije tačno. Neke stvari se rade, zna se kako se rade u civilizovanom, demokratskom društvu, a neke se stvari ne rade. Zato ovaj amandman treba odbiti.

Hasanović-Korać Biljana

Hvala, gospođo predsednice. Gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, diskusija koleginice me je podstakla da se javim po ovom amandmanu i da dodatno dam obrazloženje zašto smo ga podneli.

Da postoji autocenzura, čak i kada se izveštava iz ove kuće, govori i događaj koji je bio u prethodnom mandatu. Kada smo imali Nacionalnu konferenciju Ženske parlamentarne mreže, na kojoj je učestvovalo preko 150 učesnika, izveštači su u svim medijima izveštavali samo da je tu Nacionalnu konferenciju otvorio predsednik Skupštine gospodin Stefanović. Nije spomenuta ni koleginica koja je bila prva koordinatorka Ženske parlamentarne mreže, ni ja koja sam bila druga koordinatorka, ni ambasadori, ni drugi brojni gosti, i to sve iz straha, jer se zna ko samo sme da se pomene.

Drugo, htela bih da postavim pitanje gospodinu ministru. Ako je toliko bilo važno i ako vam je toliko značajno da uvažavate mišljenja udruženja novinara, zašto niste uvažili i po drugim pitanjima? Mislim da se ovde nisu oglasili upravo zato što postoji autocenzura. Hvala.

Đerić Zlata

U želji da neke stvari malo pojasnimo, jer bilo je dosta dobrih amandmana koje sam videla među amandmanima opozicije. Ipak, za ovaj amandman smatram da ne treba da bude prihvaćen, ne zato što dolazi iz redova opozicije, nego zato što bi ovaj amandman bitno oštetio ovaj član. Ovaj član zakona je dobar, za razliku od nekih za koje smatram da nisu tako dobri, ni po medije ni po javnost Srbije. Ali, mislim, ovaj član je zaista po meri novinara i javnog informisanja.

Cenzura je nešto što je konkretno vidljivo u društvu i može da se prepozna i sankcioniše. Autocenzura je pretpostavka da postoji, ne možemo niti da je dokažemo, niti da je utvrdimo, niti da je vidimo. Autocenzura je, pre svega, ne samo psihološki čin, autocenzura je moralni čin. Bez obzira na to kakav moral, ona je moralni čin. Ona je za svakog, i novinara i čoveka, lična. Svako od nas je svakodnevno pod autocenzurom, u svim situacijama gde imamo bilo koje javno obraćanje ili komunikaciju, interakciju sa drugim ljudima. Jednostavno, to ne može zakonom da se sankcioniše. Ne može da se predvidi i ne treba da se propisuje zakonom. Ovakve kategorije ne mogu stajati u zakonu.

Upravo je ovaj član zakona jedan od članova koji ne treba da budu menjani, nego usvojeni ovako kako su predloženi. O drugima ćemo nadalje raspravljati.

Živković Zoran

Hvala lepo. Ne sumnjam u najbolje namere predlagača ovog amandmana, ali ne slažem se sa pojmom autocenzure. Autocenzura je jedan deo, to je u stvari posledica cenzure. Mi u Srbiji u ovom trenutku nemamo cenzuru, imamo torturu nad medijima i nad građanima preko svih medija, bez izuzetaka. Do pre neku nedelju sam možda mogao da navedem neke izuzetke, sada ih više nema. Prema tome, mislim da amandman nije adekvatna mera onoga što se dešava u ovoj državi.

Cenzura je bila praktično trajna pojava u ovoj državi u poslednjih vek i po. Ako tako govorimo, onda verovatno i kroz celu istoriju.

Jedan mali period vremena kada su i javni servisi, i nezavisni mediji i privatni mediji imali potpunu slobodu da govore ono što misle da treba da kažu bio je u vreme kada je Vladu Srbije vodio Zoran Đinđić, koji bi, usput, da je živ, na današnji dan napunio 62 godine.

Nakon toga, cenzura je ponovo vraćena. To je započeo Koštunica, unapredio Tadić i na tome je doktorirao Vučić. Na najvišem nivou cenzure u Evropi danas, ako izuzmemo Belorusiju i možda još neke nama daleke, ali prijateljske zemlje, kao što je Severna Koreja, van Evrope.

Ono što je važno za srpsko društvo, to je da svi oni koji žele da u srpskom društvu zavlada istina pruže otpor tome. Pre svega je to posao samih novinara. Zato ne prihvatam izraz „autocenzura“. Svako mora da da otpor pritisku koji je neprirodan, pritisku koji je protivzakonit, pritisku koji je protiv morala, pritisku koji je protiv svega onoga što je trebalo da nam donese 21. vek.

Naravno da tu odgovornost imaju i nevladine organizacije, naravno da ogromnu odgovornost za borbu protiv cenzure ima opozicija, ali najveća odgovornost je na vlasti.

Iz primera koje sam pokazao malopre jasno je da vlast treba da omogući slobodu medija. Zato sam i u načelnoj raspravi rekao da ovaj zakon predstavlja, u tekstu kako je dat i sa izmenama koje smo mi predložili, dobru osnovu za jednu zakonitu borbu protiv cenzure. Ali, u Srbiji ima puno dobrih zakona koji se ne sprovode. Obaveza vlasti je da na konkretnom primeru pokaže da li je spremna da sprovodi zakone koje donosi.

To što neki zakon ima podršku novinarskih udruženja, strukovnih udruženja, Evropske unije, Saveta Evrope, ne znam koga, to je besmislen argument. Svaki zakon koji dolazi u Skupštinu Srbije od 5. oktobra naovamo ima podršku ili Evropske komisije ili Saveta Evrope. Svi zakoni, odnosno skoro svi. I ovaj poslednji medijski zakon, koji je bio loš, imao je podršku. I Zakon o privatizaciji, onaj prvi iz 2001. godine, imao je podršku i MMF-a, i Svetske banke i svih.

To je floskula. Niko više u Srbiji neće da stavi pred javnost Srbije i pred poslanike Srbije nešto što nema otvorenu podršku neke međunarodne institucije. Ali, to je licemerno, to je samo u delu diskusije, a u delu primene mi ponovo imamo srednji vek, koji je u Srbiji trajao u devedesetim godinama.

Nadam se da će ovaj zakon da učini mali pomak ka tome da se stvore uslovi da se nešto uradi. Ponavljam, najveći posao da ta cenzura postane deo istorije je na vlasti, na opoziciji, na nevladinom sektoru i na samim novinarima. Hvala.

Babić Zoran

Replika, gospođo predsednice.

Babić Zoran

Tako je.

Babić Zoran

Zahvaljujem se. Ovde su izrečene mnoge paušalne stvari, što me zaista ne iznenađuje. Ono što je činjenica i što je istina jeste da je, po mišljenju mnogih međunarodnih organizacija, validnih organizacija, predstavnika medija, Srbija po slobodi medija, između svih država na prostoru bivše Jugoslavije, na drugom mestu, odmah iza Slovenije, da smo po slobodi medija na boljem mestu od članice EU kao što je Hrvatska. To je ono što je činjenica.

Slobodnu interpretaciju nekoga da smo mi u ne znam kojem veku mogu samo da uporedim sa tim da kada se cepaju novine pred TV kamerama, na taj način se šalje poruka da bi isto to uradili i sa novinarima, a onda mi to liči na inkviziciju.

Izrečeno je ovde da je izvršena tortura nad medijima i nad građanima. Mislim da je tortura nad građanima vršena do 2012. godine, kada je, zahvaljujući listi na kojoj je prethodni govornik sa velikim zadovoljstvom bio, čini mi se da je bio i kandidat za premijera, ta politika, kada su te stranke ostavile 400.000 ljudi bez posla. Ja mislim da je to tortura nad građanima Srbije, a da je tortura nad medijima i jasna poruka poslata medijima kada se pred TV kamerama jedne dnevne novine, možemo se slagati ili ne slagati, ali kada se cepaju i na taj način se poziva na linč medija i linč novinara, što je zabranjeno.

Živković Zoran

Da, replika, naravno. Pa, bez komentara na reči prethodnog govornika. Svako ko u Srbiji želi da razume šta se oko njega dešava i za to ima osnovne sposobnosti, a to je minimum razuma i nešto malo inteligencije, zna da to što sam ja cepao nisu novine. To se prodaje na kiosku, ali za ljude sa kojima se ja družim, za ljude koji drže do sebe, to teško može da se nazove novinama. To je kao, recimo, da imate TV stanicu gde jutarnji program vodi neki poslanik, koji je bio uspešan dok je bio u radiju, kad niko nije mogao da ga vidi, a onda je prešao na televiziju. Zamislite državu gde nema cenzure, gde poslanik vladajuće koalicije vodi jutarnji program neke televizije.

Drugo, ovde postoji jedan veliki strah od torture, od onih koji vrše torturu. Juče je pominjano ovde neko vezivanje za bandere. Neko je pominjao da sam ja vezivao neke ljude za bandere. To nije normalno. Onome ko je to izrekao, što je posledica nenormalnosti istog, mogu da preporučim da je medicina napredovala od devedesetih godina, kada sam ja navodno vezivao nekoga, i da sada za tu dijagnozu postoje nova sredstva, da postoji nova terapija. Vezivanje za bandere i košulje koje se zakopčavaju na leđima više nisu terapija za to. Ako nekome treba terapija za bolest na koju se žali, ja sam spreman da ga uputim na relevantne stručnjake iz te oblasti. Hvala.

PREDSEDAVAJUĆI (Konstantin Arsenović): Po Poslovniku, reč ima Vladimir Đukanović. Izvolite.

Đukanović Vladimir

Uvaženi predsedavajući, reklamiram povredu člana 107, dostojanstvo parlamenta, zato što kolege određeni novinari su ovde, a neko vređa te novinare jer kaže da rade za medije koji nisu novine, samo se kupuju na trafici. Pri tome, vređa i kolege svojim besmislenim aluzijama. Meni prigovara, između ostalog, da sam radio tako na nekom radiju, gde je inače dotični gostovao kada niko nije hteo nigde da ga primi, ni na jednom drugom mediju. Ali, to više govori o njemu. Ja sam makar svoj posao u životu, kao i svi mi, pošteno radio.

A neko je dobijao subvencije od države, pravio vinograde, pozivao narod da ne plaća struju, pa je bio jednak kao neki tamo po Preševu i Bujanovcu koji takođe ne plaćaju struju. Šta da vam kažem za takvog čoveka koji mrtav hladan danas dođe ovde i sve nas vređa, a vi ovde nikako ne reagujete? To dovoljno govori o njemu i o medijskoj slobodi, posebno u akciji „Sablja“, gde je on bio, između ostalog, jedna od vedeta. Hvala vam.

Halimi Riza

Član 107, dostojanstvo Skupštine. Poslanik je maločas doveo u pitanje dostojanstvo ove skupštine, jer otvoreno diskriminiše jednu sredinu, neopravdano i bez ikakvih podataka. Hteo bih da se nama u ovoj skupštini da izveštaj za svaku opštinu ko koliko duguje i ko koliko zaostaje u plaćanju struje, a ne da se ovako paušalno govori da samo Preševo i Bujanovac ne plaćaju.

Ovo je nastavak jučerašnjeg nastupanja, po meni sasvim neopravdanog i, otvoreno vam kažem, diskriminatornog, kada se ostvarivanje manjinskih i ljudskih prava uslovljava jednim problemom koji je opštedruštveno prisutan. Zato, molim vas, dajte malo ozbiljnosti oko ove teme. Zaista sam spreman da o problemu plaćanja struje ovde raspravljamo, ali sa argumentima. Hvala.

Halimi Riza

Da, svakako da treba da se izjašnjavamo, ali mislim da ste vi pratili prethodnika da je spomenuo u negativnom kontekstu Preševo i Bujanovac.

(Vladimir Đukanović: Molim vas, povreda Poslovnika.)

Đukanović Vladimir

Reklamiram povredu Poslovnika čl. 103. i 104, vezano za repliku, zato što je kolega koji je malopre ukazao na povredu Poslovnika više replicirao, dali ste mu bezmalo pravo na repliku.

Ako se osetio prozvanim, ja mu se izvinjavam, nije možda dobro čuo. Povezao sam to neplaćanje struje sa ovim u Nišu kada je jedan poslanik, koji nema veze sa Albancima, između ostalog pozivao narod da ne plaća struju. Govorim o svim neplatišama. Slažem se, ima ih puno i u Beogradu, ima ih svuda; nekako, dole kod vas ima zaista dosta njih koji nisu platili. Kažem, evo, poslanik iz Niša je pozivao narod da ne plaća struju, tako da ne vidim zašto ste se našli prozvanim. Hvala.

Šormaz Dragan

Povreda člana 107, dostojanstvo Narodne skupštine. Predsedavajući, molim vas, ovde se dešavaju stari koje su neverovatne. Ja znam da vi niste to stigli da vidite, pokušao sam da pozovem sekretara.

Znači, kolega Pavićević je ustao sa svog mesta i otišao kod zaposlenih u Skupštini da im priča šta je rekao gospodin Halimi, da li se izjasnio za nešto ili ne (evo, proverite), da se oko toga ubeđuje, a vi ste sami konstatovali šta je i kako u razgovoru sa gospodinom Halimijem.

Znači, ovde poslanici sebi daju previše prava. Zna se, postoji procedura i dajte da uvedemo red u Skupštinu kako se radi. To se zove mobing. To je čak i krivično delo. Da vi priđete zaposlenom da mu nešto vi objašnjavate. Postoji procedura, postoji sekretar, postoji predsedavajući, to je to.

Pavićević Vladimir

Dame i gospodo narodni poslanici, poštovani predsedavajući, poštovani gosti, mogu da razumem da su neki narodni poslanici veoma umorni od jučerašnje rasprave.

Pozivam se na član 107, koji ukazuje na to da nije dozvoljeno omalovažavanje dostojanstva Narodne skupštine i molim vas da reagujete na ovaj primer, da kažem, nekog izmišljanja, neke fatamorgane koja verovatno postoji kod nekoga.

Molim vas da ovaj slučaj ne prođe nezabeleženo, poštovani predsedavajući, da obavezno ovu stvar stavimo na izjašnjavanje, jer ovakve stvari ne smeju da se dešavaju. Hvala vam.

Babić Zoran

Gospodine predsedavajući, reklamiram povredu Poslovnika, član 109, mada bi ovde mogao da se reklamira gotovo ceo Poslovnik.

Malopre, u pauzi, dok ste davali reč kolegi Pavićeviću... Znate, nikada nisam bio tužibaba i mislim da je tužakanje loš pojam, ali ako u Narodnoj skupštini jedan narodni poslanik, u ovom slučaju gospodin Zoran Živković, upre prstom, podigne ruku ka Poslaničkoj grupi SNS, da li prema meni, da li prema gospodinu Martinoviću ili prema gospodinu Šormazu, i kaže „ja ću tebe na banderu“, molim vas, šta to znači? Da li je to tortura? Da li mi kao narodni poslanici sa strahom treba da ulazimo u ovu Narodnu skupštinu? Da li su pretnje normalne? Da li je to poimanje demokratije?

Pred kamerama se cepaju novine, a onda se vređaju ljudi koji te novine kupuju, nazivaju se ljudima bez inteligencije. Sada se ovde kolegama narodnim poslanicima preti vezivanjem, ili – na banderu. Zna se šta je na banderi. Da li će to ostati neprimećeno?

Ne tražim sankciju, ovo je za javnu osudu. Ovo je ruženje ugleda Narodne skupštine. Ovo je unižavanje demokratije. Ovo je unižavanje ljudskih prava. Šta ovo znači? Da ćete sutra dozvoliti da se ovde unese oružje, da neko nišani na nekog drugog?

Molim vas, pratite tok sednice. Spremni smo da debatujemo, spremni smo da govorimo o činjenicama, spremni smo da govorimo o istini. Ali, ukoliko nekoga ta istina dovodi do toga da drugog narodnog poslanika šalje na banderu, molim vas, na šta sve ovo liči?

Živković Zoran

Član 109. Da li ćemo da završimo sa povredama Poslovnika, to zavisi od ponašanja poslanika, to ne zavisi od bilo čije pojedinačne volje. Mislim da treba da izreknete opomenu…

Živković Zoran

Nije koristio član 109.

Živković Zoran

Pa, dobro, ako neko kaže sve članove, hoćete da se igramo sada?

Karavidić Branka

Gospodine potpredsedniče, najpre bih vas zamolila da prenesete gospođi predsednici Skupštine da ubuduće ne komentariše izlaganja poslanika. Možda ne bih ni reagovala da je pažljivo slušala ono što sam govorila.

Što se tiče člana 5, on glasi: „Putem medija objavljuju se informacije, ideje i mišljenja o pojavama, događajima i ličnostima o kojima javnost ima opravdan interes da zna“– pa ide deo koji nama naravno ne odgovara, kaže – „bez obzira na način na koji su pribavljene informacije, u skladu sa odredbama ovog zakona.“

Moje kolege i ja smo predvideli da se ovaj deo „bez obzira na način na koji su pribavljene informacije, u skladu sa odredbama ovog zakona“ briše i da se umesto toga dodaju reči „a koje su pribavljene u skladu sa zakonom“.

Dobili smo obrazloženje Vlade. Da li Vlada nije imala vremena da nam malo podrobnije objasni ili da da više argumenata, ali Vlada kaže: „Amandman se odbija iz razloga što je odredba u Predlogu zakona preciznija od odredbe koja je data amandmanom.“

Ne mogu da razumem da je njihova formulacija data u članu 5. bolja nego naša koja kaže da se umesto reči „bez obzira na način na koji su pribavljene informacije“... Kada se tako nešto kaže, daje se mogućnost da se novinar, odnosno onaj ko pribavlja informacije služi nedozvoljenim, nezakonitim, nemoralnim načinom da dođe do informacije. Recimo, može da pribegne tajnom snimanju sagovornika, može da se bavi prisluškivanjem, može da se bavi krađom dokumenata.

Nadam se da će ministar prihvatiti ovaj amandman, jer, kažem, upravo je naša odredba preciznija, nedvosmisleno govori da se mogu koristiti samo informacije koje su pribavljene u skladu sa zakonom, dok u formulaciji predloga to nije najjasnije rečeno. Zahvaljujem.

Đukanović Vladimir

Gospodine predsedavajući, sad smo došli do jedne kontradiktornosti. Malopređašnjim amandmanom neko je tražio da se uvodi termin autocenzure, da se to navodno sprečava, a sada ovim amandmanom zapravo ista poslanička grupa na neki način želi da uvede cenzuru. Jer, šta to znači da novinar prikupi informacije u skladu sa zakonom?

Znate šta, novinar nije ni sudija u prethodnom postupku, nije ni tužilac, a ne radi ni u UKP-u, nego je novinar. Naravno da novinar objavljuje informacije koje su zaista značajne za ovo društvo, a ono što je on dužan, to je da pozove drugu stranu. Recimo, ako je u pitanju malverzacija, na primer, po pitanju vinograda, onda je dužan da zove ovoga koji je dobio subvenciju za vinograde, da ga pita – da li ste vi zaista dobili tu subvenciju.

Znači, ovako nešto je nemoguće usvojiti, jer bismo onda stavili novinare da budu istražne sudije, a to zaista nije normalno. Novinar je slobodan, može da piše. Ono što je u skladu sa kodeksom i novinarskom etikom, to je da pozove drugu stranu da to demantuje ili potvrdi, ali ovako nešto je besmisleno prihvatati.

Čomić Gordana

Koristim vreme poslaničke grupe, sa željom da podržim amandman kolega Marka Đurišića, prof. dr Janka Veselinovića, Biljane Hasanović Korać, Branke Karavidić, Slobodana Homena, Aleksandra Senića, akademika Ninoslava Stojadinovića i Gorana Bogdanovića i da skrenem pažnju ministru na potrebu da još jednom razmisli o ovom amandmanu, jer se pribavljanje informacija u skladu sa zakonom odnosi i na ozbiljne primedbe koje u izveštaju Komisije imamo o stanju u medijima, da na potpuno nezakonit način informacije iz tužilaštva, policije, u obliku autentičnom ili prepričanom, dolaze u medije, a tiču se istraga ili predloga za istrage.

Evropska komisija je vrlo jasno upozorila da je to nedopustivo, tako da je vaše odbijanje da se ovaj amandman prihvati, sa obrazloženjem da je preciznije u Predlogu zakona, u suprotnosti sa komentarima koje imamo od strane ljudi na koje se pozivamo kada govorimo o onome što je podrška ovom zakonu.

Želja da se i amandmani i odredbe predstave drugačijim nego što jesu je potpuno legitimna kada to radi većina ili predlagač zakona, ali se u ovom slučaju vidi kolika je to laž, mnogo brže nego u slučajevima Zakona o privatizaciji, Zakona o radu, Zakona o stečaju. Ovde se vidi u sledećim danima nakon usvajanja zakona, kada se u medijima, bez obzira šta bio nosač informacija, pojave informacije tipa i vrste na koje je Evropska komisija imala ozbiljne primedbe.

I da nije, mislim da mi nemamo spora ovde u društvu, mi u Srbiji, da je nedopustivo da se na nezakonit način od strane davaoca informacija... Ja tu ne mogu da kažem za novinara puno, pošto je informacija zlato i novinarski posao je takav da novinar ne mora da pita odakle je izvor, ali ovo je jasna poruka onima koji krše zakon ili imaju nameru da krše zakon u davanju informacija medijima.

Bar usmeno da čujemo da ćemo uraditi nešto povodom opaski iz izveštaja koje se tiču nedopustivih članaka, uvodničara, kolumnista, komentatora, a tiču se informacija koje nikako ne bi smele da budu u medijima.

Tasovac Ivan

Pošto ja imam mogućnost da govorim samo dva minuta o svakom amandmanu, da ne bih potrošio vreme kao prošli put odgovarajući na prvo pitanje, sačekao bih da vidim da li ima još nekih dilema.

Mićunović Dragoljub

Pratim debatu, rekao sam nešto i u načelnoj raspravi o ovome. Sve možemo da dozvolimo, ali nije dobro da nam se neka neznanja prokradu prilikom ovih rasprava, a da onda tvrdimo da imamo podršku međunarodnih institucija. O tome ćemo videti kada se otvori glava koja govori o slobodi medija.

Ono što je ovde važno i što želim da kažem, postoji Minhenska konvencija iz 1971. godine i ona vrlo jasno definiše ove probleme. Zadatak je, prvo, novinara i vlasti da obezbede slobodu informisanja. Drugo, da se bore za istinu; dakle, ta informacija mora da bude istinita. I, treće, ne sme se povrediti ni na koji način dignitet građanina. Ne možemo širenjem jedne slobode da ugrozimo drugu slobodu.

Dakle, osnovni problem danas u svetu, a kod nas je to dobilo vulgarne razmere, jeste da je štampa, bilo da je Mardok, „Špringer“ itd., znamo već, Berluskoni, ko god hoće, uobrazila da ima prava da vam uđe gde god hoće, u kuhinju, u krevet, na bilo koji sastanak sa prijateljem itd., da vam izmisli svakakvu priču, jer je to, navodno, sloboda.

Sloboda je sve ono što ne ugrožava slobodu drugih i ne može se tolerisati beskrajna sloboda novinara da on, nije važno na koji način, dođe do neke informacije. Zato je ovo pitanje ključno za slobodu i za odgovornost. Nema slobode bez odgovornosti, jer se događa ono što se zove zloupotreba štampe.

To nije od juče, o tome su raspravljali oko Džefersona, kada je govorio protiv cenzure, kaže – da, protiv toga smo da bude pre, ali smo zato da bude posle, da onaj koji je izgovorio neku reč, objavio neku informaciju, za nju snosi odgovornost da je istinita i da nije povredila ničije ljudsko pravo i dostojanstvo. Na taj način se obezbeđuje sloboda.

Dakle, neke stvari su opštepoznate i treba da ih poštujemo.

Ovde se mnogo štošta čulo. Nisam uvek hteo da intervenišem. Recimo, da je vrlina zakona da bude fleksibilan, kao što je slučaj ovde. Dakle, nije važno odakle, kako. Mora da bude precizirano. Ono što karakteriše jednu pravnu normu jeste njena univerzalnost. Ono što važi za prosjaka, važi i za cara. To je norma i to mora da važi, a ne – ostavićemo, pa može ovako, može onako. Onda se hvalimo da postoji, poduke smo slušali, da postoji leks specijalis koji može da derogira ove univerzalne zakone. Da, ali samo u specijalnim situacijama. Inače se sve diktature time i služe, da specijalnim zakonima ponište opšta prava koja se daju.

Molim vas, u nekim stvarima koje su opštepoznate u teoriji i praksi demokratije, da nam to ne prolazi tek onako, jer ćemo sutra prilikom implementacije imati taj problem.

Nisam hteo da se uključujem oko autocenzure. To ne mora da stoji unutra, ona mora da se podrazumeva, da kada ima autocenzure – to je jedna pojava kao kad kažete da ima nevremena itd. – morate da znate uzroke. Hvala vam.

Đukanović Vladimir

Moram da priznam, uvaženog profesora uvažavam kao možda našeg najvećeg živog filozofa trenutno i mogu da se složim, zaista, sa većinom ovih stvari koje je izneo kada komentarišemo ovaj amandman.

Ali, znate šta, to što ste sada naveli, mora da se gleda novinarski kodeks ili etika. Šta znači da se novinar ponaša, da prikuplja informacije u skladu sa zakonom? Kojim zakonom? Znate, tužilac prikuplja informacije u skladu sa ZKP-om, na primer, ili policija isto radi u skladu sa Zakonikom o krivičnom postupku. Koji bi to zakon ovde mogao da bude merodavan da bi novinar mogao da prikuplja informacije u skladu sa tim?

Da smo mi ovo sada izgovorili, donekle mogu i da se složim sa uvaženim profesorom, nas bi ovde optužili za najgoru moguću cenzuru. Za najgoru moguću cenzuru bi nas ovde optužili.

Ne znam da li uvažene kolege čitaju stranu štampu. Pa, da vidite šta se tamo objavljuje, recimo, naslovnu stranu „Dejli mirora“, „Sana“ ili bilo kog od tih renomiranih svetskih časopisa, vi biste se zgrozili. Mi smo mala deca u odnosu na ono što se dešava u nekoj stranoj štampi. A inače je to tzv. tabloidno novinarstvo. Razvilo se baš u tom periodu kada je neka prethodna garnitura vladala.

Još nešto moram da kažem. Juče je izašao jedan nedeljnik – kakve tu gadosti pišu, recimo, za premijera, da to pas sa maslom ne može da obriše, ali to se ovde štampa i niko o tome ništa ne kaže.

Ako već govorimo o nekakvoj cenzuri, ja ću podsetiti još jednom građane, 2009. godine, da bi opstali na vlasti, da se ne bi Vlada srušila, donet je Zakon o informisanju, koji je Dinkić uslovio. Svi ste glasali za to. To je najgori cenzorski zakon zato što su ga osudili i OEBS, i zaštitnik građana i sva novinarska udruženja. Za razliku od tog zakona koji ste vi doneli i uveli mrak i cenzuru, mi ipak danas donosimo zakon koji svi podržavaju. To je ključna razlika. Hvala vam.

Krlić Mirko

Poštovani predsedavajući, gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, meni je žao ako sam malopre izazvao komentar u smislu da sam protiv toga da poslanici imaju pravo da podnose amandman kakav žele. Naravno, ne. Pozdravljam predlagače prethodnog i ovog amandmana, jer mislim da su otvorili prave teme. Cilj mog delovanja danas jeste da skrenem pažnju na stanje u novinarskoj profesiji koje očekujem da upravo ovaj zakon konačno reši.

Pokušali smo ovde da definišemo i šta je autocenzura i šta je pribavljanje informacija i šta su činjenice u novinarstvu. Autocenzura, mogu se složiti jednim delom, jeste i kukavičluk, jeste, kako kaže gospođa Đerić, i moralna kategorija, ali u našem društvu to je socijalna kategorija. U 70% medija u koje uđete i pokušate da se zaposlite reći će vam – evo, imate prostor, nađite sebi sponzora, obezbedite sami sebi platu. Tu dolazi do autocenzure, tu dolazi do jedne vrste novinarstva koja se vrši na način kako se vrši. Ja o tome govorim i to je ono što se mora završiti.

Poznajem novinara koji ima tezgu na pijaci. Svoju apanažu ne dobija u novcu, nego u robi, pa se čovek snalazi na takav način. To je sramotna pozicija u kojoj se nalazi srpsko novinarstvo i zbog toga je ovaj zakon toliko važan.

Setimo se pokojnog profesora Lukača koji je utemeljio naše savremeno novinarstvo. Prva rečenica koju je govorio studentima jeste – novinar koji se bavi marketingom je trgovac, a ne novinar. Druga njegova rečenica – činjenice su svetinja, a komentari proizvoljni.

Ako baratamo činjenicama i ako su činjenice važne, novinar ima pravo, kao svako autentično biće, kao autor, da ima svoje komentare, ali ako se ovim povodi, onda nema nikakvih problema odakle je izvor i kako je izvor došao. Ako barata isključivo činjenicama, a na osnovu činjenica izvodi komentare, to je već njegova kreativnost.

Kada sam skrenuo pažnju da o ovome možete imati mnogo više saznanja nego što imam ja lično, upravo je to zbog toga što gospoda marketinškog i medijskog prostora sede u vašim redovima, a takve ne znam u redovima stranke kojoj pripadam.

Tasovac Ivan

Moram da vam kažem da je ovaj član 5. bio predmet rasprave tokom donošenja nacrta ovog zakona, čak sam i sam imao određene dileme, ali onog trenutka kada sam dobio argumentaciju, pre svega od ljudi iz novinarskih udruženja, o tome da bi izbacivanje ovog člana zapravo potpuno saseklo krila istraživačkom novinarstvu, da bi potpuno onemogućilo istraživačko novinarstvo i da bi predstavljalo zapravo jedan vid pritajene cenzure, mi više nismo imali dilemu da li da ga ostavimo ili ne.

Takođe, skrenuću vam pažnju da se u članu 9. daje šta su obaveze urednika i novinara – dužni su da s pažnjom primerenom okolnostima, pre objavljivanja informacija koje sadrže podatke o određenoj pojavi, događaju ili ličnosti, provere njeno poreklo, istinitost i potpunost.

Dakle, ovo je konkretno, ovaj član 5. omogućava da se novinari bave istraživačkim novinarstvom, a član 9. jednostavno poziva sve da se profesionalno bave svojim poslom. Nadam se da niko ovde nije protiv toga da se ograniče mogućnosti istraživačkog novinarstva u Srbiji.

Đurišić Marko

Upravo je naš amandman, po našem mišljenju, u skladu sa članom 9. i treba da omogući da novinari rade slobodno, ali da rade u skladu sa zakonom.

Pričalo se ovde o praksi u svetu. Možda najveći medijski magnat u svetu, Rupert Mardok, bio je vlasnik jednog od najtiražnijih listova u Velikoj Britaniji, „News of the World“ i 2011. godine je otkrivena mreža potkupljivanja, nelegalnog prisluškivanja javnih ličnosti i političara u cilju pribavljanja informacija, ostvarivanja tiraža i profita.

Da li mi želimo da stvorimo društvo u kome će neko samo zato što je ekonomski moćan moći nekog da potplati, da nelegalno prisluškuje da bi mogao da dođe do nekih informacija, da ih objavljuje u medijima, ostvaruje profit ili politički ili neki drugi uticaj?

Upravo je formulacija koju mi predlažemo ovim amandmanom jasnija, a ne manje jasna, kako ste vi naveli u odbijanju ovog amandmana, da je preciznija ova formulacija koja stoji u Predlogu zakona. Naša je preciznija.

Znači, informacije moraju da se pribave u skladu sa zakonom, svakim zakonom Republike Srbije. Nezakonita informacija ne može da se koristi, jer se onda dovodi u pitanje njena istinitost i, kako kaže član 9, verodostojnost, poreklo ne može da se utvrdi na pravi način ako je nezakonito pribavljena, i ne može da se ostvari sloboda medija.

Molim vas da još jednom razmotrite i da prihvatite ovaj amandman. Verujem da će to pomoći razvijanju istraživačkog novinarstva u Srbiji.

Molim vas, gospodine predsedavajući, ovo je vreme šefa poslaničke grupe. Hvala.

Đukanović Vladimir

Član 107, dostojanstvo Skupštine. Gospodine predsedavajući, ja ne dozvoljavam, s obzirom na to da sam dugo godina bio u novinarstvu, da se vređaju kolege novinari.

Amandman se odnosi na kolege novinare, a ovde neko priča o vlasniku nekog medija koji je negde nekog prisluškivao. Ne dozvoljavam da se kolege novinari vređaju da su možda neki špijuni ili agenti. Ne pada mi na pamet to da dozvolim. Zašto? Zato što su i oni deo ove skupštine i oni odavde izveštavaju. Ako neko već pravi aluziju da će novinar da stavlja prislušne uređaje ili da nekog negde prisluškuje, to je zaista ružno.

Molio bih vas da reagujete i zaštitite kolege novinare, koji su takođe deo ovog parlamenta i odavde izveštavaju. Hvala vam.

Marjanović Vesna

Zahvaljujem, gospodine predsedavajući. Samo doprinos diskusiji kolege Đurišića i pozivanje na primer iz Velike Britanije ili međunarodne štampe i medija. Tačno je da u mnogim, pre svega britanskim, medijima postoje tabloidi koji su dosta dramatični u svom nedostatku kulture i etike, ali isto tako je tačno da tamo postoje mediji koji su primer novinarske etike i koji su obično izvor ozbiljnih informacija, što nije uvek slučaj kod nas, pošto su kod nas gotovo svi mediji postali tabloidni i vrlo često se dešava da se neodgovorne informacije plasiraju kao tačne, u sprezi sa državnim institucijama, policijom i drugim bezbednosnim institucijama u zemlji.

U Velikoj Britaniji, ako već nju spominjemo, pokrenuta je čuvena istraga (upravo ovo o čemu je govorio gospodin Đurišić), Levison istraga, ili Levison izveštaj, gde je ozbiljna istraga rađena zbog prisluškivanja, u kojoj nisu učestvovali samo vlasnici medija, nego i pojedini novinari, i oni su bili predmet istrage.

Dakle, ne želimo mi da vređamo novinare. Ja o novinarima koji pošteno i odgovorno rade svoj posao imam najbolje moguće mišljenje. Mi samo hoćemo da kažemo da je situacija, kada su u pitanju mediji, postala toliko ozbiljna da međunarodne organizacije, kao što je Savet Evrope, sve više govore o odgovornosti medija, ne samo o njihovoj slobodi, koja ne sme da bude upitna.

Moje pitanje za ministra, zapravo, pošto ja prva ne bih želela da podržim amandman koji će ograničiti istraživačko novinarstvo – koji su argumenti i koji je dokaz da ako novinar primenjuje zakon, neće moći da dođe do određene informacije? Odnosno, da li to znači da postoje situacije u kojima novinar mora da prekrši zakon da bi došao do određene informacije? To me prosto interesuje, jer je možda moguće, pa vas molim da nam kažete koji su to argumenti. Hvala.

Šormaz Dragan

Nije problem, naročito kada je neka od koleginica u pitanju. Džentlmenski možemo da prećutimo.

Mislio sam da će možda ministar da odgovori na ovo, ali dobro.

U principu, mislim da je dosta precizno napisano i da je ministar dosta jasno to rekao, naročito kada povežemo sa članom 9, zašto ovaj amandman, neću da kažem da nije dobar, da nije prihvatljiv, nego je suvišan. Nepotrebno je, jer je jasno napisano sve.

Ono što je takođe bitno reći za ovaj zakon, vezano za sve ovo što smo čuli u raspravi i o ovom amandmanu, jesu dve stvari. Prvo, apsolutno prvi put, ponavljam namerno, kaže nam i EU, ovim zakonom idemo ka tome da se tačno i jasno zna vlasnička struktura. Sad, vezano i za ovu prepirku ko je i da li su novinari učestvovali u nekoj špijunskoj aferi ili nisu, ali bitna je uvek vlasnička struktura, bitno je da znamo ko stoji iza kog medija i kako radi. Onda možemo znati i motive, što do sada u Srbiji nije bio slučaj. To do sada u Srbiji, jednostavno, nije bio slučaj.

Pozivanje na to da li su neki mediji ozbiljni, tabloidni i tako dalje, da su kod nas svi pretvoreni u tabloidne, znate, govorilo se da dan počinje sa „Politikom“, ali je neko 2008. godine smenio ozbiljno uredništvo „Politike“, pa mi to ovde nismo govorili, koje je bilo kritički nastrojeno čak i prema vladajućoj strukturi, i doveo neozbiljno rukovodstvo, po mom mišljenju, „Politike“, koje je upropastilo „Politiku“ kao novine, jer je samo služila jednom kabinetu na Obilićevom vencu.

Sada govorimo da li će ovako moći novinari ili će moći onako novinari, da li će primenjivati zakon ili neće. Moramo uvek da pogledamo i u svoje dvorište, moramo da vidimo šta smo mi radili.

Lepo nam kaže Evropska unija... Neko kaže da mu nije bitno kakvo je mišljenje EU. Ako se Evropska komisija sa ovim slaže, a lepo piše da je usklađenost propisa sa odredbama Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju između Evropskih zajednica i njihovih država članica. Pogledajte, sve je ovde navedeno, cela strana, o usklađenosti. Pa, onda imamo potpuno usklađen... Čuli smo malopre u raspravi o ovom amandmanu, pominje se Deklaracija iz 1971. godine. Pogledajte, potpuna usklađenost sa Direktivom iz 2006. godine Evropskog parlamenta i Saveta od 12. decembra 2006. godine o uslugama na unutrašnjem tržištu. Znači, 100% usklađenost.

Delimična usklađenost, mada je i to potpuna usklađenost, iako piše da je delimična, zato što usklađenost nije postignuta samo u pogledu odredaba koje su takve prirode da ih može implementirati samo država članica. Znači, jedino gde smo delimično uskladili je ono gde i ne možemo potpuno da uskladimo dok ne postanemo deo tog prostora.

Stručnu analizu Predloga zakona, pa i ovog člana, uradila je Sandra Bašić Hrvatin, ekspert Evropske komisije. Sve primedbe, predlozi i sugestije date u pismenoj formi i na zajedničkim sastancima od strane evropskog eksperta ugrađene su u tekst Predloga zakona.

Neko kaže da mu nije bitno mišljenje. Meni je bitno, zato što želim da Srbija bude što pre, najviše za narednih četiri-pet godina, deo EU. Nemam dilemu sa sobom šta treba sve uraditi i kako se postaviti da bismo bili tamo. Vidim da neki i danas imaju dileme vezane za različite slučajeve koji se dešavaju.

Za medijski prostor, usvajanjem ova tri zakona, završavamo veliki deo posla. Naravno, sledi, i tu se slažem sa nekim poslanicima opozicije koji su rekli, primena. Posle toga je bitno da sledi primena, ali smo sami sebi dali zadatak. Sada treba da ga i primenimo.

Zato ovaj amandman... Ne mislim da je nešto nejasno, ali potpuno precizno je napisano u zakonu i ništa ne menja. Pogledajte, raspravljamo više od pola sata o tom amandmanu, a možda ima nekih koji su suštinski mnogo bitniji.

Tasovac Ivan

Trideset sekundi, koliko mi je ostalo da dajem komentare po ovom amandmanu, premalo je vremena da bih dao sve one argumente koje su ljudi koji se bave istraživačkim novinarstvom želeli da ugrade u ovu tačku zakona.

Ali, imam jedno drugo pitanje. Ovo je tačka zakona koja nije nova, ona je iz zakona koji je donet pre jedanaest godina. Ne vidim razlog zašto je onda ta tačka bila nešto što podržava istraživačko novinarstvo, a u ovom trenutku nije?

Đerić Zlata

Dame i gospodo narodni poslanici, poštovani predsedavajući, poštovani gospodine ministre, ja sam neko ko nerado podnosi amandmane u ovom tekstu – da se briše određeni član. Kao junak iz „Mosta na Žepi“, nekoliko verzija amandmana sam pokušala da napravim i svaki sam precrtavala i shvatila, gledajući član 5. i član 9. ovog zakona, da zaista nema smisla da ovaj član stoji u zakonu.

Zbog čega vam to govorim? Član zakona odnosi se na položaj nosilaca javnih i političkih funkcija, što smo svi mi ovde. Znači, izabran, postavljen, odnosno imenovan nosilac javne i političke funkcije dužan je da trpi iznošenje kritičkih mišljenja koja se odnose na rezultate njegovog rada itd., bez obzira na to da li se oseća lično povređenim iznošenjem tog mišljenja.

Dakle, imate član 5. i član 9. koji ovo lepo uređuju, a ovo „dužan je da trpi“, molim vas, to koliko smo mi dužni, koliko sam ja dužna da trpim, ne možete vi da odredite zakonom. To je odredila biologija, psihologija i sve moje lične karakteristike. Trpim do praga moje izdržljivosti.

Znači, to je nešto što ovaj član čini toliko proizvoljnim, toliko priprema, spinuje u javnosti, čak i medijskoj javnosti, neke posebne okidače koje će te vi, pre svega kao umetnik, kao stvaralac, kao vrlo senzibilna osoba, prepoznati, i zavist, i sujetu i inferiornost. Onda ćemo imati problem sa nečim što će preoblikovati neke momente u javnom mnjenju.

Reći ću vam jednu situaciju. Ja sam neko ko je svestan svoje javne političke funkcije, živim u skladu sa tim i spremna sam za javno kritičko mišljenje. Nikada ga ne osporavam, branim svoje stavove u ovom domu već desetak godina. Nedavno smo imali jednu situaciju, svih 250 ljudi, imenom i prezimenom, da smo u jednoj teškoj situaciji za Srbiju, kada su se desile poplave, odvojili od svojih prihoda po 45.000 dinara. Provučeni smo, najstrašnije, kroz medijsko blato. Išlo se do toga da se ocenjuje kako smo mi to nerado učinili, a bilo je i sličnih paušalnih kvalifikacija. Dakle, nismo mogli ničim da se odbranimo. Komentari građana koji su stavljeni na te tekstove, preko 2.000, bili su najstrašniji. Nijedan nije bio u skladu sa onim što ljudi ovde svim srcem i dušom rade i saučestvuju. Pre svega, ovde su ljudi koji dolaze iz tih gradova. To je samo jedan od primera.

Zbog toga sam smatrala da je ovaj član trebalo obrisati. Ako već nećete poslušati moj amandman i prihvatiti ga, mislim da su kolege posle mene, iz dve poslaničke grupe iz opozicije, dale možda bolje rešenje. Ja nisam bila toliko mudra, ali podržite barem to, jer je nedopustivo da ovako stoji ovaj član. Hvala.

Čomić Gordana

Član 8. ima rubrum „Položaj nosilaca javnih i političkih funkcija“. On glasi u predloženom tekstu: „Izabran, postavljen, odnosno imenovan nosilac javne i političke funkcije dužan je da trpi iznošenje kritičkih mišljenja koja se odnose na rezultate njegovog rada, odnosno politiku koju sprovodi, a u vezi je sa obavljanjem njegove funkcije, bez obzira na to da li se oseća lično povređenim iznošenjem tih mišljenja.“

Moj amandman je da se posle reči „funkcije“ stavi tačka i da se iz člana briše deo koji glasi: „bez obzira na to da li se oseća lično povređenim iznošenjem tih mišljenja“.

Potpuno razumem argumentaciju koleginice Zlate Đerić koja se odnosi na reč „trpi“. Ono što je tumačenje, odnosno razumevanje, ja ovde reč „trpi“ razumem kao obavezu za nosioca javne funkcije, imenovano ili izabrano lice da svi imaju slobodu da izreknu kritiku, ali potpuno razumem.

Ovo je jedan član koji bi verovatno bio nemoguć pre 40-ak ili 30-ak godina, ali, sa promenom odnosa javnosti, svetla se stavljaju na sve ljude koji dobrovoljno stupaju na javne funkcije. Niko nas ne tera da budemo poslanici, ministri... Ne znam za ministre, nisam bila još, pa ne znam da kažem, ali verovatno ni ministre, ni direktore, ni načelnike, niko vas ne tera da se bavite javnim poslom. To je dobrovoljna stvar.

Ako je dobrovoljna stvar, onda moramo imati svest o tome da postoje dokumenti, da postoji jedna geneza odnosa javnosti, i u medijima i najšire javnosti, prema ljudima na javnim funkcijama. Čak u nekim presudama koje možemo citirati, iz Evropskog suda za ljudska prava, gde tog trenutka kada dobrovoljno stupite u prostor javnih poslova, vi se dobrovoljno odričete dela privatnosti. Ako vas lažu, kleveću, to ja zovem – dužni ste to da trpite. To je proces.

Moguće je da ovaj član može da ima bolju formulaciju. U svakom slučaju, ja bih da se izostavi deo koji se odnosi na to da li se on ili ona oseća lično povređenim iznošenjem tih mišljenja. To nikoga nije briga. Mislim da ne može da bude uneto u zakon da li polje slobode, kritike za sadržaj poslova ljudi na javnim poslovima, da li to polje slobode treba da se definiše tako da nema veze da li se on ili ona oseća lično povređenim.

Imamo drugi problem. Imamo problem što uopšte ne kritikujemo rad ljudi na javnim poslovima, ili u jako, jako malom delu. Imamo problem što smo mi naučeni, kao društvo, da diskvalifikujemo ljude, a ne da diskvalifikujemo ono što ljudi rade.

To mogu da ilustrujem čak i delom debata ovde, ili juče, kada jedan, za mene potpuno neprihvatljiv, vrednosni sistem može da povezuje etničko poreklo Albanaca i njihovo pravo da imaju udžbenike; kada se to ne razume, jer je to šaljivo – ne mislimo mi to ozbiljno, nego platite struju, pa ćete dobiti knjige.

Znam da nema načina da se takav naš stav, naša sklonost da diskvalifikujemo ljude, a ne da razgovaramo o onome što ljudi rade… Zaista ne mislim da će to da bude u kratkom vremenskom roku smanjeno.

Zato sam za to da svakako ostane ovaj član i da svi oni koji žele da stupe na javnu funkciju imaju u vidu ovaj član, da moraju da budu predmet kritike dobrovoljno.

U tom smislu, ta reč „trpi“, tu se sa koleginicom Zlatom Đerić potpuno slažem, ne stoji, ali ne možete da kažete – jedva čekamo, mi na javnim poslovima, da nas diskvalifikujete, kao i da se izrazi radost što će to da se dogodi. U tom smislu razumem reč „trpi“.

Kada je u pitanju diskvalifikacija koja je definisana na drugi način, a to je povreda ugleda, kleveta, kaljanje časti i sve ostalo, toga ima. Dobro je definisano u ovom zakonu i za onoga ko je sklon takvim tekstovima, komentarima, kolumnama, izjavama, kako god, i za onog ko je meta napada.

Volela bih da ovo svima nama bude povod da počnemo više da razgovaramo o onome što ljudi rade, a ne o onome šta su i ko su, kako se zovu, kako izgledaju. Još važnije, da razumemo da se ovo odnosi na sve nosioce javnih funkcija. Nema to nikakve veze i nedopustivo je da ako pripadaš opoziciji navijaš da se ovo dešava nekom iz vlasti; ili, ako si iz vlasti, da navijaš da se ovo dešava nekome iz opozicije. To je dokaz da uopšte ne razumemo koliko je važno podvrći se dobrovoljno kritici javnosti za sve ono što se radi, koliko je važno komunicirati u tom polju kritike i slušati pažljivo zamerke, opaske, predloge ljudi koji nas gledaju, slušaju ako smo ovako javno izloženi, kao što jeste 250 narodnih poslanika; ili ako nismo, ako smo u nekom delu izvršne vlasti ili u bilo kom delu vlasti koji je manje dostupan javnosti.

Znam da se čini da ništa posebno ne menja da li ćemo prihvatiti ovaj amandman ili ne, ali imala sam želju da iskoristim definiciju ovog člana 8. i kao poziv da se, možda i pod pokroviteljstvom ministarstva, otvori jedna debata (ministarstvo to može da radi), dijalog ljudi, raznih, onih koji su na javnim poslovima i raznih vrsta javnosti koje po prirodi stvari kritikuju njihov rad, a čiji sadržaj kritike ovako ili onako završi u nekom mediju. Mislim da bismo od toga svi imali koristi.

Martinović Aleksandar

Dame i gospodo narodni poslanici, gospodine predsedavajući, povređeni su članovi 106. i 107. Poslovnika.

Prvo, prethodni govornik, gospođa Čomić nije govorila samo o amandmanu, nego je potpuno pogrešno, da li svesno ili nesvesno, tumačila izjavu predsednika Vlade Republike Srbije gospodina Aleksandra Vučića.

Dakle, on nije rekao i nije pozivao na bilo čiju etničku diskriminaciju, nego je rekao da će Vlada Republike Srbije iz budžeta da obezbedi novac za udžbenike svim pripadnicima nacionalnih manjina. I, nije spominjao samo Albance nego, ako se ne varam, i Mađare, i Rusine i sve druge. Pozvao je građane, dakle ne Albance nego građane, koji žive u Preševu, Bujanovcu i drugim opštinama u tom delu Republike Srbije da plaćaju struju, što je potpuno normalna stvar, priznaćete, u svakoj državi.

Dakle, ovo je grubo vređanje dostojanstva Narodne skupštine, jer predsednik Vlade nije bilo koga diskriminisao, nego je rekao da će država da učini sve da se omogući pripadnicima nacionalnih manjina da uče iz udžbenika na svom maternjem jeziku, kao što je obaveza svih građana Republike Srbije, uključujući i one koji žive u Preševu, Bujanovcu, Medveđi itd., i Srbe i Albance i druge, da plaćaju struju.

Ovo nije prvi put danas da se predsednik Vlade Republike Srbije izlaže jednom linču zato što je juče rekao da građani treba da plaćaju struju. Građani treba da plaćaju struju, kao što treba da plaćaju porez i kao što treba da izvršavaju svoje druge građanske dužnosti, a država je tu da im omogući da ostvare svoja prava, i manjinska, i građanska i sva druga.

Halimi Riza

Opet dostojanstvo. Ne znam zbog čega ova potreba da se ignoriše ono što se u stvarnosti zbilo. Moguće da ima potrebe da se traži izvinjenje, ali da se opovrgne ono što se desilo, to ne može.

Problemi sa udžbenicima nisu ovogodišnji, oni traju godinama, decenijama. I ova vlada i ona prethodna su preko ministara upozorene, informisane da nedostaje ogromna većina udžbenika na albanskom jeziku i da više od pola udžbenika u prva četiri razreda roditelji Albanci plaćaju. Nemaju mogućnost, kao druge porodice u Srbiji, da imaju besplatne udžbenike.

To se ne može rešiti za mesec dana. Ako ozbiljno razgovaramo o ozbiljnoj problematici, moramo priznati da to u mesec dana ne može. Gledajte rokove koje ima zakon o izdavanju udžbenika. I pored najveće volje koju bi imao predsednik Vlade, to ne može. To je obećanje koje ne može do 1. septembra sigurno da se ostvari.

Kada to povežemo sa strujom, apsolutno mislim da je u pitanju greška, i to veoma ozbiljna greška, koja javno mora da se prizna. Oko toga nema šta dalje da se sporimo, jer, nažalost, takva je formulacija bila, tako je prihvaćeno …

Šormaz Dragan

Predsedavajući, član 27. drugi stav. Vi ste dužni da se starate o primeni ovog poslovnika. Zbog ovoga što ste obrazlagali biću, vi znate koliko vas uvažavam i poštujem, ali sad ću biti možda malo mekši nego što sam imao nameru.

Sada ste zaista vi prekršili Poslovnik. Ukazao je kolega Martinović, baš čisto kršenje Poslovnika, dostojanstvo Narodne skupštine 107, od koleginice Gordane Čomić, koja je govorila nešto što nema veze sa amandmanom. Vi je niste prekinuli. Govorila je upravo o tome kako je neko uslovio udžbenike – možete pogledati u stenogram, videćete da vam govorim tačno, vi to verovatno niste čuli – kako je neko uslovio Albance, dobijanje udžbenika, plaćanjem struje. Bukvalno je tako rečeno, maltene citat vam govorim.

Onda, posle toga, po drugi put, član 107, dobija gospodin Halimi, vi ste sada objasnili zašto ste mu dali reč. Na taj način mi ostali ispadamo diskriminisani. Zašto ste mu dali? Zato što je Albanac poslanik? On je poslanik, jedan od 250, i radi po istom poslovniku kao i mi. Imamo mi ovde koleginica Slovakinja, imamo koleginicu, koja je juče govorila o istoj temi, rusinske nacionalnosti.

Znate šta, to što je Albanac ne znači da treba da govori suprotno Poslovniku. Pogledajte gde smo otišli, a imamo još 200 amandmana da radimo. Treba striktno da radite po Poslovniku, molim vas.

Neću tražiti da se Skupština izjašnjava, ali ću vas zamoliti da ubuduće koncentrisano pratimo šta rade, i da radimo.

Halimi Riza

Gospodine predsedavajući, maločas ste izneli tvrdnju koja je po meni nejasna. Rekli ste da vas navodno ne optužuju za teror, pa ste zato dali meni reč. Sad čujem poslanika…

(Predsedavajući: Gospodine Halimi, koji je član u pitanju?)

Član 103. Predsedavajući je u ovom slučaju povredio Poslovnik kada je izrekao nejasnu formulaciju, da ste mi dali reč zato da vas ne bi optužili da vršite teror, da li ste rekli prema Albancima ili prema nekome, ali to je vaša rečenica. Ne znam zbog čega ja ovde treba da dobijem reč zbog takvih navodnih optužbi? Ili, ovo što gospodin Šormaz govori, maltene, da su Albanci zaštićena vrsta, pa im treba tolerisati? Ja to apsolutno tako razumem i tako je izrečeno.

Pogledajte stenogram, pogledajte beleške. Po čemu sam ja ovde bio privilegovan u radu ovog doma? Ako ima, na osnovu tih analiza takvog zaključka, u redu, prihvatio bih. Ali, mislim da ne stoji, apsolutno ni u čemu nisam bio privilegovan. Čak dosta puta nisam dobio reč kada je trebalo, bilo da su replike ili povreda Poslovnika.

Gospodine predsedavajući, želim da objasnite o čemu se radi? O kom to teroru koji ste vi navodno izvršili? Hvala vam.

Pavićević Vladimir

Dame i gospodo narodni poslanici, poštovana predsednice Narodne skupštine, poštovani ministre i gosti, mi smo podneli amandman na član 8.

Neophodno je da kažem da nismo zadovoljni obrazloženjem za odbijanje našeg amandmana. Da bi potpuno bilo jasno o čemu se ovde radi, ja ću još jednom da pročitam sadržinu člana 8. i predlog izmene. Član 8. sadrži samo jedan stav u Predlogu zakona. Taj stav glasi ovako: „Izabran, postavljen, odnosno imenovan nosilac javne i političke funkcije dužan je da trpi iznošenje kritičkih mišljenja koja se odnose na rezultate njegovog rada, odnosno politiku koju sprovodi, a u vezi je sa obavljanjem njegove funkcije, bez obzira na to da li se oseća lično povređenim iznošenjem tih mišljenja.“

Mi nemamo dilemu da je ovo dobra formulacija. Naravno da nosilac javne funkcije mora da trpi kritiku. Ja mislim da tu ne sme uopšte da bude nikakve dileme. Naš predlog je bio da se doda još jedan stav u članu 8. i da taj stav, dodati, glasi ovako: „Izabranom, postavljenom, odnosno imenovanom nosiocu javne i političke funkcije ograničeno je pravo na zaštitu privatnosti koje se jemči licu na koje se odnosi informacija ako je podatak koji je sadržan u informaciji od značaja za javnost, s obzirom na njegovu funkciju.“

U obrazloženju odbijanja kaže se: „Amandman se odbija iz razloga što je pravo na privatnost Ustavom zagarantovano svakom građaninu.“

Ali, gospodo, pravo na privatnost nije apsolutno. Pravo na privatnost ograničeno je, prema našem razumevanju, pravom javnosti da zna one informacije koje se tiču funkcije koju to lice vrši. Smatrali smo da bi bilo razumno prihvatiti ovaj amandman na član 8. Hvala vam.

Đurišić Marko

Ovaj amandman su predložili poslanici iz više poslaničkih grupa, u istovetnom tekstu. To je zato što je praktično ovaj amandman predložio NUNS, da se uvrsti u proceduru, i onda je nekoliko nas reagovalo. Zato je neuobičajeno da postoje različita obrazloženja na isti tekst amandmana koji su predložili gospodin Živković i gospodin Pavićević i obrazloženje za ostale predlagače, iako je tekst amandmana praktično isti.

Pozivam ministra, s obzirom na to da se u raspravi o prethodnom članu, članu 5, pozivao na stav novinarskih udruženja kako ne bi prihvatio naš amandman, da sada uvaži ovaj amandman i prihvati ga, jer on originalno dolazi kao predlog Nezavisnog udruženja novinara Srbije.

Ovo je bilo vreme šefa poslaničke grupe, predsednice. Hvala.

Čomić Gordana

Mislim da je na dnevnom redu amandman koji su potpisali Zoran Živković i Vladimir Pavićević. Povodom toga hoću da se javim.

Dakle, koristim vreme poslaničke grupe.

(Predsednik: Oni su i zajedno, a vi ste odvojeno. Malo je komplikovano. Samo izvolite.)

Ne, ja sam skroz posebno.

(Predsednik: Dobro, zajedno, odvojeno, posebno, samo izvolite.)

Hvala. Dakle, tekst koji je predložen, uz sve uvažavanje što je to predložio NUNS (evo zašto je dobra rasprava), ne odnosi se na istu stvar na koju se odnosi tekst člana 8. u osnovnom tekstu zakona, onako kako ga ja čitam. Jedno je zaštita privatnosti, a drugo je obaveza da se trpi kritika. Trpljenje kritike ne mora da zadire u privatnost.

Koliko mi to teško doživljavamo, imate primera koliko god hoćete, sijaset, uključujući, recimo, izveštavanje sa ove sednice, jer bi primena ovog zakona podrazumevala da novinar zna da je nosilac javne funkcije dužan da trpi kritiku. I sve to što se čulo, bez obzira da li se odnosi na to što jedan narodni poslanik govori za drugog narodnog poslanika, ili narodni poslanik ministru, ili narodni poslanik predsedniku Vlade, ako je sadržaj onoga što se govori nešto što je rečeno, a ne diskvalifikacija ličnosti, čak i onda, nažalost, mora da bude javno dostupno.

Kada je u pitanju zaštita privatnosti, volela bih kada bi ovo mogao da bude drugi stav istog člana, tu nije samo reč o tome da morate biti dostupni medijima koji od vas žele informacije, nego, zato što ste na javnoj funkciji, samo jedan primer da kažem, vi ste u obavezi da vaše imovinsko stanje, vaše porodične veze, vaše interesne veze budu dostupne javnosti.

To nije slučaj sa nekim drugim zanimanjima. Ali, ponavljam, ovo je dobrovoljna stvar. Ako pre nego što stupite u prostor javnih poslova znate da ste obavezani time da se odreknete dela privatnosti, koji čak ide i u ono o čemu mnogi od nas ne misle, recimo, fotografisanje nekoga na javnoj funkciji na mestu i sa ljudima koji se onom koji fotografiše čine zgodnim, teško da možete da kažete – zašto me je slikao, fotografisao u lovu, u restoranu ili na plaži? Moraš unapred da znaš da ljude koji slušaju i gledaju ono što rade ljudi na javnim funkcijama zanimaju takve stvari.

U tom smislu je možda zaštita privatnosti, ali je to, po meni, različito od onoga što prvi stav definiše kao reč „trpi“, koja podrazumeva da se mi dobrovoljno odričemo dela slobode, kojeg možda ne bismo u privatnom životu, da nismo na javnim funkcijama, da smo onim što govorimo i onim što radimo slobodni i dostupni za svaku vrstu kritike i opaske.

To je proces koji traje već dvadesetak godina u razvijenim demokratijama i uvek ima da se doradi, uvek ima da se popravi i uvek postoji neki slučaj koji je presedan, koji se pojavi, pa se kaže – aha, onda ćemo i ovaj deo ponašanja ljudi na javnim poslovima staviti u zakon.

Pošto je spominjana Velika Britanija, u Velikoj Britaniji, nakon velikog skandala u House of Commons sa poslanicima Donjeg doma, postoji skoro legalizovan izraz „daily test“ koji se odnosi na tabloide koji prate poslanike Britanskog parlamenta. Sve ono što prođe kroz takav tabloid biva predmet etičkih komiteta i rasprava u House of Commons, s tim što je tu unekoliko situacija drugačija. Tu se razlikuje vrednosni sistem društva. Mnogo je manje diskvalifikacija ad personam, mnogo je manje diskvalifikacija na osnovu ličnosti. Mnogo je manje onoga – poništi ga, ili onoga što se u sportu kod nas zove dijalogom kada se obraćaju sudiji – ne pričaj s njim, nabodi ga. Mnogo je manje toga, a mnogo više komentara o onome što je neko na javnoj funkciji uradio.

Da bismo mi stigli zajedno do te odgovornosti da se više priča o onome što smo uradili nego o onome ko smo, kakvi smo i da li nas se može ili ne može diskvalifikovati po bilo kom ličnom svojstvu, mislim da su potrebna oba stava. Možda je čak moguće, mada nije, za Odbor, ali, eto, bar da ostane javno zabeleženo. Hvala vam.

Pavićević Vladimir

Ako vi tako kažete, u redu. Dame i gospodo narodni poslanici, poštovana predsednice, poštovani gosti i ministre, samo bih hteo da dodatno obrazložim.

Mislim da je neophodno da se unese ovaj stav 2. Ukoliko bi se taj stav 2. priključio stavu 1. člana 8, mi bismo samo doprineli poboljšanju sadržine ovog predloga zakona.

Već smo zaključili da ovaj predlog po svojoj sadržini nije u nesaglasnosti s Ustavom Srbije. Tu nema nikakve dileme.

Druga stvar, sadržina našeg amandmana kojim predlažemo unošenje stava 2. je standard na osnovu člana 8, člana 10. Evropske konvencije o ljudskim pravima Evropskog suda za ljudska prava.

Prema tome, gospodo, ako mi ovde često, ili s vremena na vreme, koristimo argument da smo za sadržinu ovog predloga zakona dobili podršku nekih evropskih, međunarodnih organizacija za čije delovanje vezujemo izvesne standarde, onda mislim da tih standarda treba u celosti da se pridržavamo. Mislim da član 8, član 10. Evropske konvencije o ljudskim pravima čini deo tih standarda kojima mi treba ovde da se prilagodimo.

I, na samom kraju, u tački 3, kao jedan dodatak ovome, pazite, ovo da se trpi kritika, da bude neka vrsta obaveze nosioca javne funkcije, ja mislim da treba da se tiče i onih podataka koji su sadržani u nekoj informaciji koja se tiče privatnosti, ali samo onda kada je ta informacija od značaja za javnost, s obzirom na njegovu funkciju. Ne govorim ovde o tome da li je neko lep, da li se oženio, razveo, nego samo ako je važna za javnost, s obzirom na tu funkciju koju osoba obavlja.

Ne verujem da će škoditi, na bilo koji način, ako se ovaj stav 2. priključi stavu 1. člana 8. ovog predloga zakona.

Radojević Aleksandar

Poštovana predsednice, gospodine ministre, poštovane kolege, želim samo da kažem par rečenica o ovom članu i ovom amandmanu.

Naravno da je svaki nosilac javne funkcije dužan da trpi kritičke stavove medija na svoj račun. Naravno, time se i uputio u svet javnog života i politike. Međutim, jako je važno da se ono što je privatnost svakog lica takođe poštuje i da to ne bude pomešano jedno sa drugim, što se jako često dešava u lokalnim medijima, naročito u onim lokalnim medijima koji su daleko od nekog velikog sveta i velike javnosti. Onda se ljudi koji su na javnoj funkciji, umesto da se kritikuju, da se javno kritikuju za učinjeno ili neučinjeno, lažno predstave svojoj sredini, tako da imamo za posledicu nešto što se zove negativna selekcija ljudi. Svi ljudi koji su od struke, nauke i ugleda, ako su oljagani u lokalnim medijima jedno dva puta, tri puta, beže sa funkcija. Tako imamo situaciju da su najbolji, najkvalitetniji ljudi vrlo retko spremni da prihvate javne funkcije u svojoj lokalnoj sredini.

Zbog toga apelujem i na Ministarstvo, i na pravosudne organe i na sve nosioce javnih funkcija da se ne dozvoli mešanje ovih dveju stvari; dakle, da nosilac javne funkcije bude dužan da trpi kritike, ali kritike koje su istinite, ali, istovremeno, da njegova privatnost putem Ustava bude zaštićena. Hvala vam.

Tasovac Ivan

Zahvaljujem. Čini mi se da u ovom trenutku možda ljudima koji nas gledaju nije do kraja jasno o čemu pričamo. Ono što je bila ideja predlagača, to je da nosioci javnih funkcija koji su dobrovoljno tu stupili moraju da budu svesni da su izloženi kritici.

U ovom trenutku amandmane možemo da grupišemo u tri kategorije: jednu koja predlaže da se taj član u potpunosti briše; drugu koja predlaže da se doda još jedan stav, čime se još pojačava na neki način ova priča, čak i ugrožavanjem privatnosti; treća stvar, treći amandman je da se stavi tačka, čime se na neki način malo ublažava ova priča. Tako da mi se čini da smo, uz obrazloženje koje smo dali zbog čega ne prihvatamo ovaj amandman, našli upravo onu pravu meru. Znači, svako ko je preuzeo javnu funkciju dužan je da čuje kritiku, da je istrpi, jer, u krajnjoj liniji, to je bila naša dobrovoljna odluka.

Stojmirović Ljubiša

Pa, evo, iz izlaganja ministra vidi se da postoji dobra volja da se neke stvari prihvate, ali moramo da budemo svesni u kom vremenu živimo i kakvi su uslovi u kojima živimo. Svedoci smo da je mnogo toga ružnog bilo napisano, rečeno, prikazano o pojedinim javnim ličnostima. Zato mislim, iako mi se sviđa predlog kolege Pavićevića, da u ovom trenutku ne treba prihvatiti ovaj amandman. On ostaje za neka bolja vremena, kada i mi budemo bolji, odnosno mnogo bolji nego što smo sada. Hvala.

Stefanović Borislav

Podneo sam amandman na član 10. koji bi, da je amandman prihvaćen i kada bi bio prihvaćen, glasio: „Ustanove javnih medijskih servisa na republičkom, pokrajinskom, regionalnom i lokalnom nivou i drugi mediji koji deluju u skladu sa načelima javnih medijskih servisa, posebno su dužni da o pojavama, događajima i ličnostima izveštavaju pravovremeno i nepristrasno, da omoguće izražavanje svih stavova“, podvlačim, svih stavova, „i mišljenja koja su zastupljena u zajednici, da u duhu tolerancije podstiču raspravu o svim temama od interesa za javnost, da proizvode raznovrsne programske sadržaje i da teže najvišem nivou kvaliteta usluga.“

To je ono što sam predložio da se promeni u samom članu. Naravno, tražimo izmenu ovog člana kako bi zakon bio u skladu sa Medijskom strategijom do 2016. godine koju je Vlada usvojila 28. septembra 2011. godine.

Naravno da Vlada ne mora da prihvati ovaj amandman, i žao mi je što ga nije prihvatila. Naravno da očekujem da Vlada kaže da su ovo stvari koje inače postoje, inače se svi servisi time rukovode. Rekao bih da nas, nažalost, život demantuje i da stvari zaista ne idu u pravcu pokrivanja svih relevantnih političkih pojava i stavova, a naročito kada su oni različiti u odnosu na glas onoga ko vrši vlast u našoj državi, na bilo kom nivou.

Imali smo primer nedavno u Smederevu, govorim ovo samo kao primer, sa kojim ste vi upoznati, medijska udruženja tj. udruženja novinara već su negativno reagovala, gde gradonačelnica Smedereva, koja je prvostepeno osuđena za krivično delo, prosto nije dozvolila da se emituje kaseta sa zasedanja Skupštine grada na kojoj se vidi šta pričaju opozicioni odbornici.

Ovakva odredba nije imperativne forme, ali bi svakako doprinela da mi kažemo da to u zakonu piše, pa da kasnije kroz društveni rad to i sprovedemo.

Bradić Blagoje

Zahvaljujem. Gospođo predsedavajuća, gospodine ministre, kolege narodni poslanici, član 10. glasi: „Ustanove javnih medijskih servisa i drugi mediji koji deluju u skladu s načelima javnih medijskih servisa posebno su dužni da o pojavama, događajima i ličnostima izveštavaju pravovremeno i nepristrasno, da omoguće izražavanje ideja i mišljenja koja su zastupljena u zajednici, da podstiču na raspravu u duhu tolerancije, o svim temama od interesa za javnost, da proizvode raznovrsne programske sadržaje i da teže najvišem nivou kvaliteta usluga.“ To je Vlada predložila.

Moj amandman glasi da se iza reči „ustanove javnih medijskih servisa“ dodaje: „na republičkom, pokrajinskom, regionalnom i lokalnom nivou“.

Zašto sam ovo ovako napisao? Svi znamo da će sredinom sledeće godine svi lokalni mediji koji su pod ingerencijom ili koje finansiraju lokalne samouprave biti privatizovani, jer država izlazi iz lokalnih medija. Onda ćemo dobiti, ako ne usvojimo amandman koji sam podneo ja, i, kako kaže predsedavajuća, gospodin Stošić, da imamo nejednake mogućnosti svih građana Republike Srbije da na isti način koriste usluge javnog medijskog servisa, i da nemaju svi ista prava kod ostvarivanja javnog interesa.

Trenutno se iz budžeta Republike Srbije (a kasnije iz takse, i po ovom zakonu će tako ostati) finansiraju RTS 1 i 2, i tri programa Radio Beograda, kao republički javni servis koji pokriva teritoriju cele Republike. I, imamo finansiranje Radio-televizije Vojvodine, prvi i drugi program i tri radijska programa, koji se finansiraju na isti način kao i RTS, novcem svih građana Republike Srbije.

Ako ne budemo usvojili ovaj amandman, polovina teritorije, više od polovine, 65% Republike Srbije južno od Save i Dunava i polovina naših sugrađana, tj. sunarodnika, neće imati isto pravo i mogućnosti da koriste javni medijski servis kao što imaju naši sugrađani, sunarodnici u Vojvodini zahvaljujući ovom zakonu i RTV, i građani koji žive u Beogradu, jer oni po Zakonu o glavnom gradu imaju Studio B.

Time će građani s juga, južno od Save i Dunava, plaćati TV pretplatu, bilo da ona ide preko budžeta u narednom periodu do stupanja na snagu zakona o taksi, kad počnemo da je plaćamo kao taksu, ali neće imati ista prava da koriste usluge servisa kao što imaju građani Srbije koji žive u Beogradu i u Vojvodini.

Stoga vas molim da u danu za glasanje podržite ovaj amandman, kako bismo, ja sam za to da svi imamo iste obaveze, ma gde živeli na teritoriji Republike Srbije, omogućili da ma gde ko živeo na teritoriji Republike Srbije ima ista i prava. Ja vam se zahvaljujem.

Halimi Riza

Hvala, gospođo predsednice. Na član 13. ovog zakona podneli smo amandman u smislu celokupnijeg i, po meni, celishodnijeg obezbeđivanja ostvarivanja prava nacionalnih manjina na informisanje na sopstvenom jeziku. U postojećoj formulaciji figuriše kratko: „objavljuju informacije na jezicima nacionalnih manjina“, a u predloženom amandmanu stoji: „objavljuju programske sadržaje i informacije kojima se zadovoljavaju potrebe nacionalnih manjina za informisanjem na sopstvenom jeziku“.

Znači, formulacija ove odredbe u celosti ostaje ista, samo što je ono ukratko rečeno, u pravcu informisanja na jezicima nacionalnih manjina, ovde prošireno na to da ne bude samo direktno informisanje spomenuto, nego se dodaje i objavljivanje programskih sadržaja i informacija koje zadovoljavaju potrebe nacionalnih manjina u oblasti informisanja.

Mislim da je trebalo prihvatiti ovaj amandman. Ne menja suštinu zakonske odredbe, ali je dopunjuje da bi bila jasnija i obavezujuća. Nije prihvaćeno, a mislim da je bilo bolje da se omogući celishodnija i sveobuhvatnija formulacija.

Stošić Milorad

Molim vas, prekršili ste Poslovnik ne dozvoljavajući mi da govorim o članu 10. na koji sam podneo amandman. Mislim da to nije u redu, tako da vas molim da u nekom drugom javljanju uzmete to u obzir i da mi date reč.

Stošić Milorad

Ne želim, hvala.

Papuga Olena

Amandman koji smo podneli odnosi se na javni interes u javnom informisanju. Između ostalog, predložili smo da se u stavu 1. tačka 7) posle reči „i zdravlja ljudi“ doda: „negovanja interkulturalne, međuetničke komunikacije, negovanja duha tolerancije i vrednosti multikulturnog društva i razvijanja pluralizma ideja i mišljenja“.

Između ostalog, odredba predložena amandmanom bila je predviđena u verziji nacrta ovog zakona, sada je u ovom predlogu nema, tako da smatramo da postoji poseban kvantum informacija od značaja za život i rad građana na nivou autonomne pokrajine i jedinice lokalne samouprave, čije je objavljivanje javni interes u oblasti javnog informisanja.

Među definisanim javnim interesima nalazi se informisanje na jezicima nacionalnih manjina, što je svakako za pohvalu, što je zakonodavac prepoznao to kao vrednost.

Međutim, poneka istraživanja beleže visoku etničku distancu u Vojvodini, kao i samogetoizaciju manjinskih zajednica. Mediji, zatvoreni u svoje sredine i svoj jezik, doprinose stvaranju etničke distance.

U ovako definisanim javnim interesima članom 15. Predloga zakona moguće je pročitati da se država Srbija opredeljuje za getoizaciju manjinskih zajednica, odnosno da podstiče da nacionalne zajednice u Srbiji, posebno u Vojvodini, gde živi najviše pripadnika nacionalnih zajednica, žive ne jedni sa drugima, nego jedni pored drugih. Savremene evropske vrednosti, na koje se toliko pozivamo, zasnivaju se na na suživotu, nego upravo na isprepletanosti kultura i jezika, tzv. interkulturalnosti.

Država Srbija mora u međuetničkoj komunikaciji i interkulturalnosti da prepozna javni interes, pogotovo kada je informisanje u pitanju, i to ne samo zbog dobre prakse u EU, nego i zbog toga što getoizacija nacionalnih zajednica može biti uzrok raznoraznih političkih i društvenih turbulencija, jer znamo šta se desilo poslednjih godina, devedesetih godina u Bosni.

Odredba o međuetničkoj komunikaciji i multikulturalnosti može da omogući opstanak i razvoj medija koji imaju sadržaje na više jezika, koji su veoma važni za Vojvodinu. Oni mogu da budu ugroženi medijskom reformom ako se ne prepoznaju kao posebna vrednost.

Ukoliko se ne prihvati naš amandman, zakon će, po našem mišljenju, i dalje postizati getoizaciju manjinskih zajednica, što mislim da je opasno.

Čomić Gordana

Zahvaljujem. Član 15. ima rubrum „Javni interes“ i u svojim stavovima definiše šta je to javni interes u oblasti javnog informisanja.

Predlog koleginice Aleksandre Jerkov i moj je dodavanje još jedne tačke, koja glasi: „Podrška proizvodnji medijskih sadržaja u cilju podizanja interesovanja građana za javne poslove, javnost rada organa vlasti, raspolaganje sredstvima u javnoj svojini, kvalitet usluga koje građani dobijaju od javnog sektora i svrsishodnost troškova nastalih na teret sadašnjih ili budućih poreskih obveznika“.

Dakle, znam da je prvi komentar na to zašto je to već uvršteno u tačku 7) ili zašto o tome sami organi javne vlasti daju informacije, da je on bio prvi, ali ovde se ne radi o tome da neko ko je na javnoj funkciji daje informaciju. Ovde se radi o tome da u zakonu, pa onda u programskim predlozima vi imate, koliko god malo, obavezu svakog medija da informiše građane o tome kako funkcioniše sistem. Verujte mi da je to obrazovni program prve vrste.

Dakle, ovo nije vezano za stav bilo koga ko je vlast, opozicija, imenovan, postavljen. Naravno, ne mešam se u proizvodnju medijskih sadržaja, da se koriste ljudi koji to znaju da rade, ali ovde se radi o kontinuiranom obrazovanju ljudi o tome šta je to što se poreskim novcem svih finansira, zašto se finansira, koji su putevi novca, koji su putevi procedure, na koji način je proceduralno građanin u obavezi i pravu prema sistemu ili usluzi bilo koje vrste.

Dakle, ja sam to kolokvijalno zvala, što nije moglo naravno da bude u amandmanu, „školski program za bolji sistem“. Jer, kada imate informaciju o tome šta je to što imate prava, na osnovu Ustava i zakona, da očekujete kao korisnik od sistema, onda imate i načina i proceduru, a procedura je kultura u uređenim društvima, da to od medija i zahtevate.

Sasvim je razumljivo objašnjenje da će to biti u nekim drugim medijskim sadržajima, ja to ne sporim, ali mislim da smo svi zajedno u trenutku kada je važno, evo neka bude kolokvijalno, da ne bi bilo zabune, da zakonom odredimo svi sami sebi obavezu da će posle u konkursima biti i proizvodnja tog „školskog sadržaja“ za sistem, kako sistem funkcioniše. Da li će biti zainteresovanih? Verujem da hoće. Ako ne, onda će se javiti u nekom narednom periodu. Hvala vam.

Cvetanović Milorad

Poštovana predsedavajuća, kolege poslanici i poslanice, naravno da smo protiv prihvatanja ovog amandmana koji je iznela gospođa Olena Papuga. Moram da reagujem na opasku da se određena društvena grupa, tj. društvena manjina, zatvara u geto.

Cvetanović Milorad

Molim?

Cvetanović Milorad

Ne, pričam o amandmanu koji je sad iznela gospođa Olena Papuga.

Cvetanović Milorad

O amandmanu broj 15. govorim.

Cvetanović Milorad

Objašnjenje tog amandmana od gospođe poslanice Olene Papuge je da država Srbija jednu određenu društvenu grupu, tj. nacionalnu manjinu, ako se dobro čujemo, svrstava u geto.

Cvetanović Milorad

Meni nije problem, ja sam se javio na konto tog amandmana, a verovatno nisam bio u sistemu, zbog toga.

Jovanović Jovana

Poštovana predsednice, uvaženi ministre, koleginice i kolege narodni poslanici, naš amandman se odnosi na javni interes u javnom informisanju i na dodavanje jedne tačke koja bi glasila: „borba protiv korupcije kao prioritet od javnog interesa“.

Koleginica Aida Ćorović i ja smo ovim amandmanom želele da borbu protiv korupcije stavimo kao prioritet od javnog interesa za sve naše građane. Smatram da bi na taj način ova tema postala jedna od bitnijih stvari koje će biti podržane iz javnih izvora, što još uvek nije situacija. Smatramo da treba dati podršku i medijskim produkcijama koje se bave istraživačkim novinarstvom i promocijom borbe protiv korupcije, što predstavlja neophodan element u borbi protiv korupcije, a što je definisano i u Nacionalnoj strategiji za borbu protiv korupcije.

Smatramo da su mediji ključni kada je ova tema u pitanju, jer u svojim izveštavanjima oni na neki način, neću reći primoravaju, ali na neki način podstiču i teraju državne organe da sve slučajeve korupcije ispitaju u potpunosti, ali uloga medija je i da obaveštavaju građane o tome šta je sve oblik koruptivnog ponašanja. Smatramo da svest mora da postoji i kod novinara, ali i kod vlasnika medija, koji novinarima treba da omoguće slobodu rada. Hvala.

Obradović Marija

Hvala. Htela sam da sačekam da čujemo sva tri amandmana na ovaj član 15. i da dam jedan zajednički komentar. Nadam se da će biti konstruktivan, zato što je ova diskusija poprimila pravi ton, ovako treba da izgleda, da probamo da ovaj predlog zakona unapredimo što je moguće više, da ga preciziramo što je moguće više, i pokazuje da različite poslaničke grupe žele da ovim amandmanima još detaljnije preciziraju određene ponuđene opcije.

Nisu prihvaćeni ovi amandmani, u ovako detaljnoj formi, ali ja ću sada ponuditi drugačiji pogled na to. U ovom predlogu zakona je predviđeno projektno finansiranje medija. Ove teme koje su se čule u okviru ova tri amandmana su teme koje treba da budu u projektima za projektno finansiranje medija. Dakle, sve ove oblasti koje su pomenute mogu biti teme koje će posebno nositi svaki projekat i ponuđeni programski sadržaj, jer i borba protiv korupcije, koja treba da se prikaže kao prioritet od javnog interesa, može da bude naslov za odličan niz informativnih i obrazovnih emisija i emisija u kojima se komunicira sa gledaocima.

Takođe, interesovanje građana za javne poslove, odnosno podizanje tog interesovanja, zatim, svrsishodnost troškova koji nastaju na teret sadašnjih i budućih poreskih obveznika na osnovu podizanja interesovanja građana za javne poslove i, ono što je veoma važno, negovanje interkulturalne, međuetničke komunikacije, negovanje duha tolerancije i vrednosti multikulturalnog društva, sve su to teme koje ja sada sugerišem i urednicima medija, i novinarima kolegama, da se zaista ovim pozabave jer mogu da donesu ozbiljne sume novca i svojim redakcijama i svojim medijima i da značajno doprinesu podizanju standarda, obrazovnih, duhovnih i moralnih, u svojim zajednicama. Hvala.

Papuga Olena

Hvala koleginici Mariji Obradović. Samo hoću da pojasnim, ja sam govorila o getoizaciji nacionalnih saveta. Znači, govorila sam o tome da u zakon treba uvrstiti, što je više moguće, interkulturalnost; da ne živimo, u nekim sredinama, jedni pored drugih, a ne jedni sa drugima. Zato mislim da je javni interes u medijskoj sferi taj da podstiče što više suživot, a ne getoizaciju.

Čomić Gordana

Dovoljno. Javni interes i opšti interes, koji je ovde definisan za medije, samo napomena – mi nemamo procedure, niti imamo to definisano, u slučaju kršenja, da se pokrene postupak. Problem je i kod Arhuske konvencije. Kada je u pitanju javni interes, opšti interes, zaštita i unapređenje životne sredine, ne može se pokrenuti postupak, tako da bi bilo dobro da u okviru ovog zakona i to pokrenemo kao temu za neki drugi propis.

Obradović Marija

Hvala. Izuzetno uvažavam aktivnosti i posvećenost koleginice Papuge u radu ovog parlamenta, i profesionalno i privatno.

Mislim da je reč „getoizacija“ suviše jaka kada govorimo o ovom predlogu zakona. Područje Vojvodine u Srbiji je zaista jedan simbol poštovanja ljudskih prava. Mislim da je prejaka reč. Treba da radimo na tome da zajedno živimo, a ne jedni pored drugih, ali, zaista, vi i vaša poslanička grupa u parlamentu to i dokazujete, da u Srbiji ima prostora za mnoge nacionalne manjine. Hvala.

Cvetanović Milorad

Poštovana predsedavajuća, evo, ponovo se javljam po amandmanu na član 15. da izrazim svoje neslaganje sa upotrebom prejakog izraza „getoizacija“, jer sam izraz „getoizacija“ znači – nastavimo zatvaranje neke društvene manjine u geto od ostatka društva. Mislim da se ovde apsolutno ne radi ni o kakvoj getoizaciji.

Na kraju, lokalne samouprave imaju pravo da u sufinansiranju, na osnovu projekata koje će dostaviti lokalni mediji i na osnovu budžeta kojim budu raspolagale, odluče koliko će kom javnom mediju u okviru te lokalne samouprave moći da izađu u susret.

U ovom trenutku ekonomska situacija u kojoj se nalazimo jednostavno, pored naše ekstremno dobre volje, ne dozvoljava da apsolutno finansiramo sve vrste javnih medija u Srbiji. Ako bi se to dozvolilo bilo kojoj nacionalnoj manjini, ne vidim razlog zašto druga ne bi imala na to pravo? Ne znam kuda bi nas to onda dovelo? Hvala.

Halimi Riza

Hvala. Gospođo predsednice, koristiću i vreme predstavnika poslaničke grupe.

Mi smo ovim amandmanom u članu 16. stav 1. tačka 3), pored postojećeg rešenja da se omogućava nacionalnim savetima nacionalnih manjina da osnivaju ustanove i privredna društva radi ostvarivanja prava na javno informisanje, dodali u okviru te odredbe potrebu da se formira redakcija za programe na jezicima nacionalnih manjina u okviru javnih servisa na nacionalnom i pokrajinskom nivou.

Vlada i Odbor za kulturu i informisanje nisu prihvatili amandman sa obrazloženjem da bi njegovim prihvatanjem bila ugrožena institucionalna nezavisnost javnih medijskih servisa.

Ne slažem se sa ovim odgovorom, jer ako bismo i dalje problematiku informisanja na jeziku manjina ostavili autonomiji javnog servisa, jer je on nezavisan, mislim da to apsolutno nije prihvatljivo, jer znamo kakva je dosadašnja praksa bila. Sedam godina postavljam pitanja i do sada nemam odgovor zašto na RTS-u nema nijednog minuta na albanskom jeziku?

Za problematiku nacionalnih manjina u Vojvodini je i do sada bilo rešenje, i dalje ostaje rešenje, da će biti javni servisi na tom nivou. Verovatno, pored drugih razloga, da bi se kompletnije informisali, da bi ta prava iz informisanja ostvarivali pripadnici nacionalnih manjina.

Šta sad da radimo za drugi deo? Ostaje samo RTS, nema više regionalnih javnih servisa, ni opštinskih koje je finansirala lokalna samouprava. Ako se ne obavezuje javni servis, u ovom slučaju RTS, da ima redakcije na jezicima manjina, onda rizikujemo da i dalje čuvamo dosadašnju, po meni veoma lošu, praksu.

Neću da govorim o praksi koja je kod drugih manjina, ali znam kakva je situacija kada je u pitanju informisanje na albanskom jeziku.

U redu je što je ostavljena ta mogućnost da nacionalni saveti imaju tu ulogu, ali će veliko pitanje biti, znajući finansijske kapacitete nacionalnih saveta, a pogotovo Nacionalnog saveta albanske nacionalne manjine, koji se već godinu i po diskriminiše jer su im smanjena za najmanje 30% sredstva za informisanje. Oni ne mogu da održe ni jedan nedeljnik, jedan list. I sa tim su prekinuli, sa izdavanjem tog nedeljnika, jer nemaju finansijskih sredstava. Gde onda sa ovakvim stanjem mogu da finansiraju lokalni radio ili televiziju?

Znajući situaciju koja sa privatizacijom može da se desi u privatizovanim medijima, znajući praksu i sudbinu dosta solidnih firmi koje su nakon privatizacije propale, otvoreno postavljam pitanje – ako mi ne budemo obavezivali malo preciznije, preko zakonskih odredaba, da javni servis obavi i tu delatnost kada je u pitanju informisanje na jeziku manjina, onda se po meni celokupna ova problematika ostavlja u poprilično velikoj neizvesnosti u daljem periodu.

Zato smo dali ovu varijantu, da se i preko zakonske odredbe obavezuje javni servis da ovu delatnost stručnije i organizovanije sprovodi u praksi. Hvala vam.

Papuga Olena

Hvala, predsednice. Ovim amandmanom smo predložili da upravljanje u ustanovama na jezicima nacionalnih manjina bude tripartitno, odnosno da jedna trećina u upravnom odboru budu predstavnici nacionalnih saveta, da jednu trećinu određuju zaposleni iz ustanove o kojoj se radi, a jedna trećina da budu predstavnici novinarskih udruženja i organizacija civilnog društva koje se bave pravima nacionalnih manjina i slobodom izražavanja.

Između ostalog, ovo smo predložili iz razloga da bi se sprečio nedozvoljeni uticaj na medije čiji su izdavači nacionalni saveti nacionalnih manjina, odnosno uticaj Republike na medije koji su sa područja AP KiM.

Amandmanom se utvrđuje da se oni osnivaju kao ustanove ili fondacije, te da se aktom o osnivanju i statutom ustanove, odnosno fondacije, posebno uređuju način izbora i imenovanja organa upravljanja ustanovom ili fondacijom i odgovornog urednika takvog medija, pri čemu većinu članova upravnog odbora moraju da čine nezavisni članovi i članovi iz reda zaposlenih.

Mediji kojima su osnivači nacionalni saveti nacionalnih manjina izuzimaju se iz procesa privatizacije i oni će biti svojevrsni servisi medijskih manjinskih zajednica. Činjenica je, međutim, da u Predlogu zakona ne postoji deo koji će omogućiti nezavisnost uređivačke politike ovakvih medija, već oni mogu da budu samo oglasne table manjinskih elita. Dakle, ovaj zakon ne garantuje slobodu medija i izražavanja na jezicima nacionalnih manjina. Ovo pitanje je važno, jer smo u nedavnoj prošlosti imali brojna kršenja medijskih sloboda u medijima na jezicima manjinskih zajednica.

Poslednji stav člana 16. Predloga zakona je, zapravo, prikrivanje da se upravljački odbori čine nezavisnim od uticaja nacionalnih saveta. To je verovatno posledica dogovora manjinskih sa većinskim zajednicama. Pretpostavljam da je to tako.

Ovo govorim iz svog ličnog iskustva, pošto sam članica Rusinskog nacionalnog saveta. Radim u medijskoj kući na jeziku nacionalne zajednice, kojoj je osnivač Nacionalni savet. Daću vam jedan konkretan prilog uz ovo, a to je dešavanje od pre nekoliko dana.

Znači, izbori za nacionalne savete nisu raspisani, pošto zbog izmena zakona itd., mandat nacionalnih saveta, između ostalog i nacionalne zajednice kojoj ja pripadam, isti je kao i petog jula, znači, nacionalni savet ima mandat da obavlja samo neke tehničke poslove. Nije nigde definisano šta nacionalni savet, kada mu istekne mandat, do izbora novog može da radi.

Direktoru novinsko-izdavačke ustanove i profesionalnog pozorišta ističe mandat negde 17. septembra, ali brže-bolje su već raspisani konkursi da bi ovaj Nacionalni savet, koji nema mandat, ja mislim da ga nema, ima samo neki tehnički mandat, brže-bolje izabrao direktora i postavio ga do izbora novog Nacionalnog saveta. Ja ne znam, zato i govorim o uticaju nacionalnih saveta na uređivačku politiku. Mislim da je ovim zakonom još više to upotpunjeno.

Zato smo i predložili u ovom amandmanu da upravni odbori ne budu onako jednosmerno usmereni, da možda stvarno razmislite o tome da se ta „tri, tri, tri“, mi to zovemo „tri, tri, tri“… Znači, da nacionalni saveti imaju tri člana, da redakcije imaju tri člana i možda neke civilne organizacije da dobiju neku ulogu u tim nacionalnim savetima, kako ta uređivačka politika ne bi bila pod punom kontrolom nacionalnih saveta. Iz iskustva mogu da vam kažem da je to stvarno tako.

Jednostavno, hoću još nešto da vam kažem, možda stvarno da razmislite o tome, jer uticaj nacionalnih saveta je jako velik, u nekim zajednicama možda manji, u nekim ne, ali ja govorim iz ugla Rusinskog nacionalnog saveta, gde je taj uticaj stvarno veliki.

Nacionalni saveti nacionalnih manjina će ovim odredbama dobiti politički monopol nad informisanjem na jezicima nacionalnih zajednica, što je, po meni, zabrinjavajuće.

Iz Predloga zakona o javnom informisanju i medijima izbačeni su delovi u kojima bi medijima koje su osnovali nacionalni saveti nacionalnih manjina bila garantovana autonomija uređivačke politike. Delovi su nestali iz predloga nacrta, jer je postojalo to tripartitno uređivanje upravnih odbora u tom prednacrtu, ali je to sada izbačeno.

Tako da vas molim da još jednom razmotrite to. Meni je drago što nacionalni saveti imaju ulogu u medijima, ali ne baš takvu kakvu im daje ovaj zakon o kome danas govorimo.

PREDSEDAVAJUĆI (Igor Bečić): Na član 17. amandman je podneo narodni poslanik Borislav Stefanović. Vlada i Odbor za kulturu i informisanje nisu prihvatili ovaj amandman. Odbor za ustavna pitanja i zakonodavstvo smatra da je amandman u skladu sa Ustavom i pravnim sistemom Republike Srbije. Da li neko želi reč? (Da.) Reč ima narodni poslanik Borislav Stefanović. Izvolite.

Stefanović Borislav

Gospodine predsedavajući, članovi Vlade Srbije, predložio sam da se član 17. promeni i da glasi u skladu sa usvojenom Medijskom strategijom do 2016. godine: „Republika, autonomna pokrajina, odnosno jedinica lokalne samouprave obezbeđuje iz budžeta deo sredstava za ostvarivanje javnog interesa u oblasti javnog informisanja. Jedinica lokalne samouprave obezbeđuje iz budžeta najmanje 2% sredstava za ostvarivanje javnog interesa u oblasti javnog informisanja. Deo prikupljenih sredstava u iznosu od 60% namenjen je finansiranju regionalnih javnih servisa, a ostatak od 40% projektnom finansiranju komercijalnih medija. Javni servisi nemaju pravo konkurisanja za dobijanje sredstava putem projekata koje raspisuju Republika, autonomna pokrajina i jedinica lokalne samouprave“.

Ovo je naš pokušaj da damo predlog kako bi to trebalo, po nama, da izgleda na lokalnom i regionalnom nivou da ste prihvatili naše sugestije da se ti mediji ipak očuvaju i sačuvaju, kao što postoji u drugim državama EU, i da na neki način zaštitimo te medije od političke samovolje i stranaka na vlasti u tim opštinama ili budućim regionima ili u pokrajini.

Ovim se detaljno definiše koliko procenata bi trebalo da se izdvoji i koliko procenata bi išlo za projekte, da ne kaže neko da smo protiv projektnog finansiranja.

Smatramo da bismo na ovaj način sačuvali informisanost naših građana, vezano za lokalne teme, za regionalne teme. Sačuvali bismo ono što ne funkcioniše već duže vreme. Sačuvali bismo, ako hoćete, i te novinare da ostanu da rade svoj posao, u opasnosti da će ostati bez njega. Ako, a vidimo da hoće, ti mediji će biti privatizovani, ti ljudi će, nažalost, završiti na ulici, znajući da smo nacija vrlo, vrlo spretna i stručna u davanju projekata. Nažalost, u proteklih, ne znam koliko godina, deset, pokazali smo da ne možemo ta sredstva da iskoristimo i da su ljudi već profesionalno počeli da se bave pisanjem i pravljenjem projekata. Hvala.

Tasovac Ivan

Moram da vam kažem da mi nemamo mogućnost da propisujemo lokalnoj samoupravi koliko će izdvojiti za bilo koju oblast. To je razlog.

Druga stvar, legitimno je osporavati odluku države da izađe iz vlasničke strukture medija. Međutim, ne znam koliko je to racionalno u ovom trenutku, s obzirom da to predstavlja jedan evropski standard u ovom trenutku.

Nikako ne bih plašio, u ovom trenutku, ljude da će ostati bez posla. Projektno finansiranje obezbeđuje ljudima mogućnost da kroz manje produkcije prave ne samo kvalitetnije programe, nego da imaju i veću zaradu.

Đoković Mirjana

Uvaženi predsedavajući, poštovani ministre, kolege poslanici, želim da navedem primer dobre prakse, a to je grad Čačak, koji je ove godine iz svog budžeta opredelio trinaest miliona dinara za finansiranje medija. Imam pouzdan podatak da gradovi u okruženju nisu izdvojili toliko sredstava.

Predlažem da se ovaj amandman odbije zbog toga što znam da budžet grada Čačka u ovoj kalendarskoj godini iznosi oko tri milijarde dinara. To bi značilo da bi morali da izdvojimo za medije oko 60.000.000. To bi u ovom trenutku, kada je ekonomska kriza na snazi, pa i u gradu Čačku, bilo zaista neprihvatljivo, da izdvojimo 60.000.000 za finansiranje lokalnih medija.

Grad Čačak ima jednu regionalnu frekvenciju, jednu lokalnu televiziju, kao i niz produkcijskih kuća. Potrudili smo se da u ovoj, 2014. godini izdvojimo oko šest miliona za direktne prenose sednica Skupština grada, oko četiri miliona za direktno finansiranje i projektno finansiranje i tri miliona smo opredelili za finansiranje programskih sadržaja za bezbednost saobraćaja.

Ovo mogu da potkrepim i činjenicom da sve medijske kuće, kako TV „Galaksija“, tako TV „Telemark“, a i ostale produkcijske kuće imaju veoma uspešne marketing službe, pa upravo tu vidim način da oni mogu da nađu dodatna sredstva za finansiranje svojih programskih sadržaja i, svakako, za finansiranje i opstanak svojih medija na lokalnom nivou. Hvala.

Obradović Marija

Hvala. Ja ću se pridružiti komentarima ministra Tasovca da zaista ne treba plašiti ni zaposlene u medijima, ni urednike redakcija, niti ljude koji su na bilo koji način sada finansirani iz državnog budžeta da će po usvajanju ovog zakona apsolutno ostati bez posla, da će biti ugašeni svi regionalni i lokalni mediji, da više ne postoji mogućnost da se čuje informacija onog trena kada bude izglasan ovaj zakon.

To je apsolutno pogrešno, zbunjivanje, obmanjivanje građana. Jer, svako ko se ozbiljno bavi medijima obradovao se trenutku kada može da se finansira na pravičan način, uz komisije, uz propisane procedure, ono što on želi da plasira gledaocu i zna da će biti pronađen novac za to. Kada zaista ponudite dobar proizvod, koji interesuje gledaoce, konzumente usluga vašeg medija, nema razloga da brinete.

Znam mnoge kreativne urednike, novinare koji su bili „zarobljeni“ u gradskim, državnim redakcijama, da tako laički nazovem, jer urednici nisu imali razumevanja, niti je bilo dovoljno novca u okviru onoga što je predviđeno tim državnim ili opštinskim budžetom da oni urade i realizuju određeni projekat.

Posebno, kako se menja ambijent u našoj državi i privredni ambijent i kako usvajamo mnoge evropske vrednosti, neophodno je da se menjaju naši programi, da upoznajemo građane sa tim novim vrednostima i zbog toga je neophodno da se pronađu i drugi načini finansiranja. Ako uvek budemo u okviru onoga i budemo tako ležerni da određena količina novca stiže svakog meseca ili nakon određenog perioda na naše račune, tu teško da će biti kreativnosti, teško da ćemo moći da sprovedemo tržišnu utakmicu.

A tržišna utakmica i izlazak na otvoreno tržište, gde zaista samo kvalitet, upornost, posvećenosti i rad pobeđuju, to je nešto što može da da rezultat u Srbiji. Na tome treba da insistiramo. Hvala.

Stošić Milorad

Poštovani predsedavajući, uvaženi ministre, u sklopu ovog zakona sam podneo više amandmana, kao i amandman na član 10, za koji nisam dobio reč.

Sada ću o amandmanu na član 17. Predložio sam da se stav 2. menja i glasi: „Za pojedinačna davanja može se opredeliti najviše 5% sredstava od ukupno opredeljenih sredstava za ostvarivanje javnog interesa putem javnih konkursa. Jedinica lokalne samouprave obezbeđuje iz budžeta najmanje 2% za ostvarivanje javnog interesa u oblasti javnog informisanja. Deo prikupljenih sredstava u iznosu od 60% je namenjen finansiranju regionalnih javnih servisa, a ostatak od 40% projektnom finansiranju komercijalnih medija. Javni servisi nemaju pravo konkurisanja za dobijanje sredstava putem projekata koje raspisuju Republika, autonomna pokrajina i jedinice lokalne samouprave.“

Ovo sam predložio da bismo ispoštovali jedan viši akt koji je donet pre nekoliko godina, a to je Strategija razvoja sistema javnog informisanja, koja jednim svojim delom planira i formiranje tih regionalnih javnih servisa.

Na ovaj način, kroz dozvoljavanje da jedinice lokalne samouprave opredeljuju određena sredstva za javne servise, daje se mogućnost lokalnim samoupravama da sagledavaju interese lokalnog stanovništva, lokalnih građana da na neki način da imaju pravovremenu i pravu informaciju.

Kada ovo govorim, ne govorim samo o jugoistočnoj Srbiji, govorim i o severozapadnoj Srbiji, o Šumadiji, jer smo kroz raspravu u prošlom sazivu imali veoma jake i široke argumente za osnivanje regionalnih javnih servisa.

Samo ću napomenuti još jednom činjenicu o kojoj sam kroz načelnu raspravu govorio, a to je da je 36.000 Nišlija potpisalo inicijativu za ostanak Niške televizije kao regionalnog javnog servisa i o odlukama Skupštine grada Niša, u dva saziva, da Niška televizija bude javni regionalni servis.

Kada govorimo o interesu građana, kada govorimo o volji građana, moramo na neki način poštovati tu volju građana, jer 36.000 Nišlija nije dalo svoj glas radi reda, već su dali glas radi želje da imaju svoje javno glasilo koje će ih informisati o lokalnim problemima, o problemima grada, regiona, tako da na ovaj način samo pružamo mogućnost lokalnoj samoupravi da ona opredeli sredstva i da finansira na neki način te lokalne medije.

Još jednom pozivam i ministra i sve vas da razmislite i da imamo jednu situaciju, ravnopravnu, u celoj Srbiji, da ne dozvolimo da država bude suvlasnik ili vlasnik samo dva javna servisa, RTS-a i RTV-a, već da damo mogućnost, ako Strategija predviđa, da imamo i te regionalne servise, da jednostavno budemo svi pravovremeno i objektivno informisani o onome što interesuje građane, a ne o nekim pitanjima koja ne interesuju lokalne građane. Hvala.

Čikiriz Mirko

Gospodine ministre, vezano za ovaj amandman, mislim da je, naravno, vaša namera dobra. Sve ono što su preporuke Brisela i što je zahtev medijske scene u Srbiji treba ispoštovati.

Mislim da je prethodni kolega govorio o nečemu što je, po mom dubokom uverenju, nakon praćenja svih analiza, nešto što je u potpunosti opravdano. Čini mi se da će danas glavna tema biti, pored regionalnih javnih servisa, finansiranje lokalnih servisa, odnosno lokalnih televizijskih i radio-stanica i opravdana bojazan narodnih poslanika da ćemo uz sve dobre efekte koje donose ovi zakoni imati i neke loše. Oni će prouzrokovati gašenje nekih lokalnih medija. Ono u šta smo sada sigurni, to je da nije predviđeno postojanje regionalnih javnih servisa. Uz uvažavanje potrebe da se na medijskoj sceni Srbije otvori tržišna utakmica, pre svega u konkursima za projektno finansiranje, mislim da bi svima nama bilo lakše.

Vršio sam neke analize na osnovu odgovora ministarstava u skladu sa amandmanima koje sam i sam podneo, da vidimo sa koliko sredstava, zaposlenih, budžetskih sredstava iz lokalnih samouprava, iz budžeta Republike Srbije raspolažu određeni mediji. To će nam biti, taj matematički deo, najbolja osnova za raspravu o budućnosti naših medija.

Predsedavajući, ako prekoračim vreme, moliću, koristiću vreme poslaničke grupe i ovlašćenog predstavnika.

Recimo, ako uzmemo kao primer Radio-televiziju Kragujevac, ona iz budžeta grada Kragujevca na godišnjem nivou dobija 365.000 evra ili 42.000 evra mesečno. Za šest regionalnih javnih servisa, ako bismo kao parametar uzeli troškove koje ima RTV Kragujevac, to bi značilo da bi za šest regionalnih javnih servisa trebalo izdvojiti 2.191.000 evra.

S druge strane, imamo izdvajanje iz budžeta za RTS, potrebna izdvajanja, šest milijardi dinara na godišnjem nivou ili 52.173.000 evra i za RTV 1.678.000.000 ili 14.591.304 evra. To je ukupno 66.765.217 evra. Samo 3% sredstava koja izdvajamo za RTS i RTV je potrebno da funkcioniše šest regionalnih javnih servisa.

Na prethodna pitanja koja sam kao narodni poslanik postavljao gospodinu Bratislavu Petkoviću dok je bio ministar kulture, imam odgovore gospodina Petkovića, on je obećao u pisanim dopisima da će Ministarstvo pronaći najbolja rešenja kako bi se ostvarilo pravo građana na objektivno i pravovremeno informisanje o svim događajima značajnim za njihovu sredinu.

Sa ovakvim zakonskim predlozima, plašim se, a to nam je i analiza privatizacije pokazala, da ćemo, pored toga što nećemo imati regionalne javne servise, izgubiti i neka lokalna glasila značajna za informisanje ljudi o specifičnim događajima vezanim za njihovu sredinu.

Naravno da je projektno finansiranje dobro zbog tržišne utakmice i mi ga kao poslanička grupa u potpunosti podržavamo, ali se naprosto tu radi o finansiranju koje možda neće moći u potpunosti da pokrije 24 sata radio ili TV programa, kao što sada rade lokalni mediji.

Recimo, mi imamo tu i neki disbalans vezan za broj zaposlenih sa istim kvalitetom programa medija sa nacionalnom frekvencijom. Radio-televizija B92 ima nešto više od 350 zaposlenih, a Radio-televizija Srbije 5.200 zaposlenih. Čini mi se da mnogo manji broj ljudi radi podjednako ili sličan kvalitet programa kao RTS.

Zbog toga bih, ministre, molio, pošto će ovo biti tema, čini mi se, koja će dominirati ovog dana da kada pričamo o ovome, pričamo jezikom brojki. Brojke su neumoljive. Kada iznesemo matematičke podatke, onda će nam biti lako da svi ostanemo u uverenju da smo u pravu u svojim stavovima ili da odustanemo od svojih uverenja i da kažemo da nismo u pravu. Zato bih molio da u budućnosti prilikom rasprave o ovim temama vi nama iznesete neke bitne podatke, od kojih sam deo sada pomenuo. Hvala vam.

Tasovac Ivan

Moram da vam skrenem pažnju da se iz vašeg izlaganja stiče utisak da mi u ovom trenutku ukidamo regionalne javne servise, a regionalni javni servisi ne postoje; postoje određene gradske televizije koje se u potpunosti finansiraju iz budžeta lokalnih samouprava. Tako da mislim da bi bilo jako bitno da ljudi to shvate.

Mi ovde govorimo o lokalnim televizijama. Opet kažem, legitimno je pravo svakoga da osporava odluku države da se povuče iz vlasničke strukture medija. Da li se onda slažemo oko toga?

Drugo, mi smo predvideli ono što i jeste evropska praksa, jer ne znam nijednu evropsku zemlju koja nema svoj javni servis. Predvideli smo postojanje dva javna servisa, uvažavajući činjenicu da RTV ima programe na jezicima 11 nacionalnih manjina, zato što je, između ostalog, informisanje na maternjem jeziku nacionalnih manjina jedna od vrlo bitnih stvari za čitav ovaj set zakona.

Još jedna stvar, opet se vraćam, propisivati lokalnim samoupravama koliko će izdvojiti iz svog budžeta zaista bi predstavljalo ugrožavanje njihovog suvereniteta.

Tatomir Nebojša

Poštovani ministre, poštovani predsedavajući, koliko ja shvatam, jedan deo narodnih poslanika u stvari ne shvata pojam regionalnih televizijskih centara na pravi način.

Samo bih se nadovezao na vašu priču. Znači, mi nemamo regionalne televizijske centre, a praksa u svetu je ovakva – javni servis neke države ili državna televizija u nekoj zemlji svojom unutrašnjom organizacijom predviđa regionalne centre u svojoj državi.

Javni servis, Radio-televizija Srbije, trebalo bi da svojom unutrašnjom organizacijom predvidi regionalni centar npr. u Nišu. To su radnici koji pripadaju javnom servisu, to je nezavisno, jel' tako? Oni bi morali da proizvode celodnevni program. Da bi se to desilo, mi moramo da imamo, prvo, finansijski jak javni servis, odnosno RTS. Nadam se da će uvođenjem takse od 2016. godine javni servis RTS da ima stabilnu finansijsku situaciju i da će moći da planira u nekom sledećem periodu rad svojih regionalnih centara.

Ovo o čemu vi pričate, to su lokalne televizije, to nije regionalni centar. Hvala.

Čikiriz Mirko

Hvala, predsedavajući. Samo, da bismo se u potpunosti razumeli, govoreći o ovom amandmanu ja sam govorio o neophodnosti tržišne utakmice na medijskom prostoru Srbije. I, podržavam u potpunosti projektno finansiranje. Ko je najbolji, neka dobije na konkursu pravo da prenosi određene lokalne događaje, skupštinu, da organizuje celodnevni program, da pokreće javna glasila itd. To uopšte nije sporno.

Vi pričate, ministre, da sam ja pričao o ukidanju regionalnih javnih servisa, a ja sam pričao o neophodnosti da oni postoje. Odgovor je da nema novca, a ja mislim da novca ima, ali da nije dobro raspoređen. Jer, recimo, na Niškoj televiziji je prosečna plata 26.000 dinara, a sa osamdeset i nešto zaposlenih imaju 24 sata dnevno radijski i televizijski program.

Sada pričam pod pretpostavkom da će na konkursu Niška televizija da postane regionalni javni servis, da je to predviđeno zakonom. Ja pričam i molim da pričamo jezikom brojki. Samo 3% onoga što svi građani Srbije sada kroz budžet i pretplatu, a sutra kroz taksu, odvajaju za finansiranje dva javna servisa, samo 3% od toga je potrebno da se finansira šest regionalnih javnih servisa. Ja samo o tome pričam.

Pritom, ne govorim o višku zaposlenih. Smatra se da ih na RTS-u ima 3.000 viška, na RTV-u ima 1.450 zaposlenih, na RTS-u 5.200. O tome uopšte ne govorim. Pričam o tome da je samo 3% tih sredstava dovoljno da se finansira šest regionalnih javnih servisa.

Sadašnja medijska scena u Srbiji je takva da će, po mom dubokom uverenju, radi ostvarivanja ciljeva za koje se i vi zalažete, i Medijska strategija, biti neophodno da se formira šest regionalnih javnih centara, uz ostanak onoga u zakonu što je fenomenalno rešenje, što je tržišna utakmica, a to je projektno finansiranje – ko na konkursu za određene projekte pobedi i bude najbolji i najpovoljniji ponuđač, neka prenosi određenu dobit.

Stošić Milorad

Mogu da prihvatim da možda neki narodni poslanici nisu u toku šta je javni regionalni, a šta je lokalni javni servis, ali kada govorimo o regionalnim javnim servisima, govorimo o jednom dokumentu koji je donela Vlada Republike Srbije. Govorimo o Strategiji o javnom informisanju koja predviđa šest regionalnih javnih servisa. Znači, nije bitno da li ti regionalni javni servisi sada postoje ili ne postoje, ali postoji jedan dokument, na osnovu koga je trebalo da bude izrađen ovaj zakon, koji predviđa šest regionalnih javnih servisa.

Ovo što je govorio gospodin Čikiriz... Provlači se neko ubeđenje da ne postoji dovoljno finansijskih sredstava za osnivanje regionalnih javnih servisa. U potpunosti ta teza ne može da prođe, jer sa podatkom o prosečnoj plati od 26.000 u Niškoj televiziji ili mesečnoj plati od preko 200.000 nekog ko je zaposlen u RTS-u, iluzorno je pričati o nemogućnosti ili nemanju finansijskih sredstava da se finansiraju regionalni javni servisi.

Nama je u interesu, gospodo draga, da na lokalu, kroz regije, kroz regione, kroz lokal, kroz gradove, opštine, imamo javno informisanje onakvo kakvo žele građani tih gradova i opština, odnosno tih regiona. Uz puno uvažavanje, ja volim da gledam „Beogradsku hroniku“, ali mene kao Nišliju mnogo više interesuje šta se dešava na Panteleju, Duvaništu ili nekom drugom naselju grada Niša, nego šta se dešava na Banovom brdu, šta se dešava u „krugu dvojke“ itd.

Ako želimo da zadovoljimo interese građana širom Srbije, onda treba da razmišljamo upravo o delu koji predviđa Strategija – formiranju regionalnih javnih servisa, da pokrijemo čitavu Srbiju. Hvala.

Đukanović Vladimir

Hvala vam. Razumem uvažene kolege poslanike koji su možda svoj radni vek i uopšte svoj životni vek proveli u nekoj eri kada je televizija tek nastajala. Međutim, u eri digitalne televizije, a mi ćemo morati 2015. godine da završimo proces digitalizacije, sve to što sad tražite je potpuno besmisleno, zato što ćete u eri digitalne televizije moći da imate Radio-televiziju Srbije koja će potpuno različit program moći da pušta u Nišu, potpuno različit u Beogradu, a potpuno deseti u Valjevu, na primer, ako ima regionalni centar. Prema tome, nikakve potrebe nema za ovim što ste rekli.

Slažem se s vama da je bila strategija da se da šest regionalnih centara, ali to je bilo kad su se dodeljivale frekvencije. Ubuduće više neće biti dodela frekvencija, nego ćete imati digitalnu televiziju, gde možete da kombinujete različite vrste programa. Samim tim, potpuno je bez veze razmišljati da se ne znam koliko javnih servisa otvara po Srbiji, jer, jednostavno, niti građani mogu to da plaćaju, niti to ima ikakve svrhe u eri digitalne televizije i naprednih tehnologija. Hvala.

Mirković Saša

Kolega Đukanović je u prethodnom izlaganju rekao dosta toga od onoga što sam ja hteo. Rekao bih kolegi narodnom poslaniku koji je pričao pre Đukanovića da je nezgodno kad bismo imali sada 24 regiona i 24 nova regionalna javna servisa. Prosto, to je jedan veliki namet za građane. Svaki region već ima svoj program kroz javni servis, da li je to RTS ili RTV, koji je zastupljen u popodnevnom terminu, u gledanom terminu, emisiju koja se zove „Regioni danas“. To dopunjava to što se zove informacija iz svakog regiona.

S druge strane, pomoć medijima je u svakom slučaju dobra kroz ovo što je Ministarstvo koncipiralo, kroz programe i projekte, jer na taj način će svaka televizija izlaziti kurentno na tržište. Do sada je po zakonu bila obaveza, tj. RRA je raspisivao, čini mi se da je bilo 50% da bude sopstvenog programa, sada je to smanjeno na 25%, i to je dobra stvar za televizije, tako da će se skoncentrisati na tih 25%, i ako 25% bude dobrog programa, oni mogu komercijalno da izlaze na tržište.

Imajući u vidu da je Ministarstvo kroz ovaj zakon mislilo, takođe i Vlada Republike Srbije, i na to da pokrije to što se u nekom prethodnom vremenskom periodu zvalo regionalni javni servisi, ali moram da vam kažem da to nije bilo u prethodnih nekoliko godina, da je to bilo pre deceniju i po otprilike i da su ti regionalni javni servisi kroz javne tribine bili nametani u javnoj raspravi o zakonu, ovaj zakon je sličan zakonima dosta evropskih zemalja, imaju ovakve zakone, ja ću u danu za glasanje podržati zakon u celosti, iako sam uložio jedan amandman. Zahvaljujem.

Stošić Milorad

Modernizacija u svim sferama života veoma je bitna. Kao što reče uvaženi poslanik, i modernizacija u javnom informisanju, kroz digitalizaciju, veoma je bitna i dobro je što će je biti. Drago mi je što ćemo mi u Nišu imati mogućnost da gledamo poseban program koji je pravljen za Niš, ali, jednostavno, mi u Nišu želimo da taj program rade Nišlije, a ne da ga radi neko u Beogradu pa da nam servira kako ćemo ga mi gledati u Nišu.

Stvar je u tome da mi i u ovom delu izvršimo decentralizaciju. Stalno govorimo o nekoj decentralizaciji, a svakim novim zakonom mi centralizujemo svaku oblast. Zbog toga, a i zbog modernizacije i digitalizacije, taj program, koji se tiče Niša, koji se tiče jugoistočne Srbije, Šumadije ili severozapadne Srbije, treba da rade ljudi koji tamo žive, jer oni najbolje znaju probleme tih krajeva i tih gradova. Hvala.

Mirković Saša

Očigledno, malopre kolega nije dobro razumeo. U svakom regionalnom centru u Srbiji postoji već ekipa RTS-a koja radi, to je tzv. dopisništvo; to su uvek ljudi iz gradova gde se nalazi dopisništvo RTS-a i oni prave regionalni program. To dnevno ide kroz emisiju „Srbija danas“ itd. Ima nekoliko emisija takvog karaktera, ima ih na Drugom programu, a postoje i na Prvom programu, nedeljom „Žikina šarenica“ i mnoge druge emisije, tako da je Javni servis uglavnom pokrio sve regione. Ako ne sve, onda je tu Radio-televizija Vojvodine. Smatram da ljudi rade po dopisništvima, ljudi iz sredina odakle dolaze, tako da ti ljudi prave taj program. Zahvaljujem.

Čikiriz Mirko

Koristiću vreme šefa poslaničke grupe i ovlašćenog predstavnika.

Da se u potpunosti razumemo, digitalizacija će biti nešto što je neophodno, što je budućnost, naša potreba i što je zahtev Brisela. Mi ćemo to sprovesti za godinu i po dana. Ako predvidite u zakonu postojanje regionalnog javnog servisa, npr. u Kragujevcu, televizija koja želi na konkursu da postane regionalni javni servis moraće da ispunjava sve te uslove, između ostalog i da bude digitalna televizija. Nemam ništa protiv da na konkursu pobedi bilo koja televizija, ali je bitno da se bavi temama sa lokala.

Sada ću vam reći kakva je medijska scena u Kragujevcu i zbog čega sam uporan u ovom nastojanju. Za Televiziju Kragujevac se na godišnjem nivou izdvaja iz gradskog budžeta 365.000 evra. Sutra, kada bude proces privatizacije, voleo bih da dođe investitor koji će biti spreman da svake godine izdvoji taj novac za finansiranje radio-televizije i, s druge strane, da na tržištu, od komercijalnih usluga i drugih usluga sa kojima rade, radio-televizija pozitivno posluje.

Dve regionalne frekvencije postoje, imaju dve televizije u Kragujevcu: Televizija Kragujevac, finansirana iz gradskog budžeta, i jedna privatna televizija, Kanal 9, koja je u ogromnim finansijskim problemima. Ono što je moja bojazan jeste da će sa ovim rokom privatizacije i time što niste predvideli postojanje regionalnih javnih servisa Kragujevac kao grad sa 200.000 stanovnika možda ostati bez televizije.

S druge strane, čuli smo da ćemo u popodnevnom terminu imati nešto što će na RTS-u i RTV-u ličiti na emisiju „Srbija danas“. To je rekao gospodin Mirković. Pošto je to tumačio, nisam rekao, ministre, da ste vi to rekli, da se razumemo. Šta će to značiti? To će značiti da ćemo mi u tih sat i po ili dva, koliko traje ta emisija, moći da se dotaknemo po jednog događaja iz svakog okruga južno od Beograda: negde se desila saobraćajna nesreća, negde je održana sednica skupštine grada, negde je isključena struja, desilo se nasilje u porodici. Ja mislim da to nije ono što će zadovoljiti građane koji žive na toj teritoriji.

Drugo, s obzirom na to da svi emiteri moraju da poštuju programsku šemu, znači da zadovolje kulturne sadržaje, sportske, opšte informacije, da vode debate o bitnim temama itd., kako će izgledati, recimo, informativni program Javnog servisa RTV? Oni uopšte neće moći da u svakoj informativnoj emisiji obuhvate sa događajima svaki region. To je ono o čemu ja pričam. A da smo predvideli da Novi Sad bude centar regionalnog javnog servisa, onda bi regionalni javni servis mogao da se bavi tim temama koje su bitne za život građana na tom području. Hvala.

Tasovac Ivan

U potpunosti razumem strah da se neće pojaviti neko ko će privatizovati, ali to ne može biti opravdan razlog da se odustane od toga da država izađe iz vlasničke strukture medija.

Još jedna stvar, ono što mislim da je važno u ovom trenutku, oko čega smo se svi složili, to je da u ovom trenutku mi imamo dva javna medijska servisa, ostalo su lokalne televizije. Mi smo uspeli da zadržimo oba javna medijska servisa. Otvaranje još novih šest regionalnih servisa naprosto nije sa ekonomske tačke izdrživo, s obzirom na to da smo i ovo jedva uspeli da obezbedimo, do uvođenja takse, kompletno iz budžeta.

Ali, reći ću vam još nešto. I meni je bitno, ovde u Beogradu, da znam šta se dešava u Kragujevcu, šta se dešava u Nišu, šta se dešava u Vranju i šta se dešava u drugim gradovima, a to regionalni servisi ne mogu da mi priušte zato što to može upravo da priušti javni servis. Ako vi mislite da nas ne interesuje šta se dešava van Beograda, to je zaista argument koji ja ne mogu da prihvatim, pre svega kao ministar kulture, koji zna šta se dešava i u drugim gradovima.

Ali, ono što mislim da je dragoceno ovde i što se nadam da rukovodstva i RTS-a i RTV-a pažljivo slušaju, to je kakve su potrebe građana Srbije i na koji način moraju da unaprede svoj program kroz vreme.

Mirković Saša

Još jednom, i neću se više javljati po ovoj tački. Naravno, ministre, sada niste u pravu, jer onda ne bi bilo šest, onda bi trebalo da budu 24 regionalna servisa, ili 29, jer zašto bi neki region tj. okrug ostao bez televizije? To je to što mi uvek gledamo da zamenimo ono što je dobro nečim što ne valja. U ovom slučaju, menjamo ovim zakonom koji ste predložili nešto što ne valja nečim dobrim.

Putujem redovno kroz Srbiju, i kada uključim radio uvek imate lokalne radio-stanice na terenu gde se nalazite: recimo, Radio S, ili Radio B92, ili Radio Beograd 1, Beograd 2 itd. Znači, pokrivenost postoji. Dozvole postoje, po konkursu RRA su podeljene, one važe do digitalizacije. Digitalizacija omogućava mnogim lokalnim medijima da izađu na internet, da izađu na digitalnu televiziju i da tu pronađu sredstva kojima će da se finansiraju. Naravno, ukoliko budu interesantni na lokalu, televizija ili radio, verovatno će građani na lokalu više da gledaju ili slušaju taj medij koji priča o lokalnim temama, jer im je interesantna lokalna tema.

Ako treba da se plasira tema koja je bitna za ostale građane Srbije, a da se zna, sa lokala, postoje centralni mediji koji će upošljavati na taj način ljude baš iz mesta, tipa dopisnika pisanih medija ili elektronskih medija, na taj način u samim lokalnim sredinama da otvaraju nova radna mesta, ali da ih plaćaju bukvalno iz svojih budžeta, iz Beograda. To je još jedna dobra stvar u ovom zakonu, što će ovaj zakon omogućiti u nekom narednom vremenskom periodu. Kažem, odličan ste zakon napisali i apsolutno vas podržavam.

Đukanović Vladimir

Opet pokušavam da nekako pojasnim ljudima, mada to zaista teško ide jer nismo navikli na nešto što je savremeno. U eri digitalne televizije vi jednostavno iz jednog centra možete da emitujete kakav hoćete program u bilo kom regionu. Između ostalog, u nekom centru, ako bi bio regionalni centar RTS-a u Kragujevcu, može odatle da se emituje potpuno drugačiji program RTS-a u tom momentu u odnosu na ono što se emituje u Beogradu.

Razumem da će možda RTS ostaviti one centralne, udarne emisije da svi gledaju, recimo, „Žikinu šarenicu“, „Jedna pesma, jedna želja“, „Dnevnik“ i tako to, ali moći ćete gomile drugih emisija u produkciji, recimo, tog regionalnog centra u Kragujevcu da napravite i da se to emituje baš u Kragujevcu, zato što je to prosto u eri digitalizacije moguće. Možete priloge da stavite na portal koliko hoćete, i da skinete i da gledate samo taj prilog. Prosto, to je nešto što digitalna televizija omogućava.

Ovo što vi sada pričate, ja se slažem sa vama, ali to je u eri kada su se dodeljivale frekvencije. Frekvencije se više neće dodeljivati. Idemo u digitalizaciju i to je nešto što je dobro.

Ovde vidim samo jedan problem, nadam se da će država to uspeti da reši putem ministarstva koje u svojim ingerencijama ima telekomunikacije, a to je kako da do svih građana dođe digitalni signal, zato što je to zaista problem. Ali, što se tiče ovih ostalih stvari, ne morate da brinete, svaki region će apsolutno imati zastupljenost, i programa i čega god hoćete i moći će da gleda ono što se njih tiče u tom regionu. Hvala.

Čikiriz Mirko

Hvala predsedavajući. Pokušaću da nađem vezu.

Naprosto diskusija ide u pogrešnom smeru. Postoje narodni poslanici koji mešaju termine, okrug i region. Region je nešto što obuhvata više okruga. Pričam o centru regionalnog javnog servisa koji bi obuhvatao više okruga. Argumentacija ključna nije ni digitalizacija ministarstva, ni ništa, nego nepostojanje sredstava.

Mi ćemo plaćati za godinu i po dana taksu. Ona će biti maksimalno 500 dinara. Tri i po miliona električnih brojila je u Srbiji. Ako bi maksimalna taksa bila 500 dinara, to bi na godišnjem nivou bilo milijardu 750 miliona evra. Ako bi naplativost bila 50% samo, to bi bilo negde blizu 900 miliona evra, a za funkcionisanje regionalnih javnih servisa, na primer u Televiziji Kragujevac, potrebno je malo više od dva miliona evra. Pričam da novca ima, ako razmišljamo u istom pravcu. Ima ga i napretek.

Pritom, kolega Stošić je pomenuo plate zaposlenih u javnim servisima koje su preko 200.000 dinara. Direktorka Televizije Kragujevac ima 49.000 dinara. Znači, hajde da usaglasimo plate, hajde da svi direktori imaju makar plate kao narodni poslanici 100.000 dinara ili plate kao ministri 100.000 dinara. Zbog čega ministre neka voditeljka obavlja društveno važniji posao, ili voditelj od ministra, ili od premijera, ili od predsednika države.

Stošić Milorad

Samo bih da ne bude neke zabune ovde, ispada sada da pojedini poslanici brane zakon, a reč je o jednom amandmanu. Molim vas da niko ovde nije dao primedbe na zakon, već razgovaramo i govorimo o jednom amandmanu koji treba da obezbedi određena sredstva za funkcionisanje nekih lokalnih javnih servisa.

Prema tome, ovaj zakon ima mnoga dobra rešenja, između ostalog i što se tiče i transparentnosti i projektnog finansiranja, ali mislim da jedan broj narodnih poslanika govori uopšteno o zakonu, a ja bih želeo da se kroz ove diskusije osvrnemo samo na ovaj segment amandmana, po članu 17, što znači da je zakon u celini prihvatljiv, ali mi želimo da ovim samo poboljšamo u delu taj zakon. Hvala vam.